IZ DUŠE SVETA

TEKST: MARIJA GRUJIĆ BEPA
FOTO: SONJA LEKOVIĆ

Nekada sam o Duši sveta razmišljala kao o nekom magičnom konceptu. Kao nešto što dožive malobrojni. O njoj sam čitala u Alhemičaru. I naslućivala šta bi mogla da bude ta nedokučiva mi Duša Sveta. Čak i bez da sam je spoznala, znala sam da postoji.

Suštinski sam se Dušom sveta srela nedavno. Kada sam svoje tekstove počela da delim sa svetom na društvenim mrežama. Kada sam svoju dušu počela da delim sa svetom. Svakog ponedeljka kada bih poslala tekst, razni ljudi bi mi uzvraćali. Neznani i znani. Čudili su se koliko su naše priče slične. Razlikovala su se samo neka imena. Kao da živiš u mojim papučama. Kao da imaš kameru u mojoj sobi. Prosto neverovatno. Pisali su mi ljudi. Neznani i znani. Muški i ženski. Razni. Od svukud.

Čudili su se i kako nam se istovremeno dešavaju iste stvari. Kako moji tekstovi stižu baš onih dana dok razmišljaju o nekoj temi. Pa dobiju odgovore. Sa mnogima sam uspostavila kontakt. Razvila prijateljstvo. Sa Marinom iz Novog Sada. Sa Jelenom iz Beograda. Neki su se priključili mojim radionicama. Neki mi pišu. To je možda najuzbudljivije iskustvo mog spisateljskog života. Ti moji novi prijatelji. I te naše zajedničkosti. Zajedništvo.

Čude se kako se naše upitanosti slažu tačno u sekund. Odgovor sam dobila, naravno, iz Duše Sveta. Duša Sveta se izražava kroz sve nas. Svako od nas je jedan i neponovljivi izraz Duše sveta. Kada se sa njom povežemo. A pitanja koja imamo su univerzalna. Ona su u vazduhu. Svi ih udahnemo. Potrebno je samo da dišemo. Da budemo. A odgovori su tu čim se povežemo. Ja ih napišem. Ispričam na radionici. Neko ih naslika. Odsvira. Odigra. Sašije. Skuva. Iskomponuje. Izdelje u drvetu.

Oni koji još uvek nisu doživeli Dušu sveta me pitaju kako moje autobiografske priče zvuče drugima. Koji ne poznaju likove u mojim autobiografskim delima. Od kada sam doživela Dušu Sveta, znam da nema drugih. Sve je to jedna Duša. Svi smo mi izraz Duše Sveta. Neponovljivi. I sve naše priče su iste. Kada su iz Duše.

Od kada sam doživela Dušu sveta, znam da ne postoji ja i drugi. Mi i vi. Moje i tvoje. Sve je jedno. Pa sam preimenovala radionicu koja se zvala: Zaljubite druge u svoje ciljeve. U Zaljubite Svet u svoje ideje. Kada sam uronjena u Dušu sveta, život mi je čudesan. Čudo čudo stiže. I nema kraja čudesima. I obrnuto.

Od Duše sveta se odvojim svaki put kada mi rabotu vodi mozak. Kada se pita šta je dobro. A šta nije. Šta bi trebalo. Šta moram. Kada obavljam. Odrađujem. Kada nisam posvećena. Kada neću da dam. Sebe. Svoje vreme. Strpljenje. Ljubav. Kada se pitam šta mogu da dobijem. Kada se brinem. Onda sve bude nekako krto. Nepovezano. Bodljikavo. I tužnjikavo. Onda se Duša sveta izrazi kroz nekoga drugoga.

Kada sam doživela Dušu Sveta, razumela sam i kada sam je doživljavala u prošlosti. Svaki put kada sam sledila svoju radost. Kada sam se predala stvaranju. Kada sam pustila da život teče kroz mene. Kada sam se predala plesu. Pisanju. Ljubavi. Igri. Iskustvu. Kad god sam se odvažila da krenem nepoznatim putem. Otvorena i zainteresovana za novo. Za živi život koji teče kroz mene. Kad god sam se pitala šta mogu da dam. Kad god sam bila darežljiva. Velikodušna. Prema sebi. Drugima. Svetu oko sebe. Bez kalkulacije šta ću dobiti. Kada sam se smejala. Cerekala. Satima. Kada sam na ulici primetila dete koje se igra. Pticu koja leti. Svet oko sebe. Kada sam bila šašava. Svoja.

Svaki put kada sam promenila naviku koja više nije bila dobra za mene. Kada sam oprostila nekome. Kada sam preskočila da o nekome kažem nešto ružno. I umesto toga rekla nešto lepo. Kada sam na novi način odgovorila na neku staru bol. Kada sam udarila brigu na veselje. Kada sam uradila nešto što sam dugo odgađala. Kada sam uradila pravu stvar. Naša duša uvek zna šta je prava stvar.

Duša sveta voli da je donesem na mesta gde je ljudi ne očekuju. Tako što ih zagrlim. Nasmešim im se. Iako ih ne poznajem. Ponudim ih bombonom. Osmehom. Rečju. Iz Duše sveta. Kad skakućem ulicom. Kad ih razgalim.

Danas znam da Duša sveta drema u svakom. I u onom stegnutih usta. I onom koji se ljuti. Jer svako ponašanje je ili odraz Duše sveta. Ili čežnja za njom. A moje je da se što češće uronim u nju. Lako mi je sad kad znam kako. Eto tako.