AUTOR: JASNA LOVRIĆ
FOTOGRAFIJA: MIA MEDAKOVIĆ
Žene su borci, veteranke, ratnice, ranjenice koje poznaju rane uz bol i svoja mala i velika krvarenja. One su neproglašene dobitnice zlatnih Zvezda i srebrnih Meseca, Purpurnih srca. One zaista zaslužuju povremenu pauzu i odmor i okrenutost sebi da bi smogle snagu za dalje. Onaj odmor ratnica/ratnika koji nikome ništa ne duguju. Osim sebi predah ili radost i razvihorenost. Za isceljenje, za snagu one koja iz sebe stvara: dete, dom, smisao, znanje, život. Bilo kojim izborom i redosledom.
Ne govorim o “princezama”, kojih god godina, uznemirenih sujeta i prohteva da budu zadovoljeni. Govorim o ženama koje su izvor i vrelo, život za život. Krajnji napor za strukturu koja nosi i jeste smisao života. Svet je pun takvih žena, svuda smo, sestrinstvo smisla.
Međutim mi žene smo često sputane, unutar sebe neslobodne. Sumnjamo da imamo vrednost. Prinudile smo se da živimo kroz krutost, surovost. Prihvatile smo da oštrinom, tvrdoćom i besom oklopimo svoju ranjivost. Da bi preživele. Navikle smo da ne tražimo niti očekujemo zaštitu od onih čija je biološka uloga da nam je daju. Same unutar sebe podigle smo zatvore neosetljivosti. Same unutar sebe iskoračile smo iz radosti i smisla. Same smo prihvatile da svoju lepotu pokazujemo jedino kroz ultimativnu simetriju tela.
Nije teško suočiti se sa tuđom stegnutošću, rigidnošću, emotivnom hladnoćom, nepristupačnošću. Nego je teško, preteško, osetiti sve to unutar nas samih. Kao nekaa obeleženost, kao prokletost koju tešku na ramenima i u duši nosimo i živimo sa njom. Kao mehanizam poricanja sebe.
Podižemo se ujutru iz kreveta sa tom težinom na sebi a uveče je razmeštamo po mekoti kreveta da bi zaspale.
Ali ne mora neminovno biti tako, nije kraj, nije “to-je-to”.
Ako se malo od sebe odmaknemo i kao posmatrač sa ljubavlju opipamo na sebi te ploče ožiljačnog tkiva rana i tvrde kraste zaceljenih povreda. Koje na najmanji povod puknu i procure. Reaktivno, iracionalno, uplićući nas iznova u neku znanu dramu. Dramu – moru – bespomoćnost. Vidimo da sve one imaju oblik i ivice, gabarit ali i početak i kraj.
Niko, ali niko, spolja, ne može niti ume da učini za nas ono što možemo i moramo same. Isceliteljke i alhemičarke.
Ako kao posmatrači samih sebe, sa ljubavlju dodirnemo ta mesta krutosti i rigidnosti osetićemo koliko je more neizrečenih suza iza njih, a zatim i more nepružene ljubavi i neprimljene ljubavi. Sazvežđa trenutaka kada nismo imale hrabrosti da pustimo, primimo, da se prepustimo.
Zagrlimo sebe čvrsto, sa ljubavlju, sa saosećanjem, vidimo ta mora ljubavi i sazvežđa u sebi i kažimo: “Svaka ti čast! Sva ta odbrana je služila nečemu i bila potrebna”. Ali hajde dušo da sad odeš još dublje. Hajde da unutar svog bića u samoj srži, osetiš onu spontanu sreću sa kojom si rođena, onu inicijalnu gipkost prirodnog savršenstva svog tela, onu radoznalost duha koji u svemu pronalazi boje i radost.
Voleti, voleti, voleti sebe.
Podići sebe, kao Feniksa iz svih tih samonametnutih krutosti, roditi sebe iz sebe. Zaplesati oko vatre koja moćna gori unutar nas samih, one koja spaljuje sve što nije više potrebno. Svi izbori su na nama. Sve vatre su u nama.
Sobom kreiramo svoju stvarnost, svakom mišlju, svakim izborom kreiramo šta živimo. Voleti sebe kao poraženu jednako kao i pobednicu je preduslov za sve. Pa i da bi volele druge. Sve nepoznate i poznate i sve već zavoljene.
Ovih dana moćnog decembra a zatim još moćnijeg januara, naše Sunce se poravnava sa centrom Mlečnog puta a naše unutrašnje Sunce je naše žensko srce. Solsticij je tu a zatim i praznici, Nova godina, oba Božića. Divno doba godine a zatim i sinhroniciteti koji pozivaju na radost. Koji podržavaju rađanje nas novih sebe iz sebe samih. Naše poravnavanje sa centrom zvezdanog neba.
Za praznike a zatim u novoj 2023. godini, želim baš tu moćnu radost poravnavanja sa samom sobom a zatim poravnavanja sa celokupnim manifestovanim i nemanifestovanim svetom. Želim nebo u sebi, beskraj mogućnosti, slobodu i moć kreacije.
To je moja invokacija, invokacija sebe same, moja misao koja kreira dalje. I stvara. Želim je i svima vama.
Mi žene primamo u sebe seme da damo život. Primamo u sebe muškarca da bi ga regenerisale i pomogle mu da oseti da je radost osim što je snaga. Mi rađamo i dojimo. Hranimo. Negujemo bolesne i ispraćamo mrtve. Kao Majka Zemlja, kao zemlja, naša plodnost i velikodušnost su neiscrpne. Kroz naše biće i rad, naše poimanje ljubavi, davanje sebe za život – sve postoji. Pa i muškarac kao drugi pol. I eto čarolije, eto Univerzuma.
Za ljubav svega što jeste, dajmo sebi predah i nežnost i potporu, pravo. Jer mi znamo, mi jesmo, mi multipliciramo sve što dotaknemo.
Naši tereti i naši zatvori su naši i da ih pustimo. Naši tereti nisu naš oslonac nego naš oklop i višak stvoren hordovanjem sopstvenih povreda. Zbog kojih ne vidimo i ne osetimo.
Pustimo sve ono što nismo. Stanimo spuštenih ruku, nage, pred radost. Praznik, blagdan, blagi dan, blagost za sebe a time i život za sve oko nas.
