DAMA SA TUFNICAMA – VITILIGO – NJEN ZAŠTITNI ZNAK

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: ANA SREĆKOVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: NIKOLA ILIĆ

ANA SREĆKOVIĆ, DIPLOMIRANI EKONOMI­STA, ZAPOSLENA U GENETSKOJ LABORA­TORIJI U KRAGUJEVCU. SUPRUGA PREDRA­GA, SPORTISTE, PROFESIONALNOG ODBOJ­KAŠKOG TRENERA, MAJKA NIKOLE, STU­DENTA, SPORTISTE U KANADI. ŽENA KOJOJ JE STRAST SKIJANJE, DUGO GODINA BILA JE AKTIVNI TAKMIČAR I INSTRUKTOR SKI­JANJA. OD PRE PAR MESECI JE I MODEL NA FOTO-PLATFORMAMA STOCK I STOCKSY. U SVOJOJ ŠESTOJ DECENIJI JE UŠLA U SVET MODELINGA. SVESNA SEBE, SIGURNA, LEPA, OVO BI BILA JEDNA SASVIM OBIČNA PRI­ČA DA ANA NIJE TOLIKO NEOBIČNA I UVEK DRUGAČIJA. ONA IMA NEIZLEČIVU BOLEST – VITILIGO – AUTOIMUNO OBOLJENJE KOJE SE MANIFESTUJE U VIDU GLATKIH, BELIH MRLJA NA RAZLIČITIM DELOVIMA TELA I PRIČA NAM SVOJU ŽIVOTNU PRIČU.

SA KOLIKO GODINA SI SE SUSRELA SA SVOJOM BOLE­ŠĆU, VITILIGOM, I KAKO SI TADA REAGOVALA NA NOVU SEBE U OGLEDALU? I BAKA RUŽA, ROĐENA SESTRA TVOJE BAKE, TAKOĐE JE IMALA BELE TUFNE KOJE SI GLEDALA KAO MALA. KAKAV JE BIO SUSRET SA NJIMA, ALI NA SVOM TELU?

Vitiligo sam dobila u 24. godini kada sam radila u Italiji, u Milanu. To je bio moj prvi susret sa ovim stanjem na svom telu. Bila sam zatečena, uplašena, sama, bez ikoga da me uteši, pomo­gne, kaže bilo šta. Italijanski sistem lečenja je u to vreme, a i sada je, bio sasvim drugačiji od našeg, vrlo je teško doći do specijaliste, svi su vezani za kućne lekare, tako da je moje traga­nje za doktorom bilo vrlo iscrpljujuće i dugotraj­no. Na kraju sam samo potvrdila ono što sam i znala – da imam vitiligo, da ću sa tim možda ži­veti ako se ne povuče, da pravog leka tada bar nije bilo i jedino što sam dobila kao preporuku je stroga dijeta u vidu korišćenja određenih na­mirnica: suvog koštunjavog voća, bobičastog povrća, hrane koja u sebi nije smela da ima su­homesnate proizvode, mnogo, mnogo peršuna u svim oblicima, kajsija… U situaciji u kakvoj sam tada živela, a radila sam u FIAT-u i na još jednom mestu, moj radni dan je trajao skoro 14 sati, živela sam skoro 50 km daleko od Milana, u Bergamu, putovala svaki dan, tako da nisam mogla sama sebi da obezbedim ovakav način ishrane.

Prvo što mi je palo na pamet je bila moja baka Ruža iz Kraljeva. Ona je bila čuvena kraljevačka apotekarica, žena koja je bila gluvonema i koja je sve moje bake, a bilo ih je 7, za vreme rata očuvala, jer nisu imali roditelje. Ona je imala vitiligo na rukama. Uvek su me te njene ruke očaravale, jer se bela boja savršeno slagala sa biserima koje je nosila oko vrata i oko ruke. Za­hvaljujući njoj nisam bila nespremna, naprotiv, kada sam videla na sebi prvu tufnu znala sam o čemu se radi. Ali ne mogu da kažem da nisam bila uplašena kao devojka koja je imala mom­ka, koja je bila student, neko ko je stalno bio i radio sa ljudima.

Sećam se trenutka kada sam iz Italije pozvala mamu i rekla joj šta mi se desilo, objašnjavaju­ći kako sve to izgleda, a ona mi odgovorila: „Šta god da je, ti si moja lepotica i bićeš jedinstvena kao što si uvek i bila, šta nas briga za tufne.“ Tako je i bilo.

