in

CRTICE RASPADANJA, NA PUTU ZABORAVA

PIŠE: TATJANA MANOJLOVIĆ SOLDATOVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM

VEČERAS NEŠTO LIČNIJE. PRE MOLITVE. NAUČIO SAM DA OPONAŠAM OVE MANA­STIRSKE PTICE DA NE BIH NAGLAS POČEO DA VIČEM, URLAM, VRIŠTIM. KAKAV SAM KRETEN! KOLIKA BUDALA! HVALA TI, GOS­PODE, BOŽE MOJ, NA OVIM DAROVIMA – OVOJ LEPOTI, STENI U KOJOJ JE UKLESAN HRAM, NEBU KOJE PROVIRUJE, OBLIŽNJOJ RECI KOJA HUČI, MIRU KOJI NAS OKRU­ŽUJE, SAMILOSNOJ BRAĆI I TOME ŠTO ME NIKADA NISU PROPITIVALI VIŠE NEGO ŠTO SAM BIO SPREMAN DA GOVORIM.

HVALA TI, GOSPODE, ŠTO SI MENI, NAJVE­ĆEM GREŠNIKU, POKLONIO OVAJ REDAK DAR DA ŠTO POMISLIM MOGU I DA NASLI­KAM. UZVRAĆAM BOJAMA, ZLATOTISKOM, SLIKAJUĆI TVOJ LIK I LIK SINA TVOGA I SVIH TEBI POSVEĆENIH.

KOLIKO SI VELIKI, KOLIKO SAMILOSTI PRE­MA NAJGREŠNIJEM OD SVIH SINOVA TVO­JIH.

Voleo sam je od kada znam za sebe. Govorio sam da će biti moja žena, da će mi roditi peto­ro dece, u početku su se smejali, onda su me u rebra ćuškali, na kraju zapretili – ne možeš je voleti tako, ona ti je kao sestra, kumovi ste, greh je… Potiskivao sam, mrzeo sebe.

Prvi put sam se raspao i umro tog dana kada je došla pred oltar sa tim zadriglim, starim čovekom. Svi su podržavali njenu odluku jer je donosila blagostanje njoj, mislili su i mir svima oko nas. Brzo se ispostavilo da je jedino moja slutnja bila tačna – psihopata joj je slomljenim rebrima naplaćivao svaki prsten i svaki gram zlata kojim je kitio. Stoički je podnosila, nije se žalila, nikome, ni roditeljima. Ni meni, a i ja sam je retko viđao, o slavama. Čuo sam dok je njena majka zle slutnje šaputala mojoj. Uz ko­mentar „šta će, mora da trpi zbog deteta, mi tu ne možemo ništa, znaš koliko teško živimo“. Tukao sam pesnicom u vrata svoje sobe dok nisu naprsla, a zglobovi se smrvili.

Bes sam potom izbacivao kroz znoj, u teretani. Svakoga dana nebrojeni sati. Ćutim i vežbam, bez izraza na licu. Ljudi su me izbegavali. I ro­ditelji. Nekako sam, poput robota, ispunjavao svoje obaveze, polagao ispite, došao do dip­lome. Njima je to bilo važno. Meni – svejedno. Nisam imao prijatelje, nisam imao devojku, roditelje sam prezirao. Njene roditelje takođe. Radovao sam se jedino noćima kada je dolazi­la u san. Prekratko.

Drugi put sam se raspao i umro kada me je prestravljena, očajna, sa prezirom pogledala, nakon što sam spustio dedinu sačmaru… Mrzela me je, grebala mi lice, vrištala, oči mi kopala… Bio sam zbunjen, izgubljen, pres­trašen. Taj trenutak sam godinama sanjao: kako je oslobađam, kako me grli, zahvaljuje se, odlazi sa mnom. Ničega nije bilo, samo njen očaj, grlila je njegovo mlohavo telo, njegova krv bila je po njoj, prezir iz njenih očiju slomio me…

Zatvorska ćelija bila je magnovenje. Spas. Duga robija – olakšanje. Niko me nije obilazio. Niko nije pitao za mene.

Sa četrdeset pet sam bio slobodan čovek. Formalno. Nikome potreban. Odlazio sam subotom da obiđem gro­bove svojih roditelja. Sedeo satima i ćutao. Tako sam upoznao buuću suprugu. Oplakivala je, neutešna, rano mreminulog oca.

Nije to slutilo baš na sreću. Ali njena tuga se lako privila uz moju praznu dušu. Pomogla mi je da krenem dalje. Postao sam otac par godina kasnije. Bog mi je svedok da sam se trudio da budem korektan.

I onda se sve srušilo. Te subote. Po prećutnoj navici, žena i ja smo i te subote otišli na groblje. Deo našeg bračnog rituala i neveselog života. Dve utvare, ruku pod ruku. Sada mis­lim koliko sam bio sebičan, koliko ni­sam pomišljao da bi moja zahvalnost, Tebi, Gospode, zapravo bila da sam se potrudio da život svoje pprodice učinim radosnijim, osunčanijim. Da sam bio zahvalniji na šansi koju sam dobio. To nešto, to prokletstvo, ta kaz­na kojom sam i dalje sebe pritiskao, nije mi dala…

Te subote smo ruku pod ruku, na­puštali groblje. U susret nam je išla povorka i pomakli smo se u stranu da je propustimo.

I onda sam ugledao nju. Najlepšu de­vojku, najtopliju, onu koja je i dalje do­lazila u san. Skrhana bolom, pod ruku je vodila staricu koja se jedva kretala. I tek tada sam shvatio da je na krstu, koji je neko ispred nosio, pisalo – nje­no ime. Devojka i starica bile su njene ćerka i majka.

Ne znam šta se dalje dešavalo. Rek­li su mi kasnije da sam proveo par meseci na psihijatriji. Kroz maglu se sećam uspona i padova.

Tako skrpljen nakon svog ponovnog sloma napustio sam porodicu da im oslobodim vazduh i dam prostor da svetlost uđe u dom. Ili je i to izgovor.

Duge molitve, boje i oponašanje ptica. To je moj svet. Ne sanjam. Nemam pravo na to. Tri puta se raspao, ni jed­nom me nisi uzeo sebi. Ti znaš zašto. Znam i ja da sam zašlužio ovu kaznu.

ŠTA MISLITE?

100 Poena
Upvote Downvote

NAKIT KOJI PLEŠE 11:11

PLAN PUTA