FLAMENKO – IZRAZ ČOVEKOVOG SAZREVANJA

PIŠE: SANJA KRIVOKAPIĆ

Okruženi andaluzijskim haljinama, sluša se se­viljana. Na treći pokret, žene podižu koleno jer imaju haljine koje vešto skrivaju njihove savrše­no izvajane noge. Iz ručnih zglobova devojke ubi­raju zamišljenu jabuku sa grane drveta, a potom je graciozno bacaju daleko od sebe. Odatle taj neodoljivi pokret andaluzijskih devojaka s crnim, sjajnim punđama.

– Hoćete li da popijete nešto? – upita gospođa Popović.

– Samo vodu. Veče je vrelo. Nepodnošljivo – reče mladi čovek, papirnom maramicom brišući čelo.

– Ipak ću napraviti čaj – reče i nestade u kuhinji.

Pričali su o svemu i ni o čemu.

Iza mladog para ogromni prozori s grotesnom za­vesom od teškog, bordo brokata. Stočić sa sre­brnim bokalom i češkim kristalnim čašama. Na zidovima slike u zlatnim ramovima. Pod njihovim đonovima svileni persijski tepih. Na njemu domi­niraju životinje, vrtovi, cveće, proleće. I jedna si­jamska mačka se mazno uvija oko muškarčeve nogavice najnovijeg modela Armani pantalona.

Mladi par je u tišini posmatrao bezbrojne detalje u dnevnoj sobi.

– Čaj je spreman – izgovara vremešna gospođa, noseći srebrnu tacnu sa šoljama od najfinijeg japanskog porcelana i ponovo seda u elegantnu fotelju.

Dugački niz pravih bisera joj pada u krilo. Na do­malom prstu leve šake joj prsten s povećim sma­ragdom zarobljenim u belom zlatu.

– Znate li vi šta je Andaluzija? – upita zamišljeno i ne očekujući njihov odgovor nastavi – To vam je, dragi moji, najjužniji deo Kraljevine Španije. Sevilja njen glavni grad. Tu su i Granada, Kordo­ba, Kadiz, Almerija, Malaga i još neke zajednice, ali Andaluzija, mili moji, jedna je od španskih na­cionalnosti. Na jugu se očijuka sa Gibraltarom, Mediteranom i Atlanskim okeanom.

– Došli smo, naime, da pogledamo kuću. Za sada smo videli samo dnevnu sobu i hodnik. Bašta vam je prilično očuvana, mada sve zaje­dno zahteva veće osveženje – prekide je mladi poslovni čovek.

– Da, kuća je malo oronula, baš kao i ja. Znate, moj pokojni muž je samo za mene pravio dovolj­no velik salon u kom bih mogla da igram flamen­ko u jednoj od mojih andaluzijskih haljina. Seo bi u ugao pored gramofona i posmatrao me. Fla­menko nije uvek lako shvatljiv. Neki kažu da je nastao od arapske reči „Fellah mengu“ što znači seljak begunac. Drugi ga povezuju sa neuhranje­nim Ciganima sa tankim i dugim nogama. Tu je i kitnjasta košulja jarkih boja i sve podseća na pticu flamingo. Vidite li, sve noćas ima smisla.

– Gospođo Popović, to je zaista interesantno, ali mi smo došli da pogledamo vašu kuću, a ona nam se zasad veoma dopada – prekide je nano­vo mladi čovek.

– Naravno, dragi moji. Zovite me prosto Pilar. Pođimo onda do salona.

Krenuli su zgledajući se. Mlada žena obrnu očima, muž nervozno zakorači kroz ogromna francuska dvokrilna vrata, a ispred njih se uka­za prava mala dvorana. Pod njihovim nogama zaškripa uglancani hrastov parket i učini im se da je neko kroz visoke prozore u njih troje uperio hladno svetlo reflektora. Mesec je u punoj lopti sijao sa noćnog svoda.

– Ovo je zaista impozantna stambena jedinica – ne izdrža čovek.

– Ovo je raj za flamenko! Zar me niste slušali? To nije samo ples. To je umetnost koja obuh­vata i ples, ali i sviranje na gitari, pevanje. To je izraz čovekovog sazrevanja. Slušajte samo kako sadržaj izražava dinamičnost, uslovljenost i rit­mičnost tog sazrevanja. Čujete li?