Moj vitiligo se mogu reći razjario, uznemirio i napao me u trenutku kada mi je mama umrla – ja sam sutra ujutru osvanula u belim tufnama. S obzirom na to da sam imala vrlo neobičan život sa svojom majkom koja je bila vrlo bolesna od moje 12. godine, a sa druge strane nosila sve to vrlo hrabro, bez trunke kompleksa, usadila je u mene da nikada u životu nisam imala ni jedan kompleks. Imala sam klempave uši, pre­dugačke mršave noge, bila sam i tako neko ko se razlikovao. Uvek me je učila da svoje mane, ako tako mogu da ih nazovem, a složićete se sa mnom da predugačke noge to nisu, iskori­stim u svoju korist. Možda tada nisam ni znala šta to znači, ali me je gradilo kao ličnost. Smrt majke, a kasnije i odlazak u Brazil mog brata, za koga sam bila neverovatno vezana i očuvala ga od njegovih godinu dana, napravio je lom u mom imunom sistemu. Rođenjem deteta, moj vitiligo se proširio na lice i onda su došle faze koje nisam mogla da kontrolišem.

Bilo je nezaboravnih pretužnih momenata kada sam plakala, gledala se satima u ogledalo, sva­kog dana merila da li se raširila bilo koja tufna. Svaki odlazak među ljude iziskivao je totalnu kamuflažu specijalnim puderima koji su neka­da bili samo za medicinsku upotrebu, a sada vidim da ih koriste skoro sve devojke u svakod­nevnoj rutini šminkanja.

Odlasci na plažu i more su bili pakao za mene, skrivena pod šminkom nisam mogla da ulazim u vodu normalno, da se sunčam, da uživam.

Veliki problem mi je predstavljalo i to što sam radila skoro 20 godina u različitim bankama i uvek bila vezana za direktan kontakt sa klijentima. To spremanje ujutru na posao nikada neću zaboraviti, jedan puder na bele fleke, drugi na crne fleke, preko svega toga zajednički… onda susret sa očima klijenata koji bez zle namere pitaju šta mi je to na licu, kako se prenosi, da li je zarazno.

Pitanja prijatelja koji me dugo nisu videli, nera­zumevanje, jer u to vreme vitiligo nije bila bo­lest koja je bila poznata i vidljiva po ulicama. Ljudi su se pretežno krili, maskirali, sada već nije takva situacija.

Celokupnu pažnju sa sebe presekla sam u jed­nom trenutku. Onda kada me je sin pitao zašto nisam kao sve ostale majke, prvi put sam shva­tila da sve to što radim on vidi, oseća, želi da mi pomogne, iako je bio vrlo mali, tek je krenuo u školu. Tada sam rešila da počnem da se igram sa svojim tufnama. Kako je on rastao, tako su se i moje tufne prilagođavale njemu. Na plaži smo ih ocrtavali, i verovali ili ne, imala sam sve Diznijeve junake na sebi, kasnije to više niko nije ni primećivao, posebno ne on.

HOLISTIČARI KAŽU DA SVE BOLESTI VEZANE ZA KOŽU KARAKTERIŠE ODREĐENI TIP LJUDI. TAKVI LJUDI SU IZRAZITO EMOTIVNI, UPIJAJU SVE KAO SUNĐER I NOSE SE SA TUĐIM ENERGIJAMA.

Da, vitiligo, kao i sve autoimune bolesti, vezan je za vrlo emotivne ljude. Što se tiče vitiliga, on se dobija na dva načina, od stresa i genetski. Ja sam imala takvo deljenje karata da sam u svom špilu dobila, nažalost, dva kralja, tj. oba tipa. Dobila sam ga od velikih životnih streso­va, a kasnije istražujući pronašla sam da imam predispoicije genetski u porodici i sa mamine i tatine strane, kod davnih predaka. Eto, od svih u obe porodice, pojavilo se na meni. Ja to sada shvatam kao znak, kao nešto čime su me po­rodice obeležile – da nosim pečat svih njih, da možda budem čuvar naših dela, potomaka, svega onoga što su ostvarili, a i kao zavet da ostvarim sve ono što oni nisu.

