CRVENA HALJINA

PIŠE: MILA MARČETA

Da crvena haljina nikada neće biti deo moje gar­derobe, određeno je dva meseca pre mog rođe­nja, kada je moj otac iz Pariza doneo bebi ćebe plave boje. Nikada nije priznao da je rođenje ćerke, mene, bilo pomalo razočarenje za njega. Samo mi je diskretno stavljeno do znanja da su određeni prerogativi muškosti poželjni.

Potpuna odsutnost crvene haljine iz mog garde­robera je zapečaćena mog prvog dana na poslu, 1. aprila 1989. godine. Moj šef, uz tresak knjiga sa uputstvima za softver kojim ću se baviti, dao mi je i, potpuno dobronameran, savet: „Ako ho­ćeš da te bilo ko poštuje na poslu, da te bilo ko ozbiljno shvata, da bilo ko čuje šta pričaš, mo­raš se ponašati kao muškarac. IT je svet muš­karaca, ne znam šta ti je, uopšte, trebalo tako beloj i riđoj da se bakćeš kompjuterima. Ali, kad si već tu, onda sve emocije, a pogotovo pokazi­vanje emocija, ostavi kod kuće.“

Kao i svaki zbunjeni pripravnik, a još i prirodni štreber, savet sam usvojila kao istinu o kojoj se ne razmišlja i narednih dvadeset godina pona­šala se upravo tako – kao muškarac. S obzirom na to da takvo, muško, ponašanje nije imanen­tno mom vrlo ženskom biću, nisam znala kako da se ponašam kao muškarac, pa sam u tom neznanju preterala. Bila sam najjača, najbrža, najambicioznija, najsposobnija, najsurovija i – u poslovnom svetu, najuspešnija. Vrlo dobro sam plivala u vodama korporativne politike, izbega­vala intrige i zamke sa (prividnom) lakoćom, igrala ozbiljnu igru visokog biznisa po svim pra­vilima. A, u svom svetu, bila sam iskreno ne­srećna i nezadovoljna. Ne, ne, nisam bila samo poslovna žena. Dok sam gradila karijeru, gradila sam i porodicu. Muž, dvoje dece, naravno – bata i seka, pas, mačka, stan, sve kako treba.

I, onda, jednog dana, u hodniku kompanije u ko­joj sam tada bila direktorka čujem razgovor: „Ne znam koga da pitam?“

„Pitaj Milu, ona sve zna.“

„Ma, znam. Ali ona je opasna. Prava zmija.“

Ne mogu dovoljno dobro opisati koliko je za mene taj trenutak bio dramatičan. Sve situacije kada sam potisnula svoju žensku prirodu zato da bih se uklopila u „muška“ pravila igre eksplo­dirale su u meni i provrištale: „Ja nisam opasna. Ja nisam zmija.“

Sutra ujutro, ušetala sam u kancelariju u crvenoj haljini. Nisam je ostavila kod kuće, kao što ni­sam ostavila kod kuće ni svoje emocije.

I narednih osam godina, koliko sam još radila u korporativnom svetu, dozvolivši sebi da budem žena, postigla sam istinski uspeh u karijeri. I dostigla pravo zadovoljstvo i poslom i svojim postignućima. Dobila sam promociju koju sam čekala godinama, primetila da me i kolege i še­fovi zaista čuju, dobijala sam nova zaduženja, postala sam „go to“ lider u svim kriznim situaci­jama, moja reč i znanje su se ne samo poštovali, već i bili praktično primenjeni.

Moja priča, shvatila sam kasnije, uopšte nije ni neobična ni retka.

Činjenica je da poslovni svet funkcioniše po pravilima koja su postavili muškarci iz vrlo jed­nostavnog razloga – žene su se mnogo kasnije uključile i priključile, pa samim tim i nisu bile u poziciji da postavljaju pravila ni da postojeća menjaju. Već su se, baš kao i ja, povinovale i pronalazile svoje načine da u tom svetu uspeju.

Dokle god je taj ustaljeni i strogo utvrđeni sistem funkcionisao i davao rezultate (čitaj – donosio profit), niko nije osećao potrebu da preispituje osnovne postavke. Kada se govori o poslu, zna se da se govori o rokovima, zadacima, ciljevima, kvotama i godišnjim budžetima. Osoba koja se smatra uspešnom u poslu je ultra ambiciozna, u potpunosti posvećena poslu i samo poslu, surova u obračunu sa konkurencijom, proraču­nata, hrabra i u svakom trenutku ima potpunu kontrolu nad sobom i situacijom u kojoj se na­lazi. Uspešna osoba pravi pare i, ako je potreb­no, gazi ljude. Jer posao je arena u kojoj najjači samo opstaju. Uspešna osoba je sve ono što se tradicionalno vezuje za „muške“ karakterisitke.

Tačno, ali…

Kruti poslovni svet je sve samo ne nepromenljiv. Razloga za promene u pravilima igre zvane „po­slovni uspeh“ ima zaista mnogo, ali je suštinski samo jedan – ceo svet se menja, ljudi se menja­ju, sistem vrednosti se menja.

Godinama unazad značajni savetnici iz oblasti organizacionog razvoja upozoravaju da je jedini način za poslovne sisteme da prežive sve ovo što se naziva „novo doba“ da svoju organizaci­onu kulturu prošire svim onim osobinama koje se tradicionalno smatraju ženskim. Pri tome, ne treba smetnuti sa uma da svi ljudi u sebi ima­ju i „muške“ i „ženske“ osobine, ili kako ja više volim da kažem – energije, te u tom smislu za­ista nema mesta polemikama o rodnoj (ne)rav­nopravnosti, odnosno o tome da li je jedna ili druga strana bolja.

