in

MOJA KINESKA AVANTURA

PIŠE: MIMA ZAHORJANSKI

Kako sam uopšte stigla do Pekinga? Koje to životne sile upravljaju našim svesnim, a još više podsvesnim? Koliko mi zaista uspevamo da kontrolišemo naše kretanje kroz život i šta sve utiče na naše odluke?

Mart 2018, sedim u agenciji za prodaju avio kara­ta i kao papagaj izgovaram savladano – molim jednu povratnu kartu do Šangaja. Ljubazna žena me pita koliko ostajem, kada da piše povratak na karti.

Zastajem zamišljeno, osvrćem se po kancelariji i izgovaram automatski – mesec dana, jer tako mi je najlakše da prelomim neminovnost.

Dolazim kući, ne saopštavam ukućanima da sam ipak prelomila, u glavi košmar od pitanja bez odgovora, strah od neizvesnog i suočavanje sa neminovnošću, kroz bežanje u vidu sumanutog spremanja kuće, ređanja porodičnih fotografija, dokumenata, medicinske dokumentacije, a sve praćeno ogromnom brigom i krokodilskim su­zama.

U kući ostaje sin koji je tek upisao Pravni fakultet, slabovidi suprug, koji mi je podrška u svemu preko 30 godina, i majka u poznim godinama, koja o svojim ozbiljno hroničnim bolestima pro­govara kroz tek po neki uzdah.

Krećem na put kao što sam nekada odlazila na odmor, pokušavajući da potisnem prave razloge odlaska.

Prva stanica na tom putu je aerodrom u Dohi, koji doživljavam kao 22. vek u svakom pogledu.

Čist, prostran, sav u mermeru, osoblje besprekorno ljubazno.

Sedam u restoran, naručujem baklavu sa pistaćima i posmatram putnike oko mene, po­kušavam kroz njihove poglede da naslutim o čemu razmišljaju čekajući let za Šangaj.

FOTO: CHERRY LIN UNSPLASH.COM

Sletanje u Šangaj u jutarnjim satima po lokal­nom vremenu, pospano razgledam oko sebe da bih shvatila gde sam i šta me čeka u za mene potpuno nepoznatoj zemlji. Taj prvi susret sa nepoznatim ostaje bez pravog odgovora.

Dolazak kod prijateljice u stan u Šangaju i olakšanje, naš jezik, naša hrana, naši ljudi. Počinju bezuspešni pokušaji da zaspim posle dugog putovanja, nespavanja i unutrašnjeg ne­mira.

Tada sam shvatila koliko sam se promenila od momenta kada sam kao dete živela u Africi, išla u britansku školu, vratila u Beograd, diplomirala na Pravnom fakultetu, živela u Budimpešti i Por­tugalu, obišla skoro dve trećine zemljine kugle istražujući različite kulture, narode, jezike, i to sve radila sa lakoćom i zadovoljstvom.

Sada sam stavljena pred iskušenje suočivši se sa novom državom, narodom, a u potpuno iz­menjenim životnim okolnostima.

Ubrzo posle Šangaja odlazim za Peking, gde počinje moja dvostruka bitka – za zdravlje i za novac za terapije, koje u Kini nisu skupe, ali ipak moraju da budu plaćene i tu shvatam pravo značenje rečenice koja glasi bitka sa vremenom.

Uz neverovatnu sreću, dobijam ponudu da dajem privatne časove engleskog jezika, a u isto vre­me upoznajem našu ženu koja mi nudi smeštaj i kojoj postajem životni dužnik, a moja avantura počinje da dobija smisao.

Opterećena brigama, ne uspevam da uživam u državi sa ogromnom tradicijom i kulturom, već fragmentarno bacam poglede u žurbi zbog ne­dostatka slobodnog vremena.

U magnovenju shvatam da se bukvalno sama borim na jednom kraju zemljine kugle, dok je po­rodica u Beogradu, koji je sada fizički udaljeniji nego ikad, a moji najmiliji nikad bliskiji.

Neminovno preispitivanje svih stavova, principa, prijatelja, odvajanje bitnog od nebitnog i striktni fokus na cilj zbog kojeg sam u Kini.

Prolaze meseci, pravim svoj mikrosvet od lokal­nog frizera, farmaceuta, lekara, pekara.

Jezička barijera postaje podnošljiva, sve bolje se snalazim u prevazilaženju esencijalno bitne komunikacije, izmišljam sebi sitna zadovoljst­ava u vidu svakodnevnog ritualnog pijenja mat­cha čaja i spoznaje da u tom malom kafiću, koji drže brat i sestra, nalazim neophodni mir i sna­gu za dalje.

Nikad nisam pretpostavljala da ću naći zado­voljstvo u osami, da smo samo pred velikim is­kušenjima svesni dokle možemo da dosegne­mo i da se život sastoji od prevazilaženja teških momenata kroz molitve i praćenje intuicije, da zahvalnost za svaki novi dan predstavlja pods­trek i smisao da se nastavi dalje. Koliko god da je teško.

Očekuje me povratak u Peking, sada malo iz­vesniji nego pre godinu dana, ali i dalje ispunjen brigom za moje najmilije i čežnjom da što pre budemo zajedno.

Jedina neispunjena želja je da pokušam da upoznam Peking kroz šetnju gradom, a ne samo kroz metro stanice, klinike, i tu čarobno lepu i pametnu decu koju podučavam engleskom je­ziku.

FOTO: PAUL GILMORE UNSPLASH.COM

ŠTA MISLITE?

100 Poena
Upvote Downvote

NJEN GLAS

ETERIČNA ULJA KAO VETAR U LEĐA