Ljudi koji ga imaju su upijači, sunđeri, svu svoju energiju troše preterano i na sebe i na druge. Lako je reći – biću u životu provodnik, sve što nije dobro proći će kroz mene i nastaviti dalje, ali je teško ostvariti. Ja sam jedna od onh koja sam čuvar celoga sveta, koja se brine za bole­sne u Africi, zgrade u Kini, šume u Brazilu, sina u Kanadi, kumu u Australiji, oca u Brazilu, tetku u Kraljevu…. za komšinicu sa sprata, za klimat­ske promene, za svoju i bilo čiju mačku kada se nakašlje. Sunđer za sve. Zato je teško hendlo­vati sve to, vrlo teško kod takvih ljudi.

Negativna energija se lepi na mene, prosto se ne filtriram, sa godinama sam malo nauči­la kako da se distanciram od negativnih ljudi, ali nisam u potpunosti, i dosta vremena trošim na svoje greške koje me koštaju zdravlja zbog toga.

KADA SI SHVATILA DA TE JE UPRAVO VITILIGO UČINIO POSEBNOM I DEFINITIVNO SVOJOM I DRUGAČIJOM OD DRUGIH? NIKAD NEĆEŠ DOSADITI SAMOJ SEBI, TAKO RAZLIČITA I POSEBNA. KADA SI ZAVOLELA SVOJE TUFNE?

Mnogo je vremena prošlo do trenutka kada sam postala bar delimično onoga što sada je­sam, JA. JA, onakva kakva jesam, ja bez šmin­ke, bez straha od pogleda, bez brige da će me momak ostaviti što sam takva kada sam bila mlada, Ja bez straha da bez šminke prođem ulicom, odem na posao, na kafu sa drugarica­ma.

Uvek sam se fotografisala kako bih merila svo­je tufne koliko su i da li su se proširile. Godina­ma.

Pre nekoliko godina sam zamolila svoju dobru ­drugaricu sa kojom redovno idem na more da me fotografiše baš sa svim tufnama da se vide, baš onakvu kakva jesam. Ne može ni to da radi neko ko vas ne poznaje, ne voli. Tada su nastale amaterske, ali divne fotografije koje sam stavi­la na društvene mreže i koje su izazvale lavinu pozitivnih komentara. Od tada je sve krenulo.

KAKO TE SUPRUG OPISUJE?

Moja porodica je od samog početka bila uz mene. Moj suprug me je poznavao i kada ni­sam imala vitiligo, zavoleo me je i bez njega, nastavio i kada sam dobila vitiligo, uvek je bio uz mene – i kada mi je bilo vrlo teško, kada se hrabro sredim i krenemo sa osmehom negde i onda se sa pola stepenica vratim u suzama, jer ne želim nigde da izađem takva kakva jesam.

Bio je tu i tada i sada kada sam pokazala da sam pobedila sve to. Njegova rečenica koja mi je ostala urezana u srcu je skoro data za emisi­ju 150 minuta, kada je pokušao da opiše kako me vidi.

Rekao je da se mnogi ljudi trude da budu razli­čiti, tetoviraju se, stavljaju pirsinge, žene ugra­đuju silikone, menjaju boju očiju, menjaju svoje lice raznim tretmanima, a u cilju da budu razli­čiti, bolji, jedinstveni… On ima tu privilegiju da njegova žena nema potrebe sve to da radi, jer je samim tim što ima svoje tufne, za koje ne zna kada će i gde sutra ujutru biti, već dovoljno različita, jedinstvena, svoja i njegova.

PROŠLE GODINE IMALA SI PRILIKU DA PROŠETAŠ PI­STOM NA MODNOJ REVIJI VERICE RAKOČEVIĆ. KA­KVA ISKUSTVA NOSIŠ SA TOG DOGAĐAJA?

Taj događaj se desio u trenutku kada sam reši­la da osnujem udruženje za pomoć svim ljudi­ma obolelim od vitiliga, gde bi se skupili oni koji se dobro bore sa tim problemom i specijalisti doktori koji bi im pomagali oko mnogih pitanja. U tom trenutku sam sasvim slučajno stupila u kontakt sa Vericom, ponudila saradnju ako bude imala neku ideju i ona me je odmah po­zvala da budem deo divne revije koja se zvala OKO LJUBAVI. Ideja revije i ceo projekat je bio vezan za pomoć i skretanje pažnje na ljude sa specijalnim potrebama, a revija je bila vrhunac tog projekta.

Samim učešćem devojke i žene koje su bile na reviji pokazale su koliko sve možemo biti lepe i tako različite, svaka sa svojim problemom, ko­liko su ljudi sa specijalnim potrebama istinski lepi u duši i kako su svi snovi ostvarivi, samo jako moraju da se žele. To je bilo iskustvo koje mi je dalo vetar u leđa, pokrenulo moju barku i odredilo neke nove ciljeve u životu.

