HVALA TI, HVALA TI, HVALA TI

PIŠE: DRAGANA STOJIĆ, AUTOR KNJIGE TVOJA NOVA ŠANSA
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Posle jednog mog teksta o zahvalnosti, javila mi se Ana. Još nije ni skinula kaput, pravo s vrata je počela da govori razloge dolaska.

„Probala sam na hiljadu načina, ali ne ide“, reče odlažući ljutito kaput preko fotelje. Namešta­la je rukama kosu. Jedan neposlušni pramen nije hteo da ostane iza uveta ni iz petog puta. Izvadila je iz tašne gumicu i brzim pokretima zavezala kosu. Žurilo joj se. Sela je sa visine u fotelju sa „uh, bre“ i oslonila se na naslon na koji je prethodno spustila kaput. Nije marila što gužva revere.

Govorila je brzo, ne hvatajući dah, kako ima bi­všeg muža koji ne plaća alimentaciju za dete, kako je on običan „nerazumni kreten“ kome ona ne može ništa i kako na hiljadu načina po­kušava da ga „natera“ da „plati šta je dužan“.

Ćutala sam. Nisam postavila ni jedno pitanje. Pustila sam je da kaže šta ima. Reči koje su izlazile iz nje letele su po sobi kao iskre iz neke velike vatre, paleći sve oko sebe.

A najviše nju samu.

Ustala sam, uzela kaput sa fotelje na kojoj je sedela Ana i okačila ga na vešalicu. Sporo sam se kretala dobijajući na vremenu.

Pratila me je pogledom i nije prestajala da go­vori da je on nazahvalnik, da ju je izdao, osta­vio, da mora da plati za to. Nije govorila o sebi, dobrobiti za dete i prošlim lepim danima kada su stvarali porodicu, već o njemu. Nosili su je ljutnja i bes.

I želja za osvetom koju je mislila da može nap­latiti novcem.

„Ana“, rekoh tiho, najtiše moguće, a da me dobro čuje. „Zašto mislite da ne zaslužujete taj novac?“

„Kako to mislite?“, poskoči ona. „Pa naravno da zaslužujem, zato se i borim sve ovo vreme.“

Ali stvari nisu stajale baš tako. Otpor prema si­tuaciji, koncentracija na sve ono što nema, ljut­nja, ozlojeđenost, osećanje izdaje su je udaljile od osećaja sebe i onog što je vredno za nju. Udaljile su je od slike o sebi koju bi mogla da vrednuje, poštuje i uvažava. Bes koji je osećala prema njemu, daleko je bio opasniji za nju nego za njega. Bes nije bio odraz njene moći, već suprotno, odraz njene nemoći da prihvati situa­ciju i počne da radi iz dobrog dela sebe.

Pomislila sam na njen unutrašnji govor, šta li tek govori sebi dok kod kuće sedi u svojoj fo­telji. Kaže se – kakav govor, takva duša. Pitala sam se zna li ona da se naš unutrašnji dija­log reflektuje na naše odnose sa sobom i sa drugima. Ono što govorimo sebi i drugima u stvari opisuje nas. Znajući sve ovo, želela sam da Ana svesno utvrdi sopstveni samogovor, tj. način na koji se obraća sebi. Da li su to reči pohvale ili kritike? Da čuje svoje reči, jer one su produkt njenih misli. Sve dok živi „istinu“ da je njen bivši muž nerazumni kreten, on će se po svim zakonima Života tako i ponašati.

Sve dok veruje da je to duboka istina o njemu, tako će biti.

Zato je bilo potrebno vratiti je njenoj izvornoj Duši.

„Kažite mi, Ana, najbolje osobine vašeg bivšeg muža“, pitah iznenada prekidajući tišinu.

Namestila je bolje suknju i skinula nevidljiv trun sa falte.

„Kakve sad to veze ima?“, pitala me.

„To nije odgovor na moje pitanje“, rekoh gleda­jući je u centar oka. Oborila je pogled. Nakašl­jala se. Uzdahnula. Pogledala kroz prozor kao da će joj pogled u daljinu vratiti sećanje na lepe dane provedene u braku. Pokoja suza joj je pa­dala u ruke koje je sklopila u skut, držeći jednu u drugoj. Činilo mi se kao da je ponovo držala njega za ruku. Promenila ton glasa. Govorila o velikoj ljubavi, njegovim osobinama kojima je osvajao, uljudnom ponašanju, nežnosti prema detetu, povezanosti. O svom napretku uz njeg­ovu pomoć. Bilo je dosta toga lepog. Lana, nji­hova kći je, po njenom priznanju, volela svog oca i provodila je vreme s njim.

