KRENI U SUSRET SEBI

PIŠE: TAMARA BOGUNOVIĆ

Upravo sam se vratila sa beogradske premijere filma “Džudi”. Džudi Garland bila je ikona Zlatne ere Holivuda, legendarna devojčica iz “Čarobn­jaka iz Oza” čije smo crvene cipelice želeli svi. Posedovala je vanserijski talenat za glumu, igru i pevanje. Bila je pravi šoumen, drugačija od svih, neponovljiva. Bila je planetarno poznata i veoma uspešna, možda ne baš u svim fazama života, ali ipak bila je uspešna. Imala je uspone i padove. Iako je važila za jednu od najplaćenijih holivud­skih diva svog vremena, umrla je siromašna i bez krova nad glavom. Ipak, bila je neosporno talentovana… Po izlasku iz bioskopske sale, u holu “Jugoslovenske kinoteke”, mogle su se čuti simultane impresije – “Džudi, bila je tako jedinstvena, posebna, originalna”. Nisam mog­la, a da se ne zapitam – nismo li svi, svako na svoj način, originalni? Ne leži li upravo u tome tajna naše originalnosti? Biti. Biti svoj, zar ne?

Etimologija nas upućuje da je sam termin orig­inalan potekao od latinske reči origo, što znači izvoran, iskonski, prvobitan, koji nije izrađen po­državanjem ili ugledanjem na druge. Na našim prostorima za nekoga ko je originalan često se koristi još i izraz “autentičnan”, koji takođe označava nešto izvorno, odnosno onakvo kakvo se prikazuje bez premisa. Kada za neku osobu kažemo da je autentična, mi mislimo da je ona je­dinstvena, verodostojna, istinita, stvarna, neobič­na i neuobičajena, distinktivna i drugačija… Dakle, ne postavlja se više pitanje koliko nas je, već na koji način svako od nas neguje sopstvenu auten­tičnost. Imati svest o tome da smo svi, po prirodi stanja, drugačiji može biti dovoljno da lagodno ispoljimo svoje posebnosti. Uprkos tome, često nam se dešava da nam baš to ne polazi za rukom. Kada sam pre nekoliko godina, sa velikim žarom i ushićenjem počela da ispisujem prve redove svo­je današnje profesije nisam brinula o tome da li ću biti posebna, ekscentrična, izuzetna ili vanserijski talent. Jednostavno nisam. Smatram da je auten­tično stvaranje poput disanja – dišeš i stvaraš, ne dišeš i ne stvaraš. Kao što nećemo razmišljati o tome da li ćemo i kada udahnuti vazduh, tako i svaki umetnik u periodima stvaranja ne razmišl­ja o tome da li će iznedriti nekakvu posebnost, autentičan sadržaj. Briga o poreklu kreiranog sopstvenog sadržaja i preispitivanju ličnih kvalite­ta prvi je znak da nas je prevladala želja za us­pehom. A poriv za uspehom ume biti poguban po originalnost – što više težimo uspehu, to više počinjemo da strepimo od neuspeha. Razume se, originalnost jeste preduslov za uspeh, ali nije ga­rancija i za njegov opstanak. Upravo slučaj Džudi Garland to i dokazuje.

