ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ: ЛИЧНА АРХИВА МИЛИЦЕ РАКИЋ
Истанчан сензибилитет приликом приступа пастирској делатности има теолог и вероучитељ Милица Ракић, чије речи позајмљујем у уводу.
Дипломирала је на Богословском факултету СПЦ у Београду као једна од студенткиња генерације на тему „Пневматологија Светог Фотија Цариградског“, дипломски рад који је те године препознат као најбољи дипломски рад из области црквених студија и почаствован Наградом „Старац Исаија“ Центра за црквене студије у Нишу.
Након завршеног факултета добија благослов за рад на пољу верске наставе у Архиепископији београдско-карловачкој чиме се бави уназад четрнаест година. Тренутно ради у Шестој београдској гимназији на Звездари. Поје у параклису Светог Јована Златоустог у Студентском граду на Новом Београду, свира хармонику и пише есеје из области теологије, уметности и свега онога што је инспирише.
„Читам једно, живим нешто друго, размишљам како би требало потражити чврст ослонац и полазишну тачку за ово питање. Не налазим је јер су овде у питању тачке расуте свуда унаоколо ван свог места и када их спојим не праве смислену слику.“ (Теологија.нет )
Читајући ваше текстове и познајући вашу пастирску делатност и рад, спојене тачке (теме) чине смислену слику и целину. Шта и ко је за вас чврст ослонац и полазна тачка за сва ова питања? Од чијих и каквих одговора на ваша питања би спојене тачке начиниле слику коју би с миром окачили, гледали и мислили?
Заиста вам хвала на пажњи и дивним речима с почетка разговора. Никада себе и свој рад нисам тако посматрала нити би ми то пало на памет. Овим речима ме позивате да обратим већу пажњу у погледу личне одговорности.
Поменути чврст ослонац и полазна тачка за сва моја питања јесте вишегодишње искуство црквене заједнице којој припадам. Одговори на моја трагања и питања су одувек у јеванђељском приступу човеку и свету који је објавио и показао Христос. Међуљудска размена у мом параклису Св. Јована Златоустог на Новом Београду у оквиру Студентског града ме оснажује и обогаћује из године у годину. Делује ми да је сваком човеку потребна сигурна лука постојаних односа који се целоживотно граде, али и простор који ће му омогућити слободан и подржавајући раст и развој, простор који ће му пробудити свест о томе да лично он има незаменљиву улогу и сврху коју треба да испуни управо на том месту са тим људима. Када се, пак, загледам дубље у себе, видим да се ту отвара огроман амбис који једино Христос може да премости и испуни.
Може ли се и како говорити о Богу у школском систему? Да ли се од ученика захтева да у обавезном изборном предмету мисле о Богу? Имате ли одговоре за њих, зашто би мислили о Богу и зашто би данас уопште мислили? Сарађујући са другим наставницима имате ли прилике да размените бригу какве тачке ученици спајају и какве тачке они покушавају да саставе, те које ће слике окачити у своје просторе слободе?
Дубоко сам уверена да човек који живи по Богу, што је тема за себе, увек и на сваком месту на одређени начин нужно говори о Њему. Исто важи и за школу, образовни систем, за рад са децом од најранијег узраста, па све до омладине на прагу зрелости. Са децом ваља бити присутан и постојано посвећен и такав приступ природно рађа поверење код њих који су у роду људском најчистији срцем. У начињеној атмосфери поверења и ваљаног ауторитета о Богу се може говорити.
Када је реч о обавези мишљења, схватам да циљате на девалвацију вредности, правих ауторитета, интересовања, као и присуству огромне досаде код омладине, али и код одраслих. Можда циљате и на и даље присутан анимозитет у нашем друштву према вери. Изазови су ту и ми смо, као вероучитељи, позвани да се око тога постарамо на аутентичан начин. У погледу мишљења, делује ми да је оно за човека аутоматски процес попут дисања, само је важно наштимовати и разиграти те струне и онда је са децом све догађај за незаборав. Потом, као што сте то веома лепо приметили, када напомињете дијалог и размену са колегама, та сарадња међу наставницима који им предају, код деце не само да ствара један учвршћени когнитивни апарат, већ им показује да одрасли сарађују и цене једни друге, што је веома важно да се догађа у школама, јер се примером понајбоље учи. Тако, на пример, када вероучитељ покушава да укаже на егоизам као разарајући фактор заједнице, те децу усмери на колегу биолога и пита га за помоћ да објасни деци нешто о себичном гену, тада се догађа оно што је и постављено питањем: Не мисли се „под морање“, што је уосталом готово и немогуће или због обавезе што је тужна слика школства, већ из радозналости која крепи свако љуско биће. У погледу отворености колега који предају друге предмете ка верском садржају искуство ми је шаренолико и могло би се сажети у колоквијално прихваћен израз – од сјаја до очаја.