DANAS SI U ŠESTOJ DECENIJI POSTALA I MODEL STOC­KA, NAJZNAČAJNIJEG SAJTA ZA PRODAJU FOTOGRAFIJA. SA KOJIM FOTOGRAFIMA SARAĐUJEŠ?

Mogu da kažem da sam oduvek volela fotogra­fiju, još kao tinejdžerka sam radila kao mane­kenka, čak sam jedno vreme provela u Fran­cuskoj, ali u to vreme sam bila previsoka sa svojih 183 cm za tadašnje agencije. Saradnja sa Stock fotografima je tek krenula i pričinja­va mi izuzetno zadovoljstvo. Na tim setovima sam potpuno svoja, uživam i potpuno mogu da izrazim sebe.

Imala sam sreću da odmah na početku sara­đujem sa fotografima koji su na Stocku prva klasa – sa Milanom i Anandom Stefanovski i sa Nikolom Ilićem. Neke fotografije su već postav­ljene na njihovim profilima, neke će biti uskoro. Takođe sam imala čast da sarađujem sa vrlo mladim fotografom Mihajlom Ckovričem koji radi za Stocksy – fotografije koje smo uradli su deo projekta o koži i njegovom viđenju vitiliga, već su postavljene na sajt i imaju dosta dobre kritike.

Ovo je samo početak, mogu da kažem da sam postala Stock model over 50 i da sam vrlo sreć­na zbog toga, pogotovu što sam vrlo specifič­na, jer mogu da radim i kao vitiligo model, a i kao lifestyle model, što je prednost vitiliga koji sam iskoristila na najbolji način da pokažem svima kako se sve može. Trenutno stanje u ce­lom svetu je zaustavilo mnoge moje planove sa domaćim fotografima, a i sa inostranim.

Imala sam čast da me pozove jedna od najve­ćih fotografa iz Amsterdama Elisabeth Van Aal­deren, koja u svom studiju fotografiše najpo­znatije vitiligo modele sveta. Njene fotografije su u najvećim svetskim modnim magazinima, o njoj je BBC napravio emisiju, jer je radila sa čudesnim vitiligo modelima koje je proslavila i koji sada rade širom sveta. U aprilu sam treba­la da budem njen gost i da napravimo odličan projekat, takođe sam zakazala i sastanke sa holandskim modnim agencijama u Amsterda­mu koji rade sa vitiligo modelima, ali ceo svet je stao, svi radimo na tome da se sve stabilizu­je i da nastavimo dalje. Dogovor i dalje postoji da se saradnja nastavi kada svi krenemo dalje i da moja karijera modela krene i u internacio­nalnom smeru.

Takođe, prošle i ove godine izašli su moji inter­vjui u Cosmopolitenu, Blic ženi, na portalu 42 magazin, kod divne Bogdane Veljković, u Diva magazinu…

ŠTA JE LEPOTA RAZLIČITOSTI?

Uvek sam mislila i želela da bude različita, ne znajući da će život da me obeleži na ovaj način. Uvek sam se bavila sportovima koji su bili ne­popularni kod žena, radila stvari koje drugi nisu, živela sam životom vrlo specifičnim i različitim od drugih. To mi je i kreiralo određene aršine za merila ponašanja, umetnosti i lepote svega, pa i nas žena i muškaraca.

Najveća sreća je da čovek shvati da je stvarno lep kada je ispunjen, da se to prosto vidi, da to drugi ljudi vide. Ja sam ispunjena i ostvarena žena, majka jednog dvadesetogodišnjaka koji studira, uči, igra odbojku, radi i živi sasvim sam u predalekoj Kanadi, supruga profesionalnog odbojkaškog trenera, čoveka koji je ceo život posvetio odbojci, koji pravi lukove i strele svo­jim rukama, koji u 52. godini ne posustaje i bori se i za naše dete i za mene. Sestra sam brata u Brazilu, ćerka oca u Brazilu. Kako ja kažem – ja sam njihova dobra luka da uvek imaju gde da se vrate, a oni moji svetionici po celoj ovoj zemaljskoj kugli, oni me čine tako različitom i srećnom, zbog njih sam ostvarena i sa velikim samopouzdanjem ulazim u nove izazove, jer me oni podržavaju u svim, kako bih to nazvala u svojoj šestoj deceniji, ludostima.

