in

PATAGONIJA – “FIN DEL MUNDO”

PIŠE/FOTO: MIONA SIMOVIĆ STAMENKOVIĆ

Zamišljam da se zove Santiago. Ne znam za­što baš tako, ali samo njegovo ime i nije od ve­likog značaja za nastavak ove priče. Santiago je vozač autobusa na turi između Puerto Nata­lesa i Punta Arenasa. Dva čileanska gradića udaljena su 247 kilometara, ali će mu trebati više od četiri sata u jednom pravcu da ih savla­da imajući u vidu ograničenja brzine i prirodu terena. U ovom autobusu sam i ja. Sedim na sedištu 48, glava mi je naslonjena na prozor. Malo šta prekida moj perpetualan dijalog sa samom sobom. Između ova dva mesta nema nijednog drugog naselja. Vrlo retko se nailazi na dokaze da ovde uopšte i postoje ljudi osim što pouzdano znam da postojimo mi u ovom autobusu i postoji taj put kroz stepu koji su po­pločali potomci onih koji su ova mesta izabrali za svoj dom. Kada u povratku bude pala noć, provešću sva četiri sata pokušavajući da pro­nađem neke obrise svetla i da shvatim kako je Santiagu da vozi kroz potpuni mrak na deonici koju su označili sa “fin del mundo”. Razumeću da je najteže učiniti život jednostavnim, mnogo ga je lakše zakomplikovati. Pitanja koja sebi postavljamo u urbanim sredinama nisu pita­nja koja ovde nešto znače, niti su odgovori sa kojima smo ovde došli primenjivi. Trebaće mi dvanaest dana u Patagoniji da se uverim da njeni gradići nisu nezaboravni, ali njeno nebo i nepredvidiva prostranstva sigurno jesu.

Vratićemo se kasnije ovoj Santiagovoj ruti, ali pre toga moramo preleteti Jadransko more, Italiju, Mediteran, Alžir, Senegal, Atlantski oke­an, stići do obala Brazila, pa leteti duž dugač­ke obale ove zemlje, potom preko Urugvaja, i posle skoro petnaest sati leta sleteti u Bue­nos Aires. Nema lakog načina da se stigne do Patagonije, ali moj putnički entuzijazam čini mi podnošljivim i klaustrofobično sedenje na onom užasnom mestu u sredini reda aviona. Buenos Aires ima zaista “dobar vazduh”, pre­pun je zelenila, čist i doteran po uzoru na svoju evropsku braću. Provešćemo ovde jedan dan i jednu kratku noć jer se naš put nastavlja. Do Patagonije imamo još malo više od tri sata avi­onom do El Calafatea, mesta koje smo ozna­čili kao startnu tačku za turu. El Calafate je do pre petnaestak godina imao samo par hiljada stanovnika, kasnije kada je lokalac postao predsednik Argentine, dobili su aerodrome, pa se broj stanovnika i broj turista značajno po­većao. (Imam oprečna osećanja po ovom pi­tanju. Bila bih licemerna da kažem da je ova regija trebala da ostane nedokučiva, a sa dru­ge strane i na kraju putovanja jedino čemu se nadam je da je masovni turizam nikada neće pronaći.) El Calafate je dobio ime po planini, a ona po bobičastom voću sličnom borovnica­ma. Sam gradić nije naročito inspirativan i to je generalni utisak – ovde ništa što je čovek na­pravio nije tema, niti se zbog toga ovde dolazi – do ovog kutka sveta stižu samo oni rešeni da šetaju kilometrima i satima i sa poštovanjem posmatraju maestralnost prirode, planinarenje se smatra vrlinom, a “turizam je smrtni greh”. Za najbolje poglede se ovde morate prvo po­peti i ne bi bilo dobro da mnogo žurite da vam ne promaknu sve nijanse kojih je milion, kao ni uzdah poput onog sa mesta koje zovu “Curva de Los Suspiros”, što u prevodu znači Krivi­na uzdaha. Baš tu se zaustavljamo na kratko kada ugledamo obrise glečera Perito Moreno. Za nekih pola sata ćemo se naći ispred njega i ja ću po drugi put u svom životu doživeti simul­tani gubitak i teksta i daha. Svaka izgovorena reč pogađa samo nasumične tonove, ali ne i ceo stih, svaka slika prikazuje samo segmen­te, cela je panorama neuhvatljiva, nestvarna, i iako ovde sa najiskrenijim namerama poku­šavam – fer je reći, potpuno je neprepričiva. Glečer Perito Moreno je ledena reka, dugačka preko trideset kilometara, koja se završava tir­kiznim ledenim zidom visokim preko sedamde­set metara. Ispod vode se skriva još sto meta­ra leda. Nestvarna plava boja je od kiseonika koji ostaje zarobljen u ledu, a tamniji slojevi kojima je prošaran su od kamenja i mulja koje se nakupi usput. Nekom neobjašnjivom magi­jom, ovaj glečer ne deli sudbinu većine na ovoj planeti – on raste iz godine u godinu i gledajući ga izbliza ne uspevam da se otmem utisku da bi svaka druga sudbina bila tako nepravedna i tako strašna.

