SREDIŠNJA PUSTINJA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MIOMIR PETROVIĆ
FOTOGRAFIJE: MAJA VUKMANOVIĆ

NOVI ROMAN MIOMIRA PETROVIĆA „SREDIŠ­NJA PUSTINJA“ JE AUTOBIOGRAFSKA, PUTO­PISNA FIKCIJA NASTALA NA OSNOVU PIŠČE­VOG ISKUSTVA I BORAVKA U UAE. TOKOM DANA PREDAVAO JE FILMSKU DRAMATURGI­JU, ESTETIKU I KREATIVNO PISANJE, A SVE OSTALO „ODIGRANO U PUSTINJI I OKO NJE“ STAVLJAO JE NA BELI PAPIR.

INTERVJU ZA RYL MAGAZIN JE KRATAK OPIS ŽIVOTA I DOSEGNUTOG ISKUSTVA U POS­TMODERNI, ZARONJEN U PEŠČANO MORE KROZ KOJE JE NIKLA „SREDIŠNJA PUSTINJA“. ROMAN KOJI ĆE MOŽDA NAJVIŠE RAZUME­TI ONI KOJI SU ŽIVELI VAN SRBIJE I KOJI ĆE VOLETI ONI KOJI ŽELE DA NOGOM KROČE U DRUGE SVETOVE. JEDINSTVENO I AUTENTIČ­NO ISKUSTVO NAŠEG PISCA DOPRINEĆE VA­ŠEM BOLJEM RAZUMEVANJU ŽIVOTA KROZ KOJI PROLAZI JUNAK U SREDIŠNJOJ PUSTI­NJI. A KO JE ON?

BORAVAK U EMIRATIMA U TEBI JE POKRENUO LAVI­NU RAZMIŠLJANJA O NEKIM SUŠTINSKIM ŽIVOTNIM TEMAMA. KAKO SI DOŽIVEO EMIRATE I SA KAKVIM SPOZNAJAMA SI SE VRATIO U SRBIJU?

Počevši od konstatacije da je prava biografija pisca njegova bibliografija, sve što sam doživeo u Emiratima i ono kako su mene doživeli čini mi se da je stalo u roman „Središnja pustinja“ koji je nedavno objavila Laguna. To je jedan od mo­jih ličnijih romana iz dve grupe razloga. S jed­ne strane, to je četvrta prozna celina u kojoj se bavim susretom, ali i sudarom Orijenta i Evro­pe („Persijsko ogledalo“, „Arhipelag“, „Libansko leto“). Možda je jedan moj prijatelj bio potpuno u pravu kada je pred naš odlazak u Emirate re­kao da sam svojim putovanjima i romanima toli­ko prizivao pustinju da je pustinja rešila da sada prizove mene. Od Alžira do Libana, u proteklih dvadeset i nešto više godina kao da sam pre­pešačio Levant. A onda sam se odselio 5.000 kilometara dalje, na rub Arabije. U grad koji je okrenut ka Iranu. Tamo negde preko pregreja­nog Indijskog okeana. S druge strane, živeti sa Arapima i Indijcima, Pakistancima, Filipincima, Irancima, Libancima, Egipćanima i Marokanci­ma, Nepalcima, Sikima, Druzima, Nigerijcima, Etiopljanima i Evropljanima, a ne biti na propu­tovanju, u prolazu, to je zaista delenje istog hle­ba, iste muke i radosti.

Čim smo se preselili, počeo sam da pišem ono­liko koliko sam stizao, shvativši da tu erupciju fascinacija, ukusa, mirisa moram da što pre sta­vim na papir. Postojala je opasnost da, ukoliko odložim, intelektualizujem i zanatski “oštetim” te sirove utiske. Dobro je što sam ovako postu­pio.

OTIŠAO SI U EMIRATE „DA TI KAPUT VIDI PUT“, PRO­ŠETAO SI GA I SADA SA OVE DISTANCE KADA BI TI SE PRILIKA OPET PRUŽILA DA LI BI OTIŠAO?

Prihvatio sam poziv Higher College of Techno­logy, državnog univerziteta, da tamo predajem filmsku estetiku, filmsku dramaturgiju i krea­tivno pisanje. Nisam znao na koliko vremenski idemo. Moglo je to da traje i duže. Svojom vo­ljom sam odlučio kada je postalo dovoljno i ko­risno. Ponovo bih otišao. I, naravno, sigurno bih se ponovo vratio.

