LJUBA

PIŠE: SARA NIKOLIĆ, VAJARKA
PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

Ja sam donekle vajar figurativnog opredeljenja i ukazana mi je velika čast kada mi je Voja Jova­nović predložio da radim spomenik Ljubi Popovi­ću. Smatram da umetnik ne bira svoje delo nego pokušava da prepozna specifičnosti dara koje je dobio. Dakle, figuracija nije bila moj svestan iz­bor, već izvesna datost.

Kada je reč o memorijalnom spomeniku, postoje skulpture ličnosti koje su na neki način već re­šene od strane starijih kolega, međutim kada se neka ličnost po prvi put vaja, postoji velika odgo­vornost prema porodici i samoj ličnosti.

Početak rada na jednoj skulpturi je dugo prouča­vanje lika, njegovog karaktera. U ovom slučaju je lakše jer imamo dosta Ljubinih fotografija, video zapisa, njegovih prijatelja koji svedoče kakav je on bio. Njegove slike kroz koje možemo da vidi­mo njegovu dušu.

Nakon što sam odredila u kom položaju želim da postavim skulpturu, pravi se metalna konstrukci­ja koja nosi celu figuru i određuje njen pokret. Za postavljanje konstrukcije je pozirao model, kako bih znala gde se nalaze glavne tačke koje će me kasnije voditi kroz rad. Figura je uvećana 20% od prirodne veličine. Nakon završene konstrukcije, kreće nabacivanje gline. Na početku sam brzo nabacivala glinu da što pre pokrijem metalnu konstrukciju, kao kad se slikari boje belog plat­na. Želela sam da je što pre pokrijem da dođem do forme. Zatim sledi određivanje glavnih plano­va, detalji se rađaju sami od sebe i na kraju delo ulazi u fazu analitike – više ga posmatram nego što delujem.

Povezanost svih fizionomskih karakteristika u jednu celinu je osnova na kojoj umetnik izgrađuje ličnost.

Ljuba ima pogled mudraca. On posmatra svet posebnim pogledom, kao da čkilji. To je utisak koji dominira. Usta su tanka, gotovo nevidljiva, možda i nije puno govorio, već je više ispolja­vao sebe kroz svoju umetnost. Akcenti na ovoj skulpturi su lice, šake i stopala. Šake su njegov najveći alat izražavanja. One su nabijene i jake. Prsti su kratki, ali mišićavi. Teško mi je bilo da nađem slične šake nekog modela koji bi mi pozi­rao u tom položaju. Što se tiče materijalizacije i detalja njegove garderobe, zanemarila bih je, jer stičem utisak da nije mnogo mario za materijal­ne stvari. Ideja je da bude bos. Moja asocijacija na bosa stopala je sloboda, a to je najveći dar i privilegija svakog umetnika. U jednom trenutku mi se učinilo da sam napravila telo mladića, a portret zrelog čoveka, ali shvatam da je on bio mlad duhom i njegovo položaj tela o tome govori.

Radim skulpturu u sedećem položaju, na barskoj stolici, u pozi gde je Ljuba zagledan u svoju sliku, toliko je koncentrisan na nju. Nogom koja visi sa stolice ne dodiruje tlo što se može tumačiti na razne načine.

Za vajara je velika čast da se njegovo delo nađe u javnom prostoru i da narod prihvati tu skulpturu. Radila sam dosta naših velikana – od spomenika Patrijarhu Pavlu u Trebinju, poprsje Vuka Karadžića u Banjaluci, Mihajla Pupina, kneza Aleksandra Karađorđevića i svaku skulpturu koju radim duboko proživim.

Radim intuitivno, po osećanju i sećanju. Kod ove skulpture sam se trudila da nađem određeni balans između ekspresivnog i analitičkog. Nisam želela da previše ulazim u analizu anatomije, draperije. Akce­nat je više na pokretu i psihologiji portreta.

Kada je u pitanju materijal, svoje autorske skulpture sam do sada uglavnom radila u metalu, tehnikom iskucavanja metalnog lima. Vo­lim materijale kojima je teže manipulisati i koji mi u radu pružaju odre­đeni otpor. Međutim, prvi materijal sa kojim sam se susrela još na početku studija je glina. Prija mi glina, jer dobijam tu neposrednost koju tražim od materijala.

Prostor u kome se skulptura postavlja igra značajnu ulogu u tome kako će komunicirati sa okolinom, pošto ona nije izolovani predmet. Uključujući, a pre svega promišljajući prostor kao sastavni činilac do­bijamo celinu koja nastavlja interakciju sa publikom.

Na kraju, meni je jako teško opisati skulpturu ili umetničko delo. Umetnost je izraz majstorstva u čijoj su izradi učestvovale najvažnije duhovne snage čoveka, a umetnici su svedoci jednog vremena.