Tišina u Patagoniji je svuda – zaboravili smo na potpuno odsustvo zvukova, posebno u gra­dovima. Tišina je modernom čoveku postala neprijatna, a u Patagoniji me opčinila. Putovali smo iz El Calafatea do El Chaltena narednog dana kada sam sebi potvrdila da je najlepši način da doživiš ovo mesto zapravo da putu­ješ ćutke. Stižemo do nacionalnog parka Los Glaciares i jezera Laguna Torre. Očekivali smo da u daljini ugledamo vrhove Fitz Roya, ali on se ćudljivo ne da, sakriven u oblacima i ma­gli prepušta nas, kao i mnoge pre nas, mašti. Na jezeru ćemo jedva izdržati desetak minuta zbog olujnog vetra, ali nam je ponuđena i uteš­na nagrada – na njegovoj površini zatičemo formacije leda koje svetlucaju i izgledaju kao džinovski dijamanti. Novi dan za nova čuda.

Na graničnom prelazu Dorotea između Argenti­ne i Čilea, razumem da smo na međi dva suseda koji tradicionalno vole da se svađaju baš kao i mnoge komšije u svetu: od toga ko treba da do­bije veću površinu Antarktika, ko ima najjužniji grad na svetu (i jedni i drugi su dali svoje argu­mente), do toga ko pravi bolje vino i sočniji stejk. Paradoksalno za ljudsko poimanje granica, pri­roda je bila nepristrasno izdašna na obe strane podjednako kada je Patagonija u pitanju. Posle argentinskog, krenuli smo u čileanski deo ove regije. Čile je uložio više u turističku infrastruktu­ru, dok su Argentinci uradili mudrije po principu – došao si na kraj sveta, snađi se, u stanju si. Ipak, pamtiće se za sva vremena spektakularni čileanski ponos Torres del Paine, koji je Natio­nal Geography proglasio jednim od pet najlepših mesta na svetu i za čije vas obronke planina koje su deo Anda, dolina, jezera i glečera Grey, Pingo i Tyndall ništa ne može pripremiti.

Sećate me se sa sedišta broj 48 u autobusu za koji verujem da ga vozi čovek po imenu Santiago sa početka ove priče. Krenula sam još južnije do Punta Arenasa, pa odatle brodom do malenog ostrva Magdalena koje se nalazi u Magelano­vom moreuzu. Ćudljive vode ovog moreuza su mesto na kojem se spajaju dva okeanska diva – Atlantik i Pacifik. Vetrovi su nepredvidivi kao i jake morske struje. Prvi je ovde prošao Mage­lan još 1520. godine. Posle sat vremena i naš mali brod pristaje uz obalu. Stigli smo na ostrvo koje pripada pingvinima i oni to znaju dok nas nonšalantno dočekuju kao što vas dočekuje ro­đak ispred kapije. Gledam ih na stotine kako se gegaju po kopnu, a onda se u vodi pretvaraju u vrsne plivače poput strela. Pingvini, retke ptice, biraju sebi partnera za čitav život, a ovo ostrvo je mesto gde podižu svoje mladunce. Nakon dva meseca, mladi pingvinčić zaranja u hladne vode i odlazi put Argentine, Antarktika ili Brazila. Na­puštamo i mi ovo ostrvce posle sat vremena i vraćamo se nazad do Punta Arenasa.

Naš Santiago vozi kroz noć. Putnici su većinom zaspali. Pokušavam da sumiram utiske, da ra­zumem tamu ove noći, hrabrost moreplovaca koji su krenuli kroz ove opasne morske lavirinte bez mapa i navigacija, da zamislim kako i koliko daleko vidi kondor dok nas nadleće, kako zvuči kada se lomi deo glečera Moreno u zimskoj noći i čuje li se taj zvuk hiljadama kilometara unaokolo, kako miriše sedam vrsta patagonijskih orhideja i kojeg je ukusa bobica El Calafate kada uspeš da je ubereš od trnja. Pokušavam da pretpostavim da li se mladunac pingvin seća roditelja sa ostr­va Magdalena i da li svaki život počinje jednim takvim iskorakom u nepoznato.

Imam privilegiju da sa ovog putovanja donosim nova pitanja. Stići i vratiti se sa kraja sveta je iskustvo koje ostaje duboko u identitetu ako ste tamo doputovali bez predubeđenja i ako ste pri­tom uspeli da pobedite i poneki lični strah, veru­jem, dobili ste i odgovore koji se slušaju u tišini i zatvorenih očiju dok vas ima.

ŠTA MISLITE?

100 Poena
Upvote Downvote

FOTOGRAFISKA ŠTOKHOLM

IZLAZ