LJUBAVLJU I SRCEM ZAKORAČI U INSPIRACIJU

PIŠE: SNEŽANA STRANATIĆ ANĐELIJA, PODRŠKA – VAŠ VETAR U LEĐA

Ta subota je bila u našoj kući svečano obeležena rođendanom naše ćerke Jelene, a ja sam se pre­pustila pisanju članka. Srce počinje da se raduje, lupa, skakuće, da pleše samo njemu znan ples i otvorilo se zatitralo i podiglo svoju vibraciju. Probudilo je tu uspavanu divnu frekvenciju duše moje. To buđenje je počelo uz moju dragu Van­ja Bokun Popović, najbolju učiteljicu koju sam u životu imala. Uz koju učim i željno očekujem sva­ku njenu novu mudrost koju nam ona nesebično poklanja.

Pitate se čemu sva ova priča.

Kakve veze ona ima sa temom Nove vibracije i Nove inspiracije?

Dragi čitaoci, vi koji čitate ovaj tekst, hvala vam od srca!

Sad samo nazirem nit koja nas povezuje, tu nit koja je poput strune tanka, a ipak moćna i snaž­na.

Kako je lako zatresti tu nit, prodrmati je!

Sve se pokrene njenim pomeranjem. Kao i u našim životima, kada naučimo da se radujemo životu, da mu verujemo, naša se vibracija podiže.

Naše srce, koje je moćno, nežno, toplo, puno lju­bavi, ono peva tom frekvencijom duše naše.

I preslikava se na sve događaje u našim životima.

Na naš život i život onih koji su pored nas.

U naš život ulaze potpuno drugačiji ljudi, odlaz­imo na mesta gde nikada nismo bili, pratimo događaje koje do sada nismo pratili.

Zvuči li vam ovo poznato ?

Tako sam i ja krenula u potragu za samom sobom.

Mislila sam da su odgovori tamo negde daleko i u glavi zacrtala da ću da odem na Bali, a na Bali­ju su verujem bili svi koji su tražili to zrno duše svoje.

I uvek mu se rado vraćaju, jer ih prima otvorenog srca.

Jer je njegova vibracija takva, ona podiže, ona in­spiriše.

Ovog leta sam pratila čarobnu Animu Mundi dok je bila na odmoru na Baliju i fotografisala te čarobne prostore i svojom dušom nam prenela lepotu tog magičnog udaljenog sveta.

Osetila sam kao da sam i sama tamo.

Kao kada nam naša božanstvena Vanja u svojoj knjizi “Mi gradimo Novi Svet” opisuje kako je bilo živeti na Baliju. Osetiti dah tog magičnog ostrva. To stapanje daha sa kosmosom nas podiže, en­ergija od koje smo sačinjeni se stapa sa priro­dom.

Kako se samo prepliću u nama te divne frekvenci­je, one pletu oko našeg DNK divnu mrežu koja kada se raširi, celi svet u nju staje. Toliko i u naša divna srca može da stane samo kada ga otvori­mo.

Kada se usudimo, kada poverujemo sebi, kada poletimo tamo gde nas duša vodi.

A ona nas vodi na divna mesta.

Kada se prepustimo da nas duša vodi, to je prava čarolija.

Probajte ako već niste – lako je, verujte. Ako vam bude potrebna podrška, tu sam da vam svojim primerom budem oslonac.

Da ljubavlju i srcem zakoračimo u naše nove ci­pelice.

Te moje cipelice nisu uvek bile tako udobne kao sada. Žuljale su one i stvarale bolne žuljeve koje sam u žurbi samo zalečila, a nisam imala hra­brosti da zavirim u njihovo srce. Jer da jesam, to njihovo srce bi mi puno toga ispričalo. Da, sve u nama može da se otvori, sve u nama priča priču svoju. Samo se mi oglušimo, bežimo od istine koja zna da zaboli. Bežala sam dugo godina, osluškivala tuđe priče, tuđe rane lečila. A onda kada je moje telo odlučilo da me kroz bolest pro­budi, našla sam se na dnu.

Nisam znala gde da krenem, sada vidim koliko je moja vibracija tada bila niska, jer sva ta osećanja boli, straha, ljutnje na samu sebe, nesamopouz­danje, finansijski krah, depresivna stanja, slom čitavog sistema u mom telu se dešava na tom nivou niske, gotovo umiruće vibracije.

Da, ja bih to pretvorila u lagano umiranje, jer to nije život, već bitisanje.

Život se raduje kada mu verujemo, kada imamo poverenje u sebe, u svoje srce, u dušu svoju.

Zakucala sam konačno i na ta vrata srca svoga, a ono me je željno dočekalo.

Moja duša me je nežno prigrlila i povela u krug žena koje su božanstvene, koje grade Novi Svet. Polako sam, uz pomoć mnogih učitelja, podizala tu vibraciju i shvatila da je sve u meni, da je ta fina, tanana frekvencija koja me podiže u samom mom biću.

Izdigla se ona kroz taj Sveti Dah.

Zahvaljujući Vanji, učestvovala sam na seminaru čarobnog Dan Brulea, gde sam učila da dišem.

Možda je čudno, ali nisam znala da je moj dah ta spona sa svim onim događajima i emocijama koje sam u životu doživela.

Radost, sreću, tugu, bol, razočaranje, strah i još mnogo toga.

Taj naš dah nam podigne energiju do te mere da nam se i vibracija menja. Naša svest se menja, gledamo na život, na sebe drugim očima.

I onda vidimo šta je sve moguće.

Naš duh se pojavi u punoj snazi, naša inspiracija se pojavi u punom potencijalu.

Prepoznamo i konačno poslušamo srce svoje i zakoračimo u te cipelice, sjajne, koje su udobne.

Cipelice u kojima koračamo ovog momenta, jer sve je u ovom momentu SADA.

Sada je moja inspiracija tu, samo je dovoljno da poslušam divne note, da pogledam u prirodu koja nam je divan primer kako se živi sa poverenjem.

Ove zimske ljubičice koje sam ubrala mi puno go­vore.

One rastu sa puno poverenja, podigle su svoje glavice, zimskom suncu se prepustile.

Bez straha da ih već sutra to sunce neće grejati, one cvetaju u sadašnjem momentu, one su pune vere u sebe.

I tako mi prenose poruku koliko mi imamo po­tencijala u sebi, koliko smo divni.

Zavirite i vi u sebe, zakucajte na vrata srca svoga i pustite duši da progovori.

Upoznaćete sebe, izbrisati sve što vam ne služi.

Sa ljubavlju prema sebi, dajete i svetu ljubav.

U meni je ostala rečenica koju sam pročitala, koja je kao zvono zazvonila:

Gde je žena srećna, tamo je i kuća srećna!

Poverovala sam – i srećna sam ja i moja familija.

Moja se sreća širi, a ljubav koju dajem umnoža­va.

Ovim se putem zahvaljujem divnoj Miomiri na ukazanom poverenju da mogu da se izrazim kroz ovaj tekst.

Ako bar jedna reč dotakne nečije srce, moja ra­dost je velika.

Želim vam svima da u Novoj godini hodate u novim cipelicama.

Da uživate u životu koji vaša duša i srce kreiraju.

Da dišemo tim divnim dahom koji je veza između juče i sutra.

Da putujemo svetom i širimo LJUBAV.