FADO – UMETNIČKI RUKOPIS DANKE DIMITRIJEVIĆ

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: DANKA DIMITRIJEVIĆ
FOTOGRAFIJE: ĐORĐE KOJADINOVIĆ I IZ PRIVATNE ARHIVE

DANKA DIMITRIJEVIĆ, ROĐENA JE 1979. GODINE U KRALJEVU. DIPLOMIRALA JE 2002. GODI­NE NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU, SMER SLIKARSTVO. ZAVRŠILA JE MAGISTARSKE STUDIJE 2005. GODINE U KLASI PROFESORA GORDANA NIKOLIĆA. DOKTORI­RALA JE SLIKARSTVO 2012. NA ISTOM FAKULTETU KOD MENTORA VELIZARA KRSTIĆA. ČLAN ULUS-A I SAMOSTALNI UMETNIK OD 2004. GODINE. IZLAGALA JE DVADESET JEDAN PUT SA­MOSTALNO I VIŠE OD ČETRDESET PUTA KOLEKTIVNO U ZEMLJI I INOSTRANSTVU. UČESTVO­VALA JE NA VIŠE REZIDENCIJALNIH PROGRAMA I SIMPOZIJUMA U FRANCUSKOJ, ŠPANIJI, BELGIJI, SLOVAČKOJ. IZLAGALA JE NA INTERNACIONALNIM UMETNIČKIM SAJMOVIMA U MAĐARSKOJ, NEMAČKOJ I GRČKOJ. NJENI RADOVI NALAZE SE U KOLEKCIJAMA WIENER STÄDTISCHE I COPELOUZOS FAMILY ART MUSEUM, KAO I MNOGIM PRIVATNIM KOLEKCIJA­MA. ŽIVI I RADI U BEOGRADU.

TVOJA IZLOŽBA SKULPTURA POD NAZIVOM „ODI­SEJA 2023” POSTAVLJENA JE U GALERIJI TRANS­FORMART. U KOM PRAVCU SI RAŠIRILA SVOJA KRILA KROZ ODISEJU?

Na najnovijim radovima, predstavljenim u Trans­formArt galeriji, obuhvaćena su promišljanja koja me okupiraju duži niz godina. Kako i ptice koje lete u jatu, kad ih posmatramo, menjaju svoju putanju i izvode neočekivane koreografije, tako i moja tematska kretanja lelujaju.

Radovi su grupisani u tri kompozicije i nose aso­cijativne nazive: All you need is snow, Nova At­lantida i Odiseja 2023, po kojoj je izložba i dobila naziv.

Ovi radovi su počeli da nastaju u momentu kada smo ostali bez ovogodišnjeg snega i kada sam pomešala pojam o godišnjim dobina. Nastavili su da se razvijaju usled tektonskih poremeća­ja uzrokovanih celokupnim vibriranjem društva. Nazivom referišem na starogrčki ep i bogove koji lutaju i uzburkavaju planetu zemlju u godini 2023.

KAO UMETNICA, PRISUTNA SI NA MNOGOBROJNIM SAJMOVIMA UMETNINA, LIKOVNIM KOLONIJAMA. ŠTA OVAKVA VRSTA VIDLJIVOSTI I DIREKTNOG ANGAŽ­MANA DONOSI UMETNIKU?

Smatram da se ne treba po svaku cenu ekspo­nirati. Ponekad neučestvovanje na skupu donosi više koristi nego štete umetniku. Trudim se da odaberem događaj na kojem ću dati značajni doprinos, bilo da su to umetničke kolonije i rezi­densi ili kolektivne izložbe. Veoma mi imponuje kada se nađem u dobrom konkurentnom društ­vu, tada se mogu porediti a ne dominirati. Samim tim imam osećaj da sam na dobit­ku.

DOKTORIRALA SI SLIKARSTVO NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU. IZRAŽA­VAŠ SE KROZ SLIKU I SKULPTURU, INSTALACIJU. KOJI MEDIJ TI NAJVIŠE PRIJA U KREACIJI I OD ČEGA ZAVISI KADA I KAKO ĆEŠ SE IZRAZITI?

Kada sam doktorirala, to je bila tek druga generacija na Fakultetu likovnih umetnosti. Sećam se da je moj mentor Velizar Krstić imao veću tremu na odbrani nego ja. Sve je to još bilo novo i tada su se uspostavljali standardi. Drago mi je da sam bila deo tog uzbudljivog pionirskog procesa. Da danas postavim pred sebe ideju da idem na dok­torske studije, najverovatnije se ne bih za to odlučila, jer nemam plan da budem pro­fesor na fakultetu. A titula doktora slikarstva vas ne čini boljim umetnikom. Dobra stvar na tim studijama je proširivanje prakse i konceptualizacije umetnosti i osposoblja­vanje za verbalnu eksplikaciju.

Uvek ističem da sam slikar, a ne vajar. To što radim za sad nema tendenciju da na­pusti zid. Sve medije u kojima se izraža­vam podjednako i cenim i praktikujem, i cr­tež i sliku i sliku-skulpturu (instalaciju). Ide­je koje želim da materijalizujem ponekad obradim u više medija, a nekad izaberem samo jednu od tehnika. Nemam konkretne smernice, samo osetim u kom izrazu bi ta forma bila ubedljivija. Što bi rekli – go with the flow.

