in

МАШИНЕ НЕКА РАДЕ, ЉУДИ НЕК СЕ РАДУЈУ

ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: ИВАНА ТОДОРОВИЋ

Како се слави рад и ко слави рад?

Најлакше ми је да почнем питањем себи, вама, раду и свету. Научила сам дневне одговоре да тражим и тако стигла до многих који су и много шири и већи од дана. Да, постоји много шире време од нашег рачунања дана, месеца, године. Тешко замишљамо време које не можемо да обухватимо, али важније од свега је да то време обухвата нас, рецимо – вечност.

Зашто кажем време, а мислим на рад?

Одгледах емисију која анализира Историја радничке класе у Европи, њихову обесправљеност, па нешто налик на прaва и све што се правом постићи може (наводно). Није деловало да се ишта променило од тог деветнаестог па до данас века. Направити од домаћина послушника и радника није био задатак машине већ оних који су је поседовали. Болно је било гледати да са својих, макар окућница, људе вуку у затворене градове за рад. Неке друге, и са већим имањима или заједничком земљом коју су обрађивали и од ње хранили породице и своје заједнице, укидали би суровим наметањем неконкурентских и непоштених откупнина и куповина. Куповала се слобода, а нико је није продавао. Чудна берза се тада успоставила иако векови ранији не памте боље услове за оне који мање имају па морају да раде за оне који желе непрестано више да имају и од себе. Звучи нам познато?

Емисија је говорила о људима из Енглеске, Немачке, Италије. Раније, гледајући овакве емисије, рекла бих, без обзира који предео обрађују у њима, да је то некаква универзална историја и да углавном важи за све градове, пределе, заједнице. Сада разумем да нисмо сви исти. Можда нам и богатства и уређења нису иста (онда и сада), али нису нам ни слободе кроз векове истим бојама биле писане или истом интонацијом читане. Данас учимо о слободи из читанки оних који су слова чували само за богате. За власнике времена. Срећом, ови простори и сада касне у свему, тада такође, па нас је понека чаша неправде мимоишла, по неко уређење по правди за власнике сатова.

Фабрике у којима су читаве породице биле довођене да раде, деца за нижим стројевима испод предива рецимо, где би само тако мали могли да се увуку, жене, мушкарци, сви па и време је било у служби производа и произвођача. Истина коју горко чух је да је радницима било забрањено да и у слободно време носе сат. Ручни сат. Постојао је у фабрици један сат који су власници или полувласници света, бар тог, на ободима река чије су воде покретале све полуге моћи над онима који нису смели да верују да је река и њихова, покретали и вазда баждарили минуте унапред/уназад да на већ довољно тежак рад и сате додају и пола сата дуже. Први правилник о раду у фабрици је закон који штити само оног ко га је писао. Под маском правде за све и образовања за све, али у оквиру градова од димњака и скромних станова, још скромнијих вечера и најсуровије од свега недостатак времена СЛОБОДНОГ за било шта друго осим мисли о сутрашњем радном дану, сат није долазио у обзир ни на једној радничкој руци. Јер ко има време, тај је богат већ.

Из такве историје није чудно, сада гледајући и читајући је, како је лако настао логор било који, било ког моћника који би пожелео да влада временом и одузима сате и слободне и оне који су били заузети или на руци за друге вере, народе, боје и језике. Па нисмо сви исти. Нису нам ни борбе, ни слободе, исте, па ни закони који неуморно стражаре над нашим главама, мислећи они који их доносе да и нас уједначе као раднике без права на сат. Историја ових простора у коме се овај језик којим пишем говори, нема искуство свих ових неправди, али мора под принудом, опет неких нових машина, мора да усваја да би сви били исти и за све закон исти важио. Нисмо сви исти. Нису нам ни неправде исте. Слободе тек!

О сатовима сам мислила и на пољима ливада и у шумама које и данас неко чува тако што чува своја стада. Док им не узму и обележе као власништво многих… Пастири немају сат. То је, рецимо, у односу на поменуту неправду, велика правда за време, али и за оне који чувају и које чувају. То је и привилегија коју је сваки пастир освојио и узео време у своје руке и сат оставио за оне који раде за друге, као оријентир, да израчунају шта раде за себе.

Рад је скраћеница за реч радост. Да то не заборави ниједан сат, историја и време! Ако купујемо сат да знамо да не купујемо време укупно већ само оријентир – када је време за радост.

И данас су реке поробљене, као и нова предива историје које нове машине уплићу и тако терају људе сада назад на пашњаке заробљене слободе и остављају без посла. Нема димњака, али време је све загађеније. Сатови су све скупљи, а време све јефтиније.

Једини обрачун који можемо да направимо са власницима фабрика сатова је да будемо радосни, а не радници туге – њихови. Да будемо ради да радимо за себе, не за непознате људе. Да се радујемо раду на својој окућници, књизи, планини, башти, реци, облаку, свом парчету неба. Да навијамо сат који се слаже са вечношћу и Деветим часом у недељни дан. Да остављамо довољно меморије за пријатеље, родитеље, децу, град, животиње, заједнице које поправљају и неВреме. Слава раду, тема мајског броја овог часописа је заправо РАДОСТ човекова. Свака слава је радост. Славни су они овенчани у слави – радости својој. РАД да буде стицање радости, све остало нека машине добију – то је добијена битка коју нисмо ни водили. Победили смо јер смо људи.

Машине нека раде, Људи нек се Радују!

ŠTA MISLITE?

126 Poena
Upvote Downvote

THE GLORY OF WORK

INTIMAN UVID KROZ OBJEKTIV