Када размишљам о мојим многобројним ученицима, гајим потајну наду да ће смогнути снаге да изађу из шаблонских спајања тачака у који их сабија систем серијске производње и да ће храбро кренути на животно путовање на коме ће долазити до тачака инспирације, плодних предела која ће засејати сопственим идејама, жељама и тежњама, а потом и до места предаха и тако даље, све док заправо не дођу до нечег великог и важног за њих саме. А, онда и да угледају непрегледни простор који тек треба да истраже. Где ће они стићи? Волела бих да то буде пријатно изненађење и за њих и за мене.
У једном тексту помињете речи Ноама Чомског и његово читање будућности. Ту будућност и он и ми сада живимо, и ученици којима бисмо сви заједно желели да предамо неку мудрост. На какав професионални пут бисте испратили своје ученике и, с обзиром на то да веронауку предајете годинама, имате ли увид колико је изборна верска настава утицала на њихове одабире професија, даљег школовања и њихових односа у друштву, породици и слично? Да ли би такво истраживање било више у корист науци, држави или цркви?
Чини ми се да сам одговор на ово питање начела у претходном. Своје ученике волим да видим у оним професионалним водама које су њиховом срцу миле. Болно ми је што морам да констатујем тужно стање на терену, а то је да млади ретко себе виде негде. Углавном све могу солидно да заврше, али их ништа стварно не дотиче нити занима. Велика је ово тема, и на овоме треба озбиљно радити. За студије, пак, богословља потребан је позив с више и то искусније око јасно види код младих. Веома сам обазрива када ми се ученици јављају са жељом и идејом да би студирали богословље и из разлога које сам претходно поменула, али и због нарочитог духовног изазова који може представљати за неке младе идеалистичке душе бреме које нису у стању да носе. Колико утицаја верска настава има на њихов избор професије није ми познато. Чини ми се да однос према друштву и породици, уз присуство веронауке у школама, код деце постаје квалитативно бољи, осмишљенији и да је место веронауке у том смислу у образовном систему незаменљиво. Заиста не желим ни да помислим шта би се са нашим друштвом догађало у наредним деценијама да се понови избацивање веронауке из школског система, као средином 20. века. Верујем да би истраживање на том трагу било у корист и науци и држави и цркви.
Окренути сте и загледани у сва лица, чујете и разговарате са људима различитих интересовања и образовања, ставова – отворено, мирно, али и мисионарски. Који сусрет бисте издвојили као пример због кога се ваше мишљење мењало и допунило слику коју смо на почетку поменули?
За мене је баш сваки сусрет потенцијално обогаћујућ, нов, освежавајућ. Искрено, упркос сусрету са мноштвом стварно шаблонских персона још увек се нисам заморила нити изгубила веру у то да ме сваки однос може мењати и померати. Свежа дечја питања, младалачке домишљатости у решавању амбигви, разговори са најближим пријатељима о смислу живота у вери ме увек помере, обогате, пруже нову перспективу за ту помињану слику са тачкама с почетка разговора. И сад када размислим, та моја слика је заправо један кроки или заувек радна верзија нечег важног што је увек у процесу настајања, у изради. Понекад ми је довољан просто узвраћени осмех чистог бића у мимоходу да би ме инспирисао и напојио у настојању око те слике. Нисам сигурна да ли сам одговорила на ово питање. Ако баш морам да издвојим неки конкретан сусрет, рекла бих да је то једно необично јулско послеподне са оцем Григоријем, пустињаком и подвижником, на Старчевој горици на Скадарском језеру. А, пре тога, двадесетогодишњи непресушни разговори и истрајна подршка моје духовне мајке – куме Ксеније. Потом и значајно вишедеценијско пријатељство са Геoргијом, игуманијом манастира Брчели у Црној Гори. Али и дружење са књигама, музиком, филмовима који ме обликују и преобликују.
Добила сам доста речи, текста, размишљања, одговора и питања на која ћемо у неком другом формату одговорити. Радујем се да смо неке тачке повезали уверена да ће дати целовиту слику читаоцима, као што је имам ја гледајући у таленте Милице Ракић.
