PIŠE: JELENA MILANOVIĆ
IG – @JELENAMILANOVIC.BARS
WWW.JELENAMILANOVIC.COM
Odrastajući na prostorima brdovitog Balkana i živeći u SFRJ, odgajana sam u duhu da smo svi isti, jednaki i da ne smemo da se ističemo. Razlike koje sam još kao dete uočavala među svojim vršnjacima nisu bile tema razgovora, jer – nije bilo dobro biti drugačiji. Ne samo da sam primećivala koliko smo svi različiti, već sam to snažno i osećala. Bila sam svesna da su nam potrebe i navike drugačije, da se oduševljavamo različitim stvarima i da nam različite stvari idu lakše ili teže od ruke. Svako je bio talentovan za nešto drugo i to na poseban način. Ali retko ko je tada iskazivao slobodno svoje talente i darove.
Ni danas kao zrela odrasla osoba ne verujem u teoriju da smo svi isti i jednaki. (Barem) ne na nivou naših darova sa kojima smo došli, jer nismo. Nekome je život dao jedno, nekome drugo, a nekome treće… I nije do toga uopšte. Nismo isti, jer svako u sebi nosi svoj DAR, koji je autentičan kao otisak prsta. Svako u sebi nosi svoju svetlost i svoj blagoslov, zbog koga je i došao u fizičko telo da ulepša, obogati i osvetli ovaj svet.
Tokom dugogodišnjeg rada sa ljudima, primetila sam da mnogi moji klijenti imaju uverenje da nije povoljno isticati se i da je njihova različitost više krst koji moraju da nose nego dar kojim treba da se ponose.
Tako smo naučeni – da sve dok se uklapamo i ne štrčimo, dobro je.
Ali u jednom trenutku života krene taj naš da nas zove. Počne nešto iznutra da nas kopka, pa počinjemo da se pitamo:
Ko sam? Koja je moja svrha? Da li živim ono zbog čega sam došla na ovaj svet? Ili… Čiji život živim? Ako i „ne čujemo“ ova pitanja u prvi mah, duša počinje da se buni, jer nema priliku da ispolji svoju svrhu. I buni se sve dok ne obratimo pažnju na taj glas.
Često čujem od klijentkinja jednu istu rečenicu:
Postigla sam sve o čemu sam sanjala, ali opet osećam neku prazninu u životu… imam status, novac, sve, baš sve, ali ta praznina – ništa je ne može popuniti. O, kako sam ih samo dobro razumela! Upravo zato jer sam se i ja osećala tako u jednom periodu kada je sve u mom životu bilo u zenitu – savršeno zdravo telo, posao, novac, odnosi – sjaj i glamur oko mene, a u meni praznina. I to je onaj momenat kada shvatite da ništa materijalno ne može da bude ekvivalent osećaju ispunjenja svrhe naše duše.
A kako da znamo šta je to? Kako, kada smo toliko veliki period života bili odvojeni od sebe? Kako, kada smo rođeni i rasli sa uverenjem da smo svi isti i da nam je svima linearno programiran život – rodiš se, obrazuješ se, zaposliš se, stvoriš porodicu, odgajaš decu, izvedeš ih na put, odeš u penziju i čekaš svoj kraj. Osim ako imaš sreće pa te nešto/neko prodrma da se setiš ko si, koja ti je svrha i gde ideš.
Doduše, nama ženama emancipacija je donela taj multitasking model da zaboravimo ko smo – istina je da nas niko nije terao. Same smo birale. U tom trčanju, radu, sticanju, prilagođavanju, prošle su godine i godine. Sve do jednog trenutka kada smo počele da se budimo. Ili smo se naglo probudile i počele da postavljamo pitanja. A kad počne preispitivanje, to je dobar znak. To je ono što nas prodrma i pokrene da uđemo dublje u sebe.
Nisam ispunjena… više nisam ista… Izgubila sam sebe…
Da li vam ovo zvuči poznato?
Znate taj osećaj – ono kada je sve u redu, a komadić koji nedostaje, toliko mnogo nedostaje da ništa ne može da ga zameni. Niste ni primetile kada je taj komadić nestao. Kada su vaši snovi nestali. I da li ih se uopšte sećate?
Pre ili kasnije shvatimo da smo taj komadić, taj san – MI sami.
JA sebi, a TI tebi.
I znamo da smo se hiljadu puta oglušile o glas svoje duše koji je strpljivo, nežno, glasno, tiho, ponekad vrišteći, upozoravao:
Poslušaj me! Gubiš sebe, vrati se sebi!
Da li je sada vreme da oslušnemo svoje snove i napokon priznamo i prepoznamo sebe?
Da li je sada vreme da se osvrnemo i pogledamo unutar sebe gde i dalje gori ono toplo svetlo, gde je i dalje onaj žar kojim smo nekada gorele kao devojke koja će osvojiti svet?
Da li je sada vreme da krenemo u susret svojim snovima?
Pre nekog vremena na Bars obuci mi je bila žena od 72 godine, koja mi je rekla:
Konačno sam otkrila svoj dar i neću ga pustiti, za mene je tek sad počela nova faza u životu!
Wooow!!! Šta reći osim dubokog poštovanja za izbor koji je napravila!
Duša se hrani onim što je veseli – kažu ljudi.
Jeste li skoro razmišljale šta je ono što vas veseli?
Čime se vaša duša hrani?
Kakve ste bile kao devojčice kada nije bilo ograničenja?
Koja je to strast zbog koje ste (bile) u stanju da ne spavate celu noć?
Jeste li nekada osetile da nešto morate uraditi bez obzira na sve?
Jeste li osetile onaj zov u sebi koji ne poznaje granice, stid, niti brine o tome „šta će reći drugi”?
To je inspiracija duše! To je taj zov našeg bića!
To je ta svrha koja vrišti da se ispolji, da kroz vas progovori, jer ona može da se izrazi samo kroz VAS, a ne kroz nekog drugog! I neće vas ostaviti na miru dok joj ne izađete u susret, dok je ne čujete, ne pogledate i ne prigrlite! To je dar vaše različitosti.
I jednom, kada mu odškrinete vrata, sve će se složiti baš onako kako treba. Polako, s vremenom.
Tada će se sve vaše životne uloge sliti u jednu jedinu ulogu – Sebe. Kada počnete da slušate taj unutrašnji glas, da pratite svoj dar, znaćete šta je ispravno i na koji način da idete još dublje ka sebi i svojim snovima koji vas nikada nisu izdali. Samo su se primirili da sačekaju trenutak kada ćete se vratiti po njih.
Ako ste se imalo ovde pronašle (ili ako prepoznajete da neko vama blizak ide u tom smeru), postavite sebi nekoliko pitanja iz ovog teksta, zapišite ih zajedno sa odgovorima i pogledajte u njih – obećavam da će se otvoriti novi energetski prostor u kome ćete imati više sebe, više mogućnosti, više izbora.
Sa neizmernom zahvalnošću za vaš dar.