Bez sumnje, ništa što stvaramo, činimo, mislimo i pričamo nije baš u potpunosti autentično. Niko od nas ne poseduje tapiju na originalnost. Svi mi neprestalno “pozajmljujemo” tuđe misli koje smo nehotice u mimohodu čuli, videli, prepakovali, zapisali ili izrekli. Cilj autentičnosti nije da svako od nas patentira novi izum poput Teslinog ge­neratora. Cilj autentičnosti jeste ostaviti duboko urezan komad sebe u ono što radiš, biti iskren do srži, pa makar i po cenu lične propasti, ne odstu­pati od svojih ideala bez obzira na to što tržište diktira drugačije, ne odstupati od svojih ideala bez obzira na to što tržište diktira drugačije, ne odstupati od svojih ideala bez obzira na to što tržište diktira drugačije. Ponavljam se, znam, ali ne sme vam se desiti da odstupate od svojih ide­ala zarad potreba tržišta – baš u tom rascepu između „trebalo bi“ i „želim“ gubite sebe, dakle, gubite autentičnost. Dešavaće vam se da luta­te, spuštate se i opet rastete, bez obzira na to koliko imate iskustva dosad. Sve je to sastavni deo kreativnog procesa. A ako vas ideje na tre­nutak napuste i inspiracija vam opadne okružite se onima koji su bili u naboju stvaralačke ener­gije, a koji su nam svoja dela ostavili u amanet baš iz tih, ali i mnogih drugih razloga. Okružite se onima koji vas mogu podsetiti da je pitanje autentičnost pitanje trenutka i probudite taj tre­nutak u sebi ponovo. Ja to činim često i radim tako što gledam kultne filmove Tarkovskog, Bergmana, Almodovara – iznova i iznova. Zavrt­im gramofonske ploče sa kojih dopire nestvarni glas Edit Pjaf, Arete Frenklin, Nine Simone, Da­lide, upijam dokumentarne i biografske filmove, hvatam beleške, a posebnu pažnju posvećujem analizi zbog čega je neko poseban. Uživam još i u pronalaženju inspirativnih intervjua. I tada hvatam beleške. Odlazim redovno u pozorište i ne propuštam gotovo nijednu predstavu. Sma­tram da nema loše predstave, samo neshvaćene po(r)uke. Ako kojim slučajem ništa od ovoga „ne upali“, obučem se u tišinu i iščitavam Mikine re­dove poezije, Sartrova nadmudrivanja, Frojdove teorije. Otkrivam i savremene autore. Ali nemam idola. I ne savetujem ni vama. Idolopoklonstvo, obožavanje idola zapravo je odbacivanje vere u Sebe i Njega. Svi savremeni oblici idolopoklonst­va imaju u korenu isti subjekat – a to je Ego. A tamo gde je Ego stvara se želja za uspehom i gube se talenti. Nikako ne smete imati idola. Tražite inspiraciju na svim mestima, u arhitek­turi, mostovima, uličnim fasadama, znakovima, oblacima, na rubu vodenih površina, tragom svetlosti i senki. Izaberite oruđe koje direktno komunicira sa vašom dušom. Ako to činite, vaš rad će biti autentičan. Idole ne tražite. I ne tražite potvrde. Režiseri Stenli Kjubrik, Alfred Hičkok, Kventin Tarantino, Orson Vels, Dejvid Linč, nisu bili nagrađeni Oskarom za najbolji film, a nesu­mnjivo možemo da potvrdimo da su filmovi po­put “Psiho“, “Plavi somot“, “Petparačke priče“, “Dvanaest gnevnih ljudi“, “Rebeka“, “Paklena pomorandža“ to zaslužili. Ne dozvolite da vas zavara pomisao da sa originalnim i drugačijim stvaranjem nužno dolaze i potvrde. Dešavaće se da neka priznanja nikada ne stignu, ili pak stignu suviše kasno u odnosu na vaš rad. To se desilo i Marini Abramović, koja je prvu nagradu dobila tek dve decenije nakon serije uspešnih i fascinat­nih radova. Ali, podsetimo se – ne stvaramo mi da bi nas neko potapšao po ramenu i uručio nam nagradu, lepo je ako se to i desi, mi stvaramo radi ekspresije svoje ličnosti. Originalnost je kada krenete svojim putem, najčešće to bude i onaj kojim se ređe ide. A ako ste još i te sreće brzo ćete shvatiti da postati originalan, odnosno biti neuprljan ovozemaljskim materijalnim porivima, nije najlakši put, ali je svakako vredan. Potrebno je samo verovati u sebe. Ako misliš da možeš – u pravu si. Ako misliš da ne možeš – jednako si u pravu. Pitanje je samo imaš li hrabrosti da se odvažiš i kreneš u susret sebi. Šta ste učinili kada vam je poslednji put sinula neka originalna ideja? Verovatno ste, poput mnogih drugih, pusti­li da u tišini prođe pored vas. A jednom sam neg­de pročitala da ako ne zgrabite ideju koja vas je posetila, ona odlazi drugome u ruke. Ovoga puta učinite ono što juče niste. Uhvatite se ukoštac s idejama. Pokrenite se.