Vremešna gospođa načini prva četiri pokreta fla­menka i rukom dade znak nevidljivom gitaristi da počne da svira. Par je u čudu posmatrao, a zatim kao da se u fotelji zaista pojavi obris nekog čov­eka, prekrštenih nogu, koji ih zadovoljno posma­traše kroz gust dim cigariljosa. Protrljaše oči i slika nesta.

– Ovo je neka luda žena – prošapta čovek svojoj mladoj ženi, a ona iiznenada poče da se okreće u ritmu nečujne gitare. Ovde su svi poludeli – pomisli čovek i pokuša da zaustavi neuhvatljivo vreme.

– Tezej u “Snu letnje noći” kaže – nastavi go­spođa Popović:

“Zaljubljenici kao i ludaci.

Imaju mozak tol’ko razbuktan

I fantaziju tol’ko stvaralačku

Da vide više no što ikad može

Da vidi razum hladni. Umobolnik.

Ljubavnik, pesnik – to su ti stvorenja

Sazdana sva od uobrazilje

(…)

Pa kako mašta ovaploćuje

Vidove stvari nevidjenih još,

Njih pesnikovo pero pretvara

U lik i oblik, ime dajući

I određeno mesto boravišta

Vazdušnom ničem.”

Mlada žena je, kao omađijana, zaneseno zaigra­la, izvijajući svoje tanane ručne zglobove. Na licu joj se nazirala strast, melanholija, želja za begom na neko lepše mesto, daleko odavde, daleko od toga da do kraja života bude fiksirana u frazu. Podizala je visoko svoja lepa kolena, a duge, vi­tke noge su igrale, igrale.

– Dovoljno smo videli – reče čovek i malo grublje povuče mladu ženu. – Trebalo bi da krenemo. Ona se prenu, kao iz dubokog, isceljujućeg sna.

– Samo vi idite, dragi moji – reče dama i nastavi da pleše podižući koleno da bi joj haljina poka­zala još uvek lepe noge. Ipak, flamenko rođen u pećinama Granade izražavao je izraz gladi, siro­maštva, želje za slobodom i punim životom. Ost­varenjem individualnosti. To je izraz odbačenos­ti, straha, tuge, samosažaljenja i besa. Polako, dragi mladiću. Stići ćete – nastavi da govori za­dihano uz izvijanje svojih staračkih, ručnih zglo­bova – Sati je sad! Sad je sati!

Izađoše na ulicu obasjanu uličnim kandelabri­ma. Pod njima asfalt koji je goreo tokom dugog, vrelog dana i sada se u nevidljivim isparenjima polako hladio. Oronule fasade nekih predratnih vila. Bašte koje čeznu da ih neko pomiluje. Po­divljali bršljan na ogradi od kovanog gvožđa. I gušteri koji su ceo dan mahnito jurcali naokolo sad spavaše. Još uvek zbunjena mlada žena kao da je čula Šekspirove stihove koje je izgovarala vremešna dama i sad joj, kilometrima daleko, šaputaše.

– Hipolita odgovara Tezeju metapoetički. Ne za­boravi ovu noć nikad! – čulo se iz mraka.

“Al’ceo ovaj noćni doživljaj

Ispričan maločas, i celo njino

Preobraženje istovremeno

Kazuju više nego što bi mogla

Nekakva pusta igra fantazije,

I u celinu zgušnjuju se neku

Veoma čvrstu, a kraj svega toga

Veoma čudnu i zadivljujuću.”

Zamagljena je i mutna granica između stvarnosti i fantazije, neizdvojenog i izdvojenog sveta, sna i jave, vazdušastog ničeg i nečeg.

Sve više su se udaljavali od prelepe muzičke ku­tije u kojoj su pre samo nekoliko varljivih trenuta­ka posetili najjužniji deo Kraljevine Španije. U Be­ogradu. Na Senjaku, ili Almeriji, svejedno. Pustili su klimu u svom crnom džipu i krenuli ka centru grada. Iz zvučnika velikog, crnog automobila se začu meketanje nekog narodnog pevača.

Stara dama već je pila prohlađeni čaj. Sedela je u svojoj brokatnoj fotelji i slušala pevača kako peva flamenko na sahrani njenog muža. Ili je to bilo njihovo venčanje. Ko će to sad znati. Sve je to jedan isti krug. Taj pevač, pomisli, mora da je došao iz Sevilje, iz kolevke flamenka,Trijana.

Neki novi ljudi koji žele da kupe kuću će doći sutra uveče. Najavili su se. Rado će ih primiti i pokazati im salon za igru. Popiće čaj. Biće to po­novo lepa noć, pomisli i šeretski se zakikota.