PIŠE: MAJA PETROVIĆ, AUTOR BLOGA VITKI GUMRAN & KNJIGE GURMANSKE VEZE
FOTOGRAFIJA: ANDREJ NIHIL
Znate one dane kada izađete u dužu šetnju, pustite korak, nebo je vedro, temperatura idealna – a vaš um trenutno očišćen od briga? To su dani kada je korak lagan kao pero. Rasterećeni ste u potpunosti…
Retki su, tačno. Potrebno je da se mnogo toga uklopi & poklopi kako bismo dobili (ili zaslužili) ovakav dan. Želimo ga, pa možemo pasivno da čekamo da se ponovi. A takođe, možemo neki teret planski i ciljano da odbacimo. Tako povećamo šansu da nam se The Day reprizira.
Tereta ima raznih:
- Okružuju nas neki teški ljudi, koje zapravo i ne moramo da trpimo – pa što pre to uvidimo i udaljimo se od njih, to bolje.
- Javljaju se i teške misli, s kojima možemo da se obračunamo, što sami, što uz nečiju pomoć. Bio taj neko prijatelj ili psihoterapeut.
- Teške su i pojedine emocije, a emocija kao emocija – nestalna je i mora da prođe, takva joj je priroda.
- Teški smo ponekad i mi sami sebi. Što u prenesenom značenju, a što i u bukvalnom. Bukvalno je ono kada naša vaga samo što ne poviče: „Ej, bre! Dosta je bilo!“
Od svega pobrojanog, sigurno da najviše mogu da kažem na temu kada smo sebi teški – bukvalno. Ono kad nam se misteriozno „skupi garderoba“. Kad imamo problem da zavežemo pertle. Zadišemo se do 4. sprata. Bušimo novu rupu na kaišu na mestu gde nikada nije planirano da ona egzistira… (prođoh i ja to jednom, pa znam).
Spremni smo često da nam tako bude teško od sopstvene težine, da je trpimo ponekad i godinama. Valjda zato što nam dijeta od nekoliko meseci takođe izgleda teško. Pitam se onda, zar to nerešavanje problema ne postane neko „duplo teško“?
Jer sreća je u rešavanju problema. Ono kad otkačinjete jedan po jedan. Odjednom, ali takođe i malo po malo. Oba pristupa se računaju!
Ako vam je loše kada mislite o „teškoj strogoj dijeti“, zašto se ne zapitate da li ona mora da bude baš ona najteža? Zašto uopšte mora da bude savršena i stroga?
Ne mora ništa da bude savršeno. Ni svaki obrok. Ni svaki trening. Ni svako piće koje popijemo.
Zamislite nešto potpuno drugačije. Recimo, da odlučite da svesno idete na nesavršeno. Da svake nedelje pravite po jedan mali lagani korak prema svom cilju. Recimo, prve nedelje imate samo zdravu večeru. Ono, tuna i slata. Ili piletina i salata. Ili salata + druga salata. Bukvalno samo tu novinu uvedete prvih 7 dana.
Pa druge nedelje dodate još nešto. Na primer, prepolovite slatkiše i bilo koji drugi unos šećera. Ne izbacite. Samo pepolovite.
Onda treće počnete da jedete hleb s manje ugljenih hidrata, pa još ako je moguće – samo za doručak.
Zatim od četvrte nedelje za ručak krenete s onim „bapskim jelima“: paprikaš, grašak, boranija i sve ostalo „na kašiku“. A pete nedelje napravite rupu na toj kašiki .
Usput, ne uplatite odmah teretanu, niti angažujete prezgodnog personalnog trenera (koji vam uz naplaćen trening, gratis nabija komplekse zbog loše kondicije i nikad postojećih „pločica“). Ali zato, prošetate jednom nedeljno, onako pošteno. Šetnja koja se smatra rekreacijom je 30 minuta brzog hoda, kao da negde žurite. Nešto kasnije, kad počne da prija, neka to bude 2 puta nedeljno.
Nemojte da čekate da se poklope zvezde i da na nebu nema ni jedne retrogradne planete. Nemojte da se nadate da će vam neki Alien preneti virus spartanske disciplinovanosti. Neće ništa spontano da se dogodi, a pogotovo ne „od ponedeljka“.
Verovatno zato što niko od nas nije došao do „duplo teško“ jer je mešanac između Džedaja i nindža-ratnika. Obično nismo disciplinovani, a čekanje da to postanemo je gubljenje vremena. I teško nam je tokom tog vremena.
Zato probajte jednom s ovom „laganica metodom“. Ništa vas ne košta. Može čak da bude i zabavno.
Lagani korak. Lagani obrok. Lagane teme. Lagani ciljevi. Možda smršate, a možda i ne. Ali je sigurno da ćete se osećati bolje.
I kad čujete Bajagu da opet peva „koraci ko laki oblaci“ – setite se da ti koraci mogu da budu i prilično sićušni, ali će vas opet odvesti iz tačke A u tačku B. Samo treba hodati dovoljno dugo.
