PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
Ima tamo neki dvorac koji stoji u Grdelici. Da li je dvorac ili nečija napuštena porodična kuća nisam sigurna. Ali ona je napuštena. Žive duhovi prošlosti. Lepa je. Mogu samo da zamislim kako su je njeni vlasnici voleli. Koračali svojim lakim koracima po njoj i dvorištu. Ima tamo neki dvorac u Grdelici, na jugu Srbije, još malo i tu je Kosovo. Stoji tako ponosno i napušteno u svojoj patini i lepoti.
Vlasnici ko zna gde su. Zidine propadaju. Prozor je bio otvoren kao da se kuća provetravala. Ali mislim da niko ne ulazi u njene odaje. Sviđa mi se njegov miris aristokratije, boje koje su izbledele, glavni ulaz koji vodi sigurno u dnevnu sobu i trpezariju. Sve je bilo tako raskošno i to bogatstvo se i vidi u naznakama.
Ima tako jedan za mene dvorac u Grdelici, ne znam mu vlasnike, u okviru stare fabrike tekstila, koji ponosno stoji i prkosi vremenu.
Čudo života se prosto desi. Tako verujem da će oživeti ova lepotica od kuće, ovaj dvorac iz bajke. Bajka su tu da se žive. Zar ne?