U životu je zaista potrebno sebe osnaživa­ti dobrim mislima. Bez kritike i osuđivanja. To deluje kao floskula, ali nije. I nije lako osnaži­vati se. Zato nam i jeste potrebna podrška. Da pronađemo zdrave tačke u sebi i da sa te tačke krenemo dalje. Da osetimo zahvalnost za sve što imamo. Da osetimo zahvalnost za sve što drugi ljudi rade da bismo se mi osetili dobro. Naročito kada život ne ide u pravcu u kom želimo. U tim trenucima, potrebno je da se podsetimo da takvi događaju sakriju od nas jednu činjenicu, a to je da zaslužujemo Ljubav i Radost samim tim što smo rođeni. I da je naša odgovornost da to živimo.

Šta god mislili da nam drugi rade, ipak smo mi ti koji nepravdu nanosimo sebi, uporno misleći da je od drugih. Tako je mudro uvideti da su lju­di koji nas povređuju u tvari naši učitelji i mog­li bismo im biti baš zahvalni na tome. Zato je potrebno otpustiti ljutnju, jer od zida ljutnje ne vidimo svoju dobrobit.

Na nekoliko sledećih susreta, Ana je dolazila u drugačijem raspoloženju.

Njena ljutnja kao da se uspavala, a budili se zraci zahvalnosti. Sve je više razumevala da ima i njenog doprinosa u ponašanju njenog muža. To se zove preuzimanje odgovornosti za uzajamni odnos. Nije samo do jedne strane, shvatila je.

„Ana, bilo bi lepo da se zahvaljujete na svemu dobrom što je uradio za vas. I da u toj energiji kuca vaše srce“, rekoh joj na jednom rastanku.

„Moje srce je ranjeno“, reče Ana.

Iz svoje rane, mislila je da će je ranjavanje dru­gog izlečiti. Ali takva energija u našem telu ne daje te rezultate. Energija koju emitujemo je proizvod naših emocija, a emocijom nezado­voljstva nije moguće stvarati i kreirati zadovolj­stvo. Ne možemo biti i nesrećni i zahvalni.

Zato je dobro birati zahvalnost.

Na sledećem susretu, Ana je pohvalila bivšeg muža kako je divan roditelj. Vraćala se dobrim osobinama svog bivšeg muža. Nedostatak no­vca nije više bio tema. Poverenje između nas se razvijalo. Ana je sve više govorila o ličnim spoznajama iz tog odnosa, o samospoznaji svojih emocija i ponašanja. Razumela je polu­gu da nam kada se zahvaljujemo na onom što imamo Život šalje ono čemu težimo. Razumela je da zaslužuje dobar život, da zaslužuje ljubav, obilje ljubavi, dobro zdravlje, radost i sreću. A da to sama pruži sebi. Prihvatala je to sa sva­kim novim susretom. Razumela je da svoju ljut­nju na muža može otkloniti zahvalnošću za ono što je dobro u njemu, za ono što su zajednički stvorili, za ono što je ona postala i za sve što je iz tog odnosa naučila. I sklonila je pažnju sa svega što je nerviralo. Spasila je sebe gorčine, a zahvalnost joj je pomagala da bira najbolje za sebe.

U prvo vreme, nov način razmišljanja joj je bio neobičan, ali kada je razvila iskreno osećan­je zahvalnosti sećajući se svega dobrog što je učinio za obe, počela je iskreno da oseća da je i sama vredna njegove pažnje i da je u redu da novac stiže na Lanin račun.

Podsetila sam je da je došlo vreme da u svojm mislima zahvaljuje što Lanin tata uplaćuje no­vac.

„Ali on to ne radi, kako da mu budem zahval­na?“, upitala je.

„Pa u tome i jeste čarolija zahvalnosti“, rekoh uz osmeh. „Lako je verovati u ono što vidite, ali videti ono u šta verujete je rezultat zahvalnosti. Probajte. Recite: „Zahvalna sam Laninom tati što je tako divan roditelj i što redovno uplaćuje novac.““

„Ne znam da li ću to moći“, uzdahnula je i otišla.

„Možete, ako želite“, progovorih dok je zatvara­la vrata od lifta.

Na sledećem susretu, opisivala je promenjeno ponašanje Laninog tate, sa potpunom svešću da je takvo ponašanje izazvano promenom njenog ponašanja prema njemu. Kada je poče­la da osvešćuje šta sve ima i kada je počela da u svemu vidi lepotu, koliko god to bilo teš­ko, uvećavalo joj se zadovoljstvo životom. Tom energijom je stvarala bolje odnose. U Laninom tati, a i u drugim ljudima je počela da pronalazi ono što jeste lepo i što jeste za poštovanje i uvažavanje. Otkrivala je to i u sebi.

Život nam pruža samo ono što smo mi sami.

Zato valja postati bolji. Prvo prema sebi.

Pohvalila mi se da oseća svoju promenu.

Nakon par dana, stigla mi je i poruka: „Čarolija radi, novac je na računu. Hvala, hvala, hvala. Vidimo se uskoro.“

I to je tako.

Zahvalnost je moć koju imate na kojem god putu da ste se našli.

Sa zahvalnošću počinje razvoj i drugih naših vrlina, a sa njima je svaki naš cilj dostižan.