DIJALOG SA STVARNOŠĆU

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: PETAR SIBINOVIĆJE
FOTOGRAFIJE: JAKOV SIMOVIĆ

PETAR SIBINOVIĆJE ROĐEN 1986. GODINE. DIPLOMIRAO (2010) JE I DOKTORIRAO (2018) NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BE­OGRADU, NA ODSEKU ZA VAJARSTVO.

ČLAN JE ULUS-A OD 2015. GODINE. OD 2010. GODINE AKTIVNO UČESTVUJE U LIKOVNOM ŽIVOTU. IZLAGAO JE NA VIŠE OD 15 SAMO­STALNIH IZLOŽBI U ZEMLJI I INOSTRANSTVU, KAO I NA BROJNIM KOLEKTIVNIM IZLOŽBA­MA. DOBITNIK VIŠE NAGRADA IZ OBLASTI SKULPTURE I CRTEŽA. DELA MU SE NALA­ZE U JAVNIM I PRIVATNIM KOLEKCIJAMA U SRBIJI (MUZEJ „ZEPTER“ BEOGRAD, MUZEJ „TERRA“ KIKINDA), KAO I MNOGIM PRIVATNIM KOLEKCIJAMA ŠIROM EVROPE.

IZLOŽBA „PLASTIČNE MISLI“ PETRA SIBINO­VIĆA POSTAVLJENA JE OD 1 DO 10. OKTOBRA 2021. GODINE, U GALERIJI ŠTAB U TC GALERI­JA, BULEVAR VUDROA VILSONA 12A, ULAZ 2.

KAKO IZGLEDAJU GLAVNE STEPENICE U TVOJOJ KARIJE­RI?

Mislim da sebi nikada nisam postavljao pitanja identiteta. Jasno mi je bilo da ću kroz život mora­ti kreativno da se izražavam jer ću u suprotnom ugušiti svoje biće. Svet umetnosti i skulpture u kom sam se našao vidim isključivo kao jedini put kojim ću se kretati u daljem životu. Svaki uspon i pad percipiram jasno kao posledicu tog kreta­nja i ne pridajem im veliku važnost. Jedini uspeh koji merim je napredak i pomak u mom skulptor­skom izrazu.

O ČEMU PRIČAJU TVOJI RADOVI?

Moji radovi su definitivno produkt složenog dija­loga sa stvarnošću. Oni su neki oblik lične opser­vacije realiteta sa kojima smo povezani, direktno ili indirektno, i proizvod mojih dogovora sa ma­terijom. Pomenute realitete vidim kao bezgrani­čan izvor stimulativnih impulsa koji potencijalno dovode do stvaranja novih ideja i materijalizacije istih.

IZLOŽBA SKULPTORSKIH RADOVA „PLASTIČNE MISLI“ POSTAVLJENA JE U GALERIJI ŠTAB OD 1. DO 10. OKTO­BRA 2021. O ČEMU JE ZAPRAVO REČ?

Što se tiče izložbe, na njoj možete videti oko tri­desetak odabranih radova nastalih u prethodne dve godine kao svojevrstan eksperiment rada sa recikliranim i drugim materijalima u skladu sa novijim tehnologijama izrade. Svakako jedna eksperimentalna ekspresija u globalu kojom po­kušavam da rešim neke savremene skulptoralne zagonetke i formule.

U SVOM RADU BIRAŠ MATERIJALE KOJI SU SKULPTORSKI NEUOBIČAJNI, NE DOZVOLJAVAJU LAKU MANIPULACIJU.

Mislim da su u pitanju izražajne metode, speci­fični načini materijalizacije. Primenjujem razne metode skulptorskog izražavanja u komunikaciji sa određenim materijalom kako bih što jasnije definisao ideju. Svakako mi je rad sa relativno “novim“ materijalima prilično izazovan sa as­pekta manipulacije i njihove materijalizacije, ali istina je da me nimalo ne ograničava da kažem šta mislim. Novi materijali me čine pokretljivim u produktivnom smislu i bacaju me na razne stra­ne. Zato u mom radu nije prepoznatljiva jedna vizija, niti jedna tehnika ili izražajna formula. Ni u jednom momentu se ne zaustavljam na odre­đenom materijalu ili jednoj ideji. Kretanje u nepo­znato je moja konstanta.

KAKVA JE SARADNJA SA GALERIJOM ŠTAB I MARKOM BRUNOM?

Izložba „Plastične misli“ nije prvi projekat na kom sam sarađivao sa Markom, iako je ovo prvi put da izlažem u galeriji ŠTAB. Marko je izuzetno profesionalan i poslovan, ali ujedno i pristupačan i prijateljski orijentisan. Svakako da je uživanje i lagoda poslovati i sarađivati sa njim. Lako se naviknem na dobre stvari, tako da verujem da će naša saradnja potrajati.

KOLIKO JE VAŽAN GALERIJSKI PROSTOR DA BI SKUPTURE MOGLE GOVORITI NA ODREĐENI NAČIN?

Isto onoliko koliko je i prostoru bitno šta će se u njemu naći da bi on oživeo. Verujem da je u kon­tekstu umetničke prezentacije odnos „objekat – prostor“ u nekom smislu ekvivalentan. Defini­tivno postoje prostori koji bolje prezentuju i do­punjuju neke radove, ali isto tako mogu i pokva­riti utisak. Mislim da je ključ primarno u samom umetniku i njegovim radovima, posle u odabiru prostora i njegovom jasnom percipiranju i na kra­ju veštini da se stvori konekcija između radova i samog prostora kako bi sve izgledalo objektiv­no funkcionalno i jasno predstavilo potencijalnu ideju onoga koji kreira.

TVOJE VIĐENJE SAVREMENE VAJARSKE SRPSKE SCE­NE. DA LI SU VAJARI DANAS U POZICIJI DA KOMENTARI­ŠU I KRITIKUJU STVARNOST?

Što se tiče vajarskog nasleđa, svakako smo u prošlosti imali velike skulptore. Kako tada, tako i danas, na srpskoj vajarskoj sceni imamo izu­zetnih vajara. Ne bih da ih imenujem da nekog ne izostavim, ali definitivno ih je mnogo sa viso­kokvalitetnim i raznolikim opusima.

Umetnici vajari su primarno ljudi, ne entitet za sebe, te kao slobodna bića imaju sva prava na bilo kakav oblik ekspresije. Stoga ne vidim nika­kav problem zašto ne bi mogli da imaju stav o svetu u kome bivstvuju, bio on kritičan ili ne.

SKULPTURA KOJA TE JE OSTAVILA BEZ DAHA ILI SI TI OSTAVIO NJU?

Kada stvorim likovnu formu, necenzurisanu vla­stitom nesigurnošću, potpuno rešenu nasleđe­nih istorijskih normi i emancipovanu, onda ću biti spreman da detaljno govorim o njoj. Za sad bismo samo mogli hipotetički govoriti o nečemu što nisam iskusio.

GDE SEBE VIDIŠ U SLEDEĆI PET GODINA I DA LI IMAŠ IDEJU SVOG DALJEG VAJARSKOG OPUSA?

Kao i svaki umetnik sanjar, sanjam o napretku, velikim formatima i prostorima, značajnim gale­rijama, muzejima i bogatim kupcima.

Postoje potrebe i intencije da se narednih godi­na još više oslobodim u izražajnom smislu, te se nadam da će time moji radovi suštinski dobiti na kompleksnosti i da će jasnije definisati moje ideje. Radujem se budućem stvaranju, eksperi­mentima i otkrivanju novih dimenzija stvarnosti. Plašim se jedino ravnodušnosti.