Emirati su digitalna pustinja, zemlja aplikacija, računara. Tamo je sve mešavina onlajna i pe­ska. Potpuna postmoderna. Nepregledno je to more ustalasanog peska. Na rubovima tog pe­ščanog mora su suludi gradovi.

KADA POMISLIŠ NA DUBAI, KOJA JE ASOCIJACIJA PRE UPOZNAVANJA SA NJIM I NAKON UPOZNAVANJA?

Dubai sa razglednica je onaj idealni, simulakrum arhitekture budućnosti, grad šiljaka, trnova, onaj u kome sve štrči ka nebu, prodire u trbuh nebe­sa, penje se ka Stvoritelju, ali mu istovremeno buši bubrege ili slezinu, grad nebodera koji delu­ju kao namerno u snop sakupljene i prema nebu okrenute bodlje svih pustinjskih biljaka. Ali onaj drugi, Dubai iza kulisa je pravi grad. Musav i ne­dovršen. Kao da se i već odustalo od tog pro­jekta. To je i scenografija koji kao da je projek­tovao reditelj Deni Vilnev za potrebe snimanja Blejdranera 2049 kako bi dočarao megalopolis koji će u bliskoj budućnosti biti napušten, a koji je, opet, u nekoj ludoj sekundi prethodne ljudske istorije bio reprezentativni uzorak najviših gradi­teljskih dometa.

Posle dve godine verujem da je pametnom čo­veku dovoljan konfekcijski turistički aranžman u trajanju od sedam dana kako bi uvideo da je sve ovo izgrađeno megalomanski samo da bi već sutra bilo napušteno. Nije potrebna neka posebno prozorljiva mašta da bi se u tom načič­kanom trnju koje štrči ka nebu, pokušaju da se igle zabodu u samo nebo, ugledala prolaznost i propast tog velelepnog ali, nažalost, uzaludnog posla. Human madness, that’s Dubai.

O ČEMU GOVORI TVOJ NOVI ROMAN „SREDIŠNJA PU­STINJA“?

O raznim pustinjama. Prvo o onoj prirodnoj, vid­ljivoj, pustinji koja u svom minimalizmu, jer oko u pejzažu nema šta da zapazi, okreće očne ja­bučice na unutra, ka samoposmatranju, večnim pitanjima. Čitava arabljanska pustinja je ogro­mna isposnička kelija bez krova nad glavom u kojoj se preispitujete, nekada čak doživljavate „profetski tinitus“ (čujete glasove anđela ili de­mona, nikada ne možete biti sigurni) koji vas upućuju već negde. Emirati su spoj te beskrajne, puste prirodne sredine i ispraznosti luksuznog života u kome se sve napinje i trudi da posta­ne American Dream, život u novcu bez uloženog napora.

Junaci romana „Središnja pustinja“ – jedan u stvaranju nove, virtualne Jugoslavije, drugi u prihvatanju lokalnog mentaliteta i vere, treći u raspetosti između savremenog, demokratskog načina razmišljanja i prezira prema konzume­rizmu – dospevaju u prostore ličnih, unutarnjih pustinja svoje duše. Naslov je metafora za pu­stinje koje postoje u samom savremenom čo­veku, ali i oaze koje se bore protiv politički ko­rektnog života koji nam nameće svet.

U ROMANU GLAVNI JUNAK JE BEZ IMENA. KO JE ON? TI?

Uvek je tako, u većoj ili manjoj meri. U ovom slu­čaju, junak je mnogo bliži autoru nego što je to slučaj u nekim mojim prethodnim romanima.

„U PUSTINJI ŽIVE ONI KOJI MORAJU“ – REKAO SI NA PROMOCIJI SVOJE KNJIGE. KO TO MORA I ZAŠTO?

Ne samo oni koji moraju, već i oni koji žele i oni koji misle da žele. Svakako sam ja u ovoj trećoj kategoriji. Ono što ih razlikuje jeste stepen no­stalgija, u množini, koje osećaju. Ili ne. Britanci je nemaju, recimo. Oni toliko panično beže iz Velike Britanije da tome nema premca u Evropi. U Aziji, Indijci su oni koji bi učinili sve da se nika­da ne vrate u Indiju. Ostali osećaju dert iako su tamo i po dvadeset godina. To je onoliko nostal­gija koliko je država iz kojih su ljudi došli u pu­stinju. I svi smo mi tamo deo nekog trgovačkog karavana, probijamo se iz nekog materijalnog interesa po pustinji. Sve tamo putuje, klati se sporo poput kamile, ne zadržava se. Ne može se pustiti korenje u pustinji. Na nekim drugim područjima i može, u Emiratima imate utisak da su i Arapi u prolazu.