Da budem do kraja jasna, ne radi se o muškarci­ma i ženama. Svi smo u najboljem izdanju kada su naše energije u ravnoteži. Takva ravnoteža nam daje saosećajno i racionalno razmišljanje kojim poboljšavamo odnose sa drugima i uva­žavamo različite perspektive; omogućava nam da imamo čvrst stav koji izražavamo na lak i pri­jemčiv način; promoviše inkluziju i kreativnost, jednako kao i izvršenje zadataka.

Iz mog iskustva, ovo su neki od „ženskih“ kva­liteta koji značajnu doprinose zdravom i uspeš­nom radnom okruženju:

Empatija

Empatija se tradicionalno posmatra kao ženska karakteristika, a to je jedna od najvažnijih oso­bina kvalitetnog liderstva. Smatra se mekom veštinom (soft skills, kako bismo rekli), a em­patija promoviše i saradnju i zalaganje na rad­nom mestu. U stvari, empatija je postala tako presudna osobina za lidere da mnoge korpora­cije nude obuku iz empatije u okviru programa razvoja zaposlenih.

Empatija nije korisna samo zato da bi se kre­iralo bolje radno okruženje, već ima i direktan uticaj na profitabilnost poslovanja. Istraživanje kompanije Google iz 2017. godine, „Project Ari­stotel“, otkrilo je da sjajne i izuzetno isplative ideje potiču od timova koji su pokazali karak­teristike koje se uglavnom smatraju „ženskim“, uključujući velikodušnost, radoznalost, empati­ju i emocionalnu inteligenciju.

Skromnost i odmerenost

Žene uglavnom ne vole da se hvale, čak ni onda kada njihovi uspesi to zavređuju, pa se skro­mnost često smatra karakterno ženskom lider­skom osobinom. Nažalost, korporativni svet poistovećuje samopouzdanje sa kompetenci­jom. Pri tome, samopouzdanje ume da odvede u agresivnost, a to, u principu, odbija ljude. Od­merenost i skromnost, s druge strane, omogu­ćava lideru da pokaže svoju humanu stranu i to inspiriše ljude da ga slede.

Čak i Jim Collins, autor čuvene knjige „Good to Great“, primećuje dve zajedničke osobine uspešnih generalnih direktora: skromnost i od­lučnost. Kad stvari ne idu kako treba, skromni lideri mogu otvoreno priznati svoje greške i preuzeti odgovornost, što drugima pokazuje da je ljudsko i nesavršeno prihvatljivo.

Iako je skromnost sjajna liderska osobina, ona može otići predaleko. Klizanje u potčinjenost, introvertnost ili slabost nije dobar način za vo­đenje organizacije. Ako ne govorite kada ima­te nešto vredno pohvale, ili kada imate odličnu ideju, ne pomažete ni drugim kolegama, a ni organizaciji da napreduje. Žene su strože pre­ma sebi nego što su to muškarci, a to može biti inhibirajuće i jedan vid auto-cenzure koji koči žene da učine najbolje i za sebe i za svoje or­ganizacije. Kao i u mnogim drugim situacijama, neophodno je pronaći meru i uspostaviti balans.

Ubedljivost

Još jedna od ženskih liderskih osobina je ubed­ljivost. Žene su obično ubedljivije od muškaraca – velikim delom zahvaljujući svojoj skromnosti i empatiji.

Smatra se da su žene fleksibilnije, pa se samim tim i lakše prilagođavaju situacijama, što znači da su u stanju da tačno preuzmu informacije sa svih strana, sintetišu ih i uključe u rešenje pro­blema. Ova veština ih čini ubedljivijima od nji­hovih muških kolega.

Deo veštine ubeđivanja leži i u iskrenom vero­vanju u ideju koju predstavljate, a patos i strast su neverovatno upečatljivi i imanentni ženskom biću.

Otpornost

Žene, uglavnom, imaju tendenciju da se vrate u „normalno“ stanje malo brže od muškaraca, bez obzira na težinu nevolja koje su ih snašle. Studija kompanije za upravljanje plaćanjima „Paimentsense“ pokazuje da se žene nose sa stresom efikasnije od muškaraca. Jedno od objašnjenja je da je to posledica životnih okol­nosti koje tradicionalno nameću ženama obave­zu žongliranja obavezama na poslu i kod kuće. Ženskom modelu ponašanja se pripisuje spo­sobnost da prihvati situaciju onakvu kakva je i da koristeći svoj prirodni zaštitički stav radi na spasavanju onoga što se spasiti može. Suprot­no dugogodišnjem uverenju da je za vođstvo u kriznim situacijama najvažnija snaga, savreme­ne prakse ukazuju da je najvažnija otpornost, sposobnost što bržeg oporavka. A tu se ženska snaga pokazala daleko nadmoćnom.

Samo zbog toga što ove osobine, trenutno u fo­kusu poslovnog sveta, imaju tendenciju da su preovlađujuće u onome što se smatra „ženskim“ osobinama, ne znači da ih lideri bilo kog pola ne mogu usvojiti i razvijati. Ovo novo doba zahteva ne samo nova pravila poslovanja, već i nove ve­štine, okrenute ka humanosti, saradnji, ljudskoj komunikaciji i povezanosti.

A za sve nas, žene koje smo izabrale da budemo u poslovnom svetu i u njemu kreiramo mesto za sebe, došlo je vreme da damo sebi dozvolu da budemo to što jesmo, da volimo svoje žensko biće i da ga nagradimo uspesima koje zaslužu­jemo. ­