Piše: Biljana Ždrale, dipl. Psiholog
Poslala mi neki dan Mia poruku i pita želim li da napišem tekst za novi broj časopisa. Tema prava novogodišnja: „Treba ići do kraja sveta i naći rosu u travi“. „Kao da si pušaču ponudila neki dobar tompus,“ pomislim i prihvatim. Šta ćeš – reči jesu moje igračke i cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa, moj Balaševiću.
Prihvatim, a onda već u sledećem trenutku pomislim – da, treba ići i tražiti tu rosu, tražiti uporno i hrabro. Ne miriti se ni sa čim osim rose. I najpre sam htela i ja da pišem o svekoliko popularnoj temi ovih dana (meseci, pa i godina) o tome kako treba sebi postaviti cilj i težiti njegovom ispunjenju, al’ mi nešto tu zasmeta. Tema aktuelna, važna, ali i istrošena do te mere da je počela da mi liči na ostarelu prijateljicu noći, tu u mom komšiluku, ispod Plavog mosta. U međuvremenu se pojavilo na hiljade gurua koji druge uče kako da uspeju, hoće i oni da se ogrebu za koju kintu dok je stvar još vruća, pa drže predavanja i pišu knjige o uspehu, šire tu pozitivnu energiju, dok se na horizontu ne pojavi neki novi trend. A oni postanu, valjda, gurui na neku drugu temu.
„Šta sad da radim, kad sam Mii obećala?“ pomislim, a dlanovi mi se malko oznoje. Šta znam – uvek mogu da joj kažem da sam se razbolela, ali žena računa na mene… I ostavim ti ja to tako, po strani, nek’ odstoji. Nadoći će nešto, valjda…
Prošlo od toga nekoliko dana, kad ti jedno pre podne na poslu pravim neku pauzu i rekoh – da vidim šta radi svekoliki svet na Facebook-u. Skrolujem sve niže, dosta sam toga propustila, kad odjednom naletim na komentare nekih žena koje zdušno podržavaju jednu od njih, odnosno njenu tezu da se ljudi u braku, u stvari, foliraju da se vole, a da im je brak, u suštini, samo zajednički projekat. „A, to je znači to“, izgovorim naglas, a moja asistentkinja samo podiže oči, pa ih brže-bolje spusti. Navikla, valjda, da mi se nekad omakne.
To je, dakle, ta nova tema, na kojoj će sledeća generacija gurua da zarađuje lovu! Pa, naravno – sve više razvoda, sve manje ljudi koji su srećni u braku, pa ih treba, valjda, osnažiti u ideji da nisu oni za to krivi i da ne treba zbog toga da se osećaju loše. Ma kakvi loše – treba da budeš srećna ako si rasturila priču – ko njega šiša – ti si samostalna i nezavisna, šta ti ko može? A i taj brak – pa to je samo projekat! Sisters are doing it for themselves!
Čitam, a u glavi mi se sklapa slika o velikoj podvali koja nam se sprema. Pakuje nam se u roze sjajni papir sa velikom belom mašnom. A mi ćemo je, ovako naivni i zeleni, primiti kao najlepši pokon. Kao i sve ostale podvale do sada, uostalom.
„Treba ići do kraja sveta i naći rosu u travi“, Mia. Odlična ti je tema! U pravu si. Sto posto. Treba. U svim oblastima. U poslu. Da. Hoću da dosanjam onaj moj san o kom sam ti pričala i za koji sam se ceo život spremala. Ne pristajem ni na šta manje. Nisam skromna i neću da budem. Hoću moju rosu.
Ali, avaj, ima tu još rosa. Hoću rosu i u odnosu sa decom. Naravno. Ne mogu se zadovoljiti objašnjenjem da su oni u pubertetu i da je normalno da lupaju vratima i provode sate online. Da se otuđimo, da oni jedva čekaju da odu od nas, a onda kada odu, da se na silu viđamo za Božić. To kod mene ne prolazi. Ne u mojoj porodici. To nije rosa, a ja hoću rosu. Hoću da sa mojom decom mogu satima da pričam. Da šetamo, da idemo u bioskop zajedno. Hoću da se smejemo. Mnogo. Da ćerka i ja gledamo frajere za nju zajedno. To je rosa. Ne pristajem ni na šta manje od rose.
Hoću rosu u odnosu sa mojim roditeljima. Hvala Bogu, pa ih još imam… Hoću da možemo mama i ja da razmenjujemo recepte, i da se svi viđamo, bar jednom nedeljno, na zajedničkom ručku. I hoću da slušam da je bole leđa, jer joj znači da se nekome izjada. Za to, valjda, i postoje ćerke – da imaš kome da se izjadaš kad ostariš. Ne pristajem na manje. Eto, i tu rosu hoću.
Ali hoću, na prvom mestu, rosu i u mom braku. Hoću da me i dalje gleda dok se tuširam. Da kao pere zube, a u stvari uglovima očiju posmatra kako mi kapi miluju leđa. Hoću da i ja njega gledam i da usput zavolim svaki nagoveštaj činjenice da smo sve stariji. Hoću da me još uvek prođu žmarci kad me poljubi u vrat i da možemo satima, danima, da budemo sami na našoj jedrilici i plovimo od ostrva do ostrva.
A to jeste, u pravu sta ako ste na to mislile – to jeste projekat. To se pravi. Pravi se tako što se svaki dan u brak ulaže, što se nikada taj „neko“ ne uzima zdravo za gotovo. Naprotiv – taj „neko“ ti postaje najvažnija osoba na svetu dok si živ(a). O njemu (ili njoj) se brine, spremi omiljeni ručak i poljubi kad dođe sa posla. Pravi se i tako što se ne gordi, nego se oprosti, napravi kompromis, proguta ego. Obostrano. Pravi se tako što se ono „dok nas smrt ne rastavi“ kaže i misli ozbiljno. Što se ne poklekne na prvom, pa ni na dvadeset četvrtom izazovu, što se razume da od tog trenutka postojimo samo nas dvoje. Nema trećeg.
Ovi što kažu da je brak projekat i nepotrebna forma kažu i da nije prirodno biti sa jednom osobom ceo život. Možda su u pravu, ne znam. Nije prirodno ni piškiti u WC, nego dići nogu, pa uz banderu…
Al’ ne bih sada još i o banderama…
