CILJ MOŽE BITI SAMO FATAMORGANA, NI TO NUŽNO NIJE LOŠE

PIŠE: MIOMIR PETROVIĆ, PISAC
FOTOGRAFIJA: MAJA VUKOMANOVIĆ

Najteže je odrediti cilj kada u okolini nema nika­kvih repera ili markera. Ničega prema čemu se možemo odrediti. Savremeni čovek u poplavi in­formacija, koje su gotovo sve nepotrebne za nje­gov duhovni ili intelektualni život, lako može da se izgubi.

U pustinju nas dovodi samo jedan put. Ili stran­putica. Jednom u njoj, čini nam se da imamo više od stotinu puteva da izađemo ili da je pređemo. Kojim krenuti? Cilj u pustinji, kao i u životu, može lako da bude opsena. Ali je važno hodati.

Fatamorgana. Kakva nadrealna pojava, kakvo lepo i mistično ime za nešto krhko poput stakle­nog morskog konjica, poput morske pene. Neka­kve oblike fatamorgane uspeo sam da sagledam, ne samo ja nego i moja žena i sin. I to iz džipa. Dva puta smo je jasno registrovali na auto-putu između Šarže i Dubaija, jednom ispred Bab el Šamsa, raskošnog rezorta usred pustinje. To je opsena koja se dešava tokom vožnje. U daljini, na horizontu gde se asfalt spaja sa nebom, odje­dnom se učini da je neko prosuo vodu, da ona ljeska pod suncem, a tokom približavanja ta bara se širi, pretvara u plavičasto jezero, da bi onda počela da se smanjuje. A kad se do tog mesta stigne, ničega čudnog više nema. I to je fatamor­gana, odnosno istovetna optička iluzija, ali se ne doživljava na mističan, transcendentan način jer se to tokom žege ponekad može videti i u Šum­adiji, ne samo u pustinji. To je mala fatamorga­na. Tokom te optičke varke, koju Arapi zovu sa­rab ili sirab (opsena), na horizontu se pojavljuju oblici predela ili čak predmeta koji kao da vise u vazduhu, a reč je, zapravo, samo o odbijanju svetlosti o monohromnu površinu.

Pri tome, pesak čak i nije idealno mesto za poja­vu koju Francuzi zovu miraž, već mirna površina mora. Kada je toplo, a morska površina mirna, čitao sam o tome, na obalama Kalabrije, Sicilije ili juga Španije, na horizontu se pojavljuju oblici izvrnutih ili dupliranih brodova, kao u nekadašnjoj filmskoj tehnici „duple ekspozicije“. Geofizika je smatra optičkom pojavom u atmosferi planete Zemlje koja je, u suštini, zrcaljenje tla u vazduhu. Uzrokuje je prelamanje svetlosnih snopova, total­na refleksija usled razlike u temperaturi pojedinih vazdušnih slojeva. Izraz odomaćen u srpskom jeziku, fatamorgana, dolazi ako je verovati eti­mološkom objašnjenju zapadnjačke istoriografi­je od mističkih moći keltske čarobnice Morgane. Taj termin su na Siciliju tokom svoje vladavine doneli Normani. U mitologiji Kelta, Fata Morgana je najstarija sestra kralja Artura koja gospoda­ri Ostrvom sreće i polaze joj za rukom različite čarolije. U hinduizmu se naziva maja. U Veda­ma, označava natprirodnu moć koja bogovima omogućava stvaranje astralnih oblika. Međutim, ona može biti dugotrajnija od puke optičke iluzije i može stvarati potpuno drugačiji svet. Virtuelni svet, kako to danas nazivamo. U mističkoj školi Vedante, maja je prividna osnova za pojavni, opi­pljivi svet, ali takođe i duhovni temelj ovostranog sveta zbog koje se jedinstvo čini mnogostrukim, a opet relativnim. Tako gledano, ona je uzrok svakog rasce­pa svesti, ličnosti, psihologije ljudskog bića.

Peščano ogledalo je mlađi brat fatamorgane. Kažu da se veoma retko može doživeti. Opet, može se naići na zapis o toj pojavi u gotovo svakoj epohi u kojoj se neki Evropljanin odvažio da se zaputi u Saharsku ili Arabijsku pustinju. Svi oni, počevši od prvih vojnih dopisnika koji su sa Aleksan­drom Velikim pošli put oaze Siva u Libijskoj pustinji, pa sve do feldmaršala Romela koji se susreo sa peščanim ogleda­lom koje Arapi nazivaju marat alrahml, opisuju varljivu op­tičku pojavu koju bi jezikotvoritelji nju ejdža verovatno naz­vali autofatamorganom da su se ikada bavili fenomenom samoposmatranja. Kada se stvore povoljni atmosferski uslovi (temperatura mora biti iznad trideset petog podeljka, vlažnost vazduha mora biti veća nego što je to u klasičnim pustinjskim danima, sunce mora biti u zenitu), ali i kada je peščano tlo prethodno poravnato dejstvima vetrova… može se desiti da se putnik namernik sagne da podigne čuturicu, zavežljaj, šta bilo i najednom ugleda svoje lice, malo iznad vrelog tla, u lelujavoj i po obodima razlivenoj slici. Sufistički mistik Abdil el Hašdal iz 13. veka zapisuje i to da nije reč o realnom, dakle trenutnom odblesku putnikovog lica, nego o budućem.

Stotinu je, ne, hiljadu je puteva kroz pesak. Ka nečemu. Ipak, jedan je cilj. Izbavljenje. Pa čak i kada je reč o fata­morgani… treba samo nastaviti ka njoj. Potom ka onoj sle­dećoj. Negde na koncu je i kraj pustinje.