Najveći je problem što sada mnogo devojaka, pa i muškaraca, izgleda isto. Sve se devojke isto oblače, isto šminkaju, isto izgledaju, teže da imaju istu sliku na Instagramu, slušaju iste pesme…

Svima njima uvek poručujem, pričam i težim da im pokažem da sva lepota leži u samopouzda­nju koje se izgrađuje time što moraju da poka­žu sebe, da budu svoje, da rade ono što vole i najbolje znaju, tek tada će biti ono što jesu i ljudi će ih gledati u dušu, gledaće njihova dela, njihove uspehe. Tek tada će biti ostvarene i možda kao ja u 50. godini ostvare svoje snove, a sigurna sam da će to uraditi i ranije.

Lepota različitosti je u svemu tome, ne samo u mojim tufnama na koži, već i u načinu ophođe­nja prema drugim ljudima, u delima koje radi­mo, u ciljevima koje postavljamo, u načinu na koji ih ostvarujemo. Svi oni mogu biti različiti i sve nas to čini lepim.

Ja sam skoro postavila pitanja svojim prijatelji­ma kako me vide sa vitiligom i dobila sam naj­neverovatnije odgovore, od toga da kod mene uopšte ne vide vitiligo, da smo srasli kao nokat i prst, da sam samo sa njima prava ja, da to i ne primećuju, jer me gledaju u dušu…

Možda je svima nama potrebno ponekad da pi­tamo ljude koje volimo, bez obzira šta imamo ili nemamo na koži, šta misle o nama. Verujte, dobićete divne odgovore kao što sam ih dobila i ja, koji će vas učiniti srećnim i vratiti osmeh na lice i veru u ono što radite.

Moja prednost, bar je ja tako vidim, jeste što se moje tufne na licu stalno menjaju, šetaju, ja nikada ne znam kakva ću da osvanem sutra ujutru, pogotovo leti, u svoj svojoj različitosti ja sam i sama sebi različita svakoga dana.

DA LI U SRBIJI POSTOJI NEKO UDRUŽENJE KOJE SE BAVI EDUKACIJOM STANOVNIŠTVA O VITILIGU I KOJI JE NAJČEŠĆI OKIDAČ POJAVE OVE BOLESTI?

Koliko sam skoro saznala, postoji neko udru­ženje, a ja sam rešila da napravim svoje – da mogu da nam se obrate svi kojima treba po­moć, bez obzira da li imaju vitiligo ili neko dru­go oboljenje na koži.

KAKO REAGUJU MUŠKARCI KOJI BOLUJU OD VITILIGA? DA LI SU MOŽDA ONI JAČI OD ŽENA?

Vrlo je zanimljivo, iz mog iskustva, da muškar­ci koji imaju vitiligo vrlo teško to podnose i ne žele da priznaju. Susretala sam se i susrećem se sa mnogo muškaraca koji prikrivaju svoj vi­tiligo bradom, dugim rukavima, pantalonama i kada bi možda nosili bermude, sa pitanjima šta da koriste od krema, kako da prikriju svoje tufne. Možda čak i više nego kod žena, jer su nesnalažljivi u maskiranju .

VITILIGO KAO TVOJ PUT DO SEBE SAME.

Put je dosta dugačak, težak, pun trnja, straho­va, neznanja, velikih zabrinutih očiju. Put koji te voli kroz vrtlog – da li si negde pogrešio, zašto baš ti, zar je to moralo baš tebi da se desi. Kri­vudave staze koje su davale pitanja šta dalje, da li mogu bilo šta ili ne mogu ništa, duge magi­strale kada odbijaš sebe samu. Ali svi ti putevi dovode do mesta kada shvataš da je tako div­no šetati gradom bez šminke, slobodno istrčati iz kuće za pet minuta i otići na kafu sa prijatelji­com totalno nenašminkana, slikati se takva ka­kva jesi, poželeti da postaneš projekat najveće kreatorke u Srbiji i u 50. godini to i postaneš, izađeš u jednom od najpoznatijih modnih ča­sopisa, postaneš model u šestoj deceniji. To je dobar vetar koji prati sve trnovite puteve.

TEMA APRILSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „OD A DO Ž/Š“. KOJE BI SLOVO IZDVOJILA I ZAŠTO?

Neka to bude S

Srećković, Snaga, Sreća, Samopouzdanje, Slo­boda same sebe, Sutra koje donosi nešto novo.