JA VS. VODA

PIŠE:  KATARINA SUBOTIĆ, TERAPEUT PSIHOENERGETIKE I BRENNAN ENERGOTERAPIJE
FOTOGRAFIJA: IZVOR SENSA

Sedim na jednoj od mnogobrojnih obala koju zaplju­skuje Atlantski okean i gledam u široku, ogromnu vodenu masu ispred sebe. Talasa se, meškolji, po­diže u novi talas, prska sitne kapi na sve strane, penušavo spušta na pesak i dokotrljava smireno do mojih stopala. Voda je tako spontana, puna us­pona i padova, u neprestanom pokretu i promeni. Podseća me na onu izreku: “Nema statusa quo u Univerzumu.” I zaista nema, to svako od nas, iz sopstvenog iskustva, može da potvrdi.

No, u čemu je razlika između mene (i manje-više svih ljudskih bića) i vode? Ona tako spontana, ja tako promišljena, ona tako slobodna, ja… pa, on­ako, ustuknem češće no što bih trebala; ona tako tečna i pokretna, ja nekad takva, a nekad stagnat­na. U svakom slučaju, osobine nam se povremeno poklope, a često raziđu.

Kod nas ljudi postoji stanka – trenutak kad staneš, razmisliš, pa misliš još malo, pa odlutaš, pa ne znaš šta ćeš, pa uđeš u konflikt sa samim sobom i kon­fuziju sa celim svetom.

U isto ovo vreme, dok sam na obali, razmišljam o ovoj temi: Reci ne, otvori se za da… gledam vodu i vidim kako se razilazimo.

Voda se brzo kreće i ne misli. Čak i kad je naizgled mirna, ona se kreće. Ona nema vremena da razmisli i kaže ne ili da. Toliko je spontana da jednostavno živi u trenutku i taj trenutak je jedina istina koja jeste.

Mi, ljudi, s druge strane, izgubili smo spontanost. Bivamo ono što mislimo, mislimo ono što ne bismo, a moramo… izgubili smo se.

Pa, kad smo već u sendviču između Ne i Da, hajde da pogle­damo kako je to, ustvari, biti na tom mestu, negde između, kad još uvek nemamo hrabrosti da kažemo Ne, a istovremeno Da je tako neizvesno, često i pot­puno nepoznato, da prosto ne znamo ni čemu da kažemo Da.

Nisu sva Ne negativna po priro­di. Reći Ne nezdravom odnosu, lošoj navici (pušenje, adikcija, itd.) je dobra stvar. Reći Da is­tim ovim stvarima je u većini slučajeva loše po nas. Znači, nije ni svako Da pozitivna stvar.

Nekim stvarima, projektima ili ljudima je lakše reći Ne, a neki­ma, boga mi, i nije tako lako, iako su loš izbor po nas. Igra pozitivnog i negativnog je kao ljuljaška.

Dok ne kažemo Ne, ne možemo ni reći Da. Dok fizički ne napus­timo jedno mesto, ne možemo se pojaviti na drugom. Sva­ko Ne nosi u sebi kraj nečega. Da li možemo da zaista urad­imo to Ne, zavisi i od toga ko­liko smo voljni da se nosimo sa gubitkom. I to je taj težak deo o kome razmišljamo, idemo jedan korak napred, dva nazad, pa se zaglavimo. Pa, odložimo Ne i rastanak da sačekamo još malo, možda će se stvari ipak promeniti.

A gubitak je neminovan. Sve u ovom svetu ima početak, pa i kraj. Paradoksalno zvuči, ali svako Da sadrži u sebi kraj i gu­bitak, i na neki način Ne.

Ne, nije uvek dobrovoljno; naročito u bliskim odnosima, jako je teško reći Ne. Racionalno razumemo da reći Da u nekim slučajevima, ostati u nekim situacijama i odnosima, nije do­bro po nas. I kažemo Ne, dese­tine puta na dan u svojoj glavi, ali smo još uvek tu… u Da. Zato ću da ponovim: nema poente reći Da, ako pre toga nismo uis­tinu rekli Ne. Bolje da sačekamo da Ne sazri, pre negoli izjavimo Da koje ne možemo da živimo.

Ta nemogućnost da Ne zaživi nije tu slučajno. Verovatno je da postoji neki razlog zašto smo još uvek u nekim okolnos­tima, zasto nešto još uvek nije završeno i, naravno, tu je ono nešto što još uvek treba da naučimo.

Neka Ne su neminovna. Kao i neka Da.

Da često donosi novu etapu života, novo iskustvo. Postoji čak i svežina koja se oseti u zr­aku dok pišem o Da. Kao da Da povlači napred (kad je u pozi­tivnom smislu) i ostavlja bol i neugodnost iza sebe. Oseća se kao kad zmija menja svoju košuljicu – stara spada, ostaje iza nje, dok se zmija kreće dalje sa svežom, nežnom i mladom novom kožom. Ta nova koža je osetljiva, pa tako i Da dono­si novi teren koji je neistražen, nepoznat. Da može da bude začinjeno avanturom, otvoren­im duhom koji se sprema da se vine u visine.

Ako Da ne može da zaživi, to znači da se Ne još uvek nije za­vršilo. Da nekad može da do­nese lakoću, naročito kad smo preživeli težinu Ne. Reći Da životu zahteva veliku hrabrost. Svi bismo da se osetimo živim… ali da li smo spremni da damo ili uradimo sve što je potrebno da se osetimo živim?

Pre neki dan sam pročitala Ru­mijev citat: “Budi kao drvo – do­pusti da mrtvo lišće opadne.” Da se drvo drži starog lišća, nikad novo ne bi izraslo. U priro­di su Da i Ne tako spontani, tako prirodni, neminovni, i kao da se dešavaju po uređenju neke više inteligencije. Nijedno drvo ili bilo koja druga biljka ne vodi borbu sa zakonima prirode. Jednos­tavno se predaje ritmu života.

Predavanje za većinu ljudi je poslednja opcija. Često pois­tovećena sa slabošću, nedo­statkom volje, slabim karak­terom, pribegavamo predavanju kad smo se već dobro izmorili borbom, vuci-guraj mehaniz­mom i svim drugim trikovima koje nas um maestralno izvodi.

A predavanje donosi mir. Donosi balans između Da i Ne i spokoj u taj međuprostor koji često nosi najviše tenzije. U trenucima kad ne znamo, nismo sigurni, ne smemo, plašimo se… zastani­mo. Udahnimo duboko. Dozvo­limo sebi da ne znamo, da ne možemo. Dozvolimo sebi da se osećamo “izgubljenim”.

Tek tada će život imati šansu da nas povede u pravom pravcu – u pravcu žudnje naše duše. U pravcu svrhe za koju smo se ro­dili da živimo. U pravcu rađanja naše esencije i njenog mani­festovanja u ovom svetu.

Penušava morska voda mi do­diruje stopala i podseća da nis­am sama u tom međuprostoru. Tu je ona, voda, da me podseti da se sve menja i prolazi. Da je sve ok, tako kako je. Da je tok, život, savršen sa svim usponi­ma i padovima, kao i svaki talas na njenoj površini.

A duboko, duboko, daleko ispod zatalasane površine, voda je mirna.

Neka svi nađemo mir između Da i Ne, u međuproostoru u kome dah objedinjuje dualnost i sve postaje jedno.

Srećna plovidba!