TVOJE SLIKE SU SNAŽNE, NEŽNE I MOĆNE, KAO I SKULPTURE. ODAKLE TAKAV SNAŽAN NABOJ U IZRAŽAJU?

Ovde bih citirala Belu Hamvaša koji kaže: „Aktivnost najvišeg reda jeste stvaranje umetničkoj dela.“ Da bi neko delo dospelo u tu kategoriju, mora biti humano, a samim tim i u korak sa prirodom. A od prirode nema ništa moćnije. Koristim elemente prirode i improvizujem ih na svoj način. Možda zbog toga moja dela proizvode snažan utisak. Nežna nota je najverovatnije podvučena mojim ženskim senzibilitetom.

KOJA JE ZAJEDNIČKA NIT SVIM TVOJIM SLIKA­MA I ŠTA TI JE U FOKUSU?

Moji radovi se samo nadovezuju na pređašnje i tematski i tehnički sa laganim promenama. Kao emotivnom biću, u cent­ru interesovanja mi je sve na šta naiđem, od dnevnih vesti do osećanja bližnjih koje pokupim. Emocije mi poljulja tendencija da se inteligencija, ono što u suštini deli čo­veka od ostalog sveta, umetne u mašinu. Lično me dodiruje to što smo ucenjeni na svim poljima, što se osećamo kao ptice u kavezu.

Kreiram nove kontinente, gde se mogu nazreti obrisi edenskih vrtova koji su odav­no pre našeg sećanja izgubljeni. Sa druge strane, bavim se narativnim opisom pre­teće lepote u obliku eruptivnog vulkana koji kao Saturn jede svoju decu.

KAKO BI OPISALA SVOJE PTICE?

Pticu, kao i u ranijim radovima, koristim kao glavnog aktera, ali i kao simbol ljudske duše koja se vešto kreće između svetova i najranjivije oseća sve, a istovremeno je i nedodirljiva. Ona je ponekad zarobljena u materijalu i kao Mikelanđelovi robovi se polako izvlači. Izgleda zaleđeno kao meta­bolizam koji čeka da oživi i nastavi da funk­cioniše u idealnim uslovima. Ona je simbol duše, ona je dotakla i nebo i zemlju. Pti­ca na mojim radovima je znak da je jedino spasenje u večnom uzdizanju.

KAKO BI DEFINISALA POETIKU SVOJE UMET­NOSTI?

Umetnost kojom se bavim je svedočenje o našem nemilosrdnom vremenu. Ima nešto čudno u ljudskom oku – da kataklizma iz daljine izgleda poetično, da kraj ima smis­la, da sve ima smisla kad je ništavno. Moj umetnički rukopis je, kako bi moj suprug rekao, “fado”. Ritam je veseo, nada se bol­jem sutra, ali emocija je tužna i melanholič­na kao izvođenje fado pevačice.

KAKO BI IZGLEDAO TVOJ IDEALAN IZLAGAČKI PROSTOR I KOJI DEO TVOJE PRIČE BI DOMI­NIRAO?

Moja je davna želja da svoje radove iz­ložim na udaljenom proplanku, u prirodi, na livadi. Da se do te postavke dolazi nekim puteljkom hodočašća, kao kad se dolazi do izolovanih kelija zilota u miru i koncentraci­ji. Uglavnom se na cilju ne nađe ništa spek­takularno, već prosvećujuće na skroman način. Volela bih da taj prostor bude mesto introspekcije gde se čovek može susresti sa mojim najiskrenijim pročišćenim delima.

U prvom planu, to bi bio trenutak koji bi do­takao posmatrača, njegov doživljaj bi bio dominantan, a ne neko moje delo konkret­no. Slika koju bi sreo na tom proplanku bila bi samo obznanjujući slučajni prolaznik u njegovom iskustvu.

KAKO VIDIŠ SEBE I SVOJ RAD KROZ PET GODI­NA? U KOM PRAVCU SE RAZVIJA TVOJA UMET­NOST – STIHIJSKI, INTUITIVNO ILI SA JASNO ZADATIM CILJEM?

Nikada sebi ne zadajem cilj. Svaka akcija koja se isplanira detaljno – sudbina joj se nasmeje. Imam cilj da što duže uživam u stvaranju i da me moj rad nadživi. Prilič­no sam nesposobna da radim i razmišljam bez plahovitosti, što se na mojim slikama vidi. Ona se samo ovaploti kao ideja i kao materijalno delo tu negde u mom ateljeu. Ne umem najbolje ni da objasnim kako se to desi.

Planove nemam ni jednogodišnje, tako da bi bilo nemoguće da vam tačno odgovorim gde ću se profesionalno naći za pet go­dina. Jedino sam sigurna da ću se baviti umetnošću jer to najbolje znam.

TEMA JUNSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA JE STIH VASKA POPE „VRATI MI MOJE KRPICE“. LJUBAV PREMA STVARANJU JE IZNAD SVEGA. U ČEMU SE OGLEDA TVOJA LJUBAV?

Moja je ljubav duboko ukorenjena u porodi­ci i jakim emocijama koje su pokretač mog života.