HLEB NAŠ NASUŠNI – HLEB ZA JEDAN DAN

PIŠE: DANIJELA MARKOVIĆ
FOTOGRAFIJA: ANĐELA GROZDANIĆ

Početak pisanja je početak gledanja, prvo u misli, pa u slova. Reč tumači misao – mis­li i pokušava da ih prevede iz nerazumljivog u razumljiv jezik. Početak pravljenja hleba je identičan. Bila je Reč, pa hleb. Reči se hra­ne hlebom, a hleb Rečima. Reči mogu biti različite. Nikada prazne, kao ni hleb. Rečima označavamo i naše postojanje. Reči nisu samo označitelji, one su i činitelji. A šta čini je­dan hleb?

Šta mogu ljudski besednici reći i napisati o hle­bu koji hrani? I koji hleb hrani?

Nacrtan na platnima mnogo puta, prikazan u filmovima nebrojeno puta, fotografisan, podel­jen, napravljen – simboličan, suštinski, istinit i hranljiv, nezdrav, zdrav – hleb.

U jednom smislu shvaćen kao neophodnost i sredstvo za život, u drugom, prenesenom smislu kao duhovna hrana – Reč Božija (Ja sam hleb koji je sišao sa neba, Jn. 6; 41), kao i Telo Hristovo koje se u Svetom Pričešću daje verujućem u vidu hleba i vina. Hleb koji se do­nosi na Liturgiju prinosi i se kao dar – zove se Prosfora.

PROSFORA

Početak saradnje na ovoj rubrici i njen naziv pozivaju da govorimo o veri. Odgovornost je danas besediti i učiti o veri i učiti veru. Kao i u uvodu, i ovde može slediti upitnik o kojoj i kak­voj veri da govorimo. Koji hleb danas hrani? Obilje podataka koji su nam dostupni, brojni is­torijski osvrti, nasleđe, predanje, sve zajedno nas obavezuju da budemo odgovorni za svaku izgovorenu i napisanu reč. Za svaki hleb koji ćemo pojesti i svaku glad koju ćemo zasititi.

Ovo vreme nosi u sebi svest i novi talas pro­mišljanja o zdravlju, a poseban osvrt i velika pažnja je posvećena ishrani. Šta nas danas hrani?

O prozbi molitve Oče naš o hlebu i to samo onom nasušnom, preko potrebnom, učitelji crkve navode i tumače hleb koji je – nad­suštanstven, onaj koji nadilazi samu prirodu hleba potrebnog za jedan dan. Jedan pome­nuti dan ne poziva na bezbrižnost da ne ma­rimo za sledeći i sve naredne koji dolaze, već da današnjim hlebom oivičimo ljudske brige o vremenu i da postavimo granice ljudskim bri­gama, kao i granice gladi svake vrste.

Vreme koje živi nas jeste ono vreme koje će možda tek doći. Ovo koje sada živimo može biti posvećeno razmišljanju čime da nahra­nimo svoje trenutno vreme. Zdravlje, misli, hleb i sitost zavisiće od reči koje izgovorimo ili prećutimo.

Kroz različite kuture posmatrano, hleb jeste taj koji hrani, okuplja i koji se razdaje o praznici­ma, deli i jede u zajednici. Uvek mu prethode molitve, pre početka pravljenja, u činu deljen­ja, jedenja. Ide sa rečima. Reči i jesu molitve, zato vodimo računa da nisu prazne.

U temi septembarskog broja i lepoti različitosti pominjemo različite tradicije pravljenja i del­jenja hleba.

U jevrejskoj tradiciji hleb Maca se jede za vre­me praznika Pesaha. Pesah se slavi u spomen izlaska Jevreja iz misirskog ropstva. Ovo je je­dan od tri hodočasna praznika (Pesah, Šavu­ot i Sukot) na koji su jevreji u doba postojanja Hrama išli u Jerusalim i prinosili žrtve. Praznik se naziva i Hag haAviv (praznik proleća), jer uvek pada u proleće i Hag Hamacot (praznik beskvasnog hleba).

MACOTA

Testo za hleb Maca se mesi bez kvasca i bilo kakvih drugih dodataka, kako bi sprečilo pro­ces fermentacije. Za Pesah se spremaju dve vrste hleba – Macota maca šel micva ili maca šemura i obična maca. Prva navedena se sprema od pšenice kojoj se poklanja posebna pažnja još od momenta žetve, kako je vlaga ne bi oštetila. Jede se prve večeri Pesaha. Obična maca se jede ostalih dana praznika. U staro vreme maca je bila primitivna vrsta hleba. Danas se maca pravi uglavnom od pšeničnog brašna, ali nije zabranjena ni upotreba drugih žitarica. Hleb podseća na obavezu prema oni­ma koji žive skromnije.

U islamskoj tradiciji Ramazanski somun jede se posle iftara. Posipa se semonom crnog kima i to ga razlikuje od somuna koji se jedu drugim danima.

SOMUN (PHOTO: slobodnaevropa.org)

Iftar je jedna od karakteristika meseca rama­zana i obavlja se u zajednici, kako bi okupljeni završili dan posta. Iftar se započinje nakon za­laska sunca ispod horizonta.

Vojnički, manastirski, bolnički, zatvorski hleb, čitan i posmatran kroz istoriju pa do danas, ne mogu svoju simboliku iscrpeti izvan Reči i to onih koje jedine mogu da zasite. Vojnici, monasi, bolesni, zatvorenici ne odvajaju reči, misli i nadu od hleba. Ogladni se posle svakog pojedenog hleba, kao i posle svakog tog po­menutog jednog dana.

Današnja kultura govori na mnogo načina o nasušnom hlebu. Preciznije, u potrazi je za njim i ono što još više privlači pažnju jeste glad za njim. Jer, ko bi toliko o hrani govorio da nije gladan, svega. Imamo mnogo, imaćemo više i bolje, ali glad neće stati. Koliko god odvaja­li zdrava zrna od manje zdravih, hleb će sititi jedino ako se deli i razdaje i ako ga budu imali svi.

U ovoj rubrici predviđeni su intervjui. Privilegija pisanja je ta da možete da ih vodite i sa sobom. Moja glad nije u vezi sa trenutnim i dvonedel­jnim postom koji prethodi prazniku Uspenja Presvete Bogorodice. Glad je za onom pome­nutom oivičenom brigom za Jedan dan i glad za smirajem da različitost vidimo kao lepotu.