U Emiratima, kada govorimo o strancima, mogu da žive ispunjeni iskrenim zadovoljstvom samo dve vrste od Boga stvorenih ljudi: oni jezivo gladni svega, pridošli sa ivice egzistencije, i oni odavno potpuno pervertirani, emocionalno raskorenjeni od sebe i sveta, odrođeni od bo­žanske ideje o čoveku, nestrpljivi da negacija ljudskog života najzad završi svoj proces koji svojim ponašanjem i moralom nenamerno pot­pomažu. Sadisti i mazohisti. Tačnije, Indijci i En­glezi. Sticajem okolnosti i ja neko vreme.

KO SU „LJUDI MEDUZE“ I PO ČEMU SE NARODI SA BALKANA RAZLIKUJU NA TOM PROSTORU?

Meduze, zbog svog bledog tena tako nazvani su prvenstveno ljudi iz Komonvelta i ono nešto Amerikanaca. Britanci, Australijanci, Afrikaneri, Kanađani. (Škote, Irce i Velšane nikako ne bih stavio u tu grupu, da budem precizan, oni su sličniji nama.) Čast izuzecima, ali meduze su upravo ti sadisti i samoživi ljudi ogrezli u potro­šačkom vrednovanju života, oni se prema ubo­gim Indijcima i Pakistancima odnose kao pre­ma svojim robovima. Sa Emiraćanima su snis­hodljivi, mada ih zapravo preziru, a samo zbog njihove nafte mogu da tamo žive onako kako nisu mogli ni da sanjaju u Glazgovu ili Manče­steru. Drugoj grupi pripadaju narodi juga Evrope koji prave male zajednice i koji se ne osećaju dobro u matrici ugnjetavanja manje plaćenog, servisnog osoblja. Mene je južnjački višak em­patije približio ex-jugoslovenskoj „porodici“, a ne jezik ili običaji.

DA LI U ZAPADNIM EMIRATIMA POČINJE I ZAVRŠAVA OVAJ VEK ILI AKTUELNA CIVILIZACIJA?

To se tamo oseća više nego u Evropi. Možda baš zato što se naizgled daleko bolje živi. Ali potrošački i šuplje. Emiratska civilizacija će ne­stati nakon poslednje peščane oluje. Pre toga Amerikanci će iscrpsti naftne rezerve i okrenuti se nekog drugom regionu, svejedno da li da ga potkupe kao Emiraćane ili bombarduju kao Ira­čane ili Srbe – i sve ovo u velelepnom Dubaiju postaće turistička destinacija za pervertirane, nešto nalik aranžmanima koji se u poslednje vreme, čitam, prodaju za vikend u Černobilju.

Čini mi se da će biti izvanredno nadrealno i pri­mamljivo u bliskoj budućnosti bazati po gradu čije su solitere peščane dine progutale do treće, četvrte etaže. Tada će, čujem jasno već danas, turistički vodiči pripovedati da je jednom jedan narod pokušao da prevaziđe usud nadirućeg pustinjskog peska i utekne od peščane oluje u nebo, ali desilo se već nešto, nekakav kolateral, tokom koga su se prvo kućama vratili izmučeni Indijci, Nepalci i Filipinci da bi za njima krenu­le njihove brutalne gazde, Emiraćani. Oni će se tiho i skromno, bez mnogo pompe, vratiti u pu­stinju, gde će ponovo živeti onako kao što su vekovima živeli.

KOJE JE BOJE PUSTINJA KOJA TI JE BLISKA SRCU?

Pustinja u emiratu Šarža ispunjena je peskom boje slonovače, tu i tamo pomalo boje vanile. Taj pesak Arapi zovu ramlun-hašinun. To je kru­pan, oštar pesak čija su zrna velika poput tre­ćine zrna graška. Za vožnju je odličan i prepo­ručljiv, džipom se najbolje slajduje baš na rama­lun-hašinunu. Čak i kada hodate preko njegovih leđa, on zveči poput fine staklene prašine i ima­te utisak da se kristali brane tih tihim, ali bistrim zvukom, čija je frekvencija ipak prezahtevna za ljudsko uho.