BUDI JEDINSTVEN

PIŠE: ANA KOS
FOTOGRAFIJE: BLAŽENKA BABIĆ

Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,

Odveć gorda da bi živela za druge…

Recitujem Dučićeve stihove svojim dragim učenicima, pa pitam:

„Šta mislite – kome ih posvećuje?“

„Pa nekoj devojci“, odgovaraju tonom zar to nije očigledno ili najzad neko lako pitanje, ovo i ja znam!

„Neee! Obraća se svojoj poeziji“, kažem ponosno kao da sam Dučić lično, a njima ništa nije jasno.

“Zar nije poenta baš to – sviđati se sva­kom?!”

Pa, nije. Poenta je da umetnik svaku svoju reč, sliku, notu, pokret… doživi kao deo sebe, a ne kao laž satkanu zbog drugih.

Očaravaju mene i Dučić, i Andrić, Tesla, Galilej…i drugi velikani umetnosti, nauke i istorije, ali mož­da još više oni mnogima neznani, tu oko nas, koji se čvrsto drže svoje autentičnosti. Neću biti originalna ako kažem da je oduvek bilo teško i rizično biti originalan i svoj. Ne samo uši, i glave su letele zbog toga, svi već znamo. Ali, zabrinja­va što je danas, čini mi se više nego ikad, trend biti isti. Danas je sve must have. Od statusnih simbola, modnih i drugih stilova, do konformis­tičkog načina razmišljanja. Nekritički se prihvata stav većine ili vladajući trendovi, čak i po cenu gubljenja sopstvenog identiteta ili samopošto­vanja.

Baš zbog toga, treba ceniti i podržavati one sve ređe, koji se samouvereno otimaju masi i žive vođeni kreativnošću i svojim idealima.

“Passion… strast… To je moje drugo ime. Odavno rastem sa tim saznanjem istetoviranim u mojoj duši, metaforično, i na mom domalom prstu – bukvalno. Rastem opčinjena idejom da će se tako jednoga dana zvati moja prva izložba slika, prva knjiga o slikarstvu i prva akademija umetnosti.

Moji snovi oduvek su preskakali reke i brda moje domovine. Ne znam jesam li zbog toga bila srećnija od drugih, ili su me oni, tako nepregledni, sputavali da osetim lepotu svakog novog, mirnog jutra u svom gradu”, kaže moja junakinja Lea iz romana „San u kamenu“, nadahnuta jedinst­venošću moje jedinice, čitavog mog sveta, dok je ja u stvarnosti gledam kako smelo preskače reke i brda i osvaja svoje passion kodove. Moja devo­jčica ne pristaje da ide malena ispod zvezda. Obe smo srećne zbog toga.

Autentičnost se lako prepozna. Eto, i mi smo deo nje, sigurno znate. Možda i ne znate, ili ste suviše skromni da pripišete sebi taj snažni epi­tet, ali sama činjenica da čitamo neponovljivi RYL, jasno svedoči da vidimo svet drugačije. Nije teško prepoznati taj osećaj. To je ona izgu­bljenost dok se bavite nečim što vam je drago kao i sopstveno biće. Slično, ma gotovo isto kao zaljubljenost.

To i jeste ista strast. Mislila bih neprestano na nove tehnike i motive, sanjala ih, budila se i skicirala u mraku, trčala iz kuhinje da zapišem ideju dok je kafa kipela; slušala, a nikoga nisam čula. Opsednuta kreativnošću, na trenutke bih se oslobađala opsednutosti njime. Bila sam tada spokojna i zahvalna na tome”, odaje nam moja junakinja, naslednica slavnog slikara Šilea.

„Samo da znaš, ovu tvoju knjigu neće moći svako da čita”, brižno me opominje moja na­jnežnija drugarica, čitajući roman još u rukopisu.

“Samo da znaš – ja i ne želim da ga svako čita”, zadovoljno se smeškam, misleći na Dučića.

Magično je biti pisac. Biti ti, a hiljadu života proživeti, hiljadu osoba oživeti, voleti, pomaga­ti, putovati, radovati se i patiti… biti prostakuša i plemkinja njegova – sve ja mogu biti u svojim delima.

Ali, ima i stvarnih osoba koje u sebi nose čitavu galeriju likova, pa ne znate ko vas više očarava: posvećena majka iz koje isijava ljubav i nežnost dok grli nasmešenog sina; harizmatična biznis women dok ponosno predstavlja novi broj svog časopisa; zavodnica s vrelog Balija; avan­turistikinja, iskrena prijateljica, mistična, plavoko­sa Indijka s kanom na čelu… Ona je, zaista, duša sveta. Anima Mundi – Mia Medaković-Topalović. Malo je dva imena za ovakvu ženu.

Non omnia possumus omnes – Ne možemo svi sve. I to je OK. Problem nastaje kad ne veruje­mo u ono što možemo.

„Chaque photo reconte une histoirie!“ „Every picture tells a story!“ – piše na bada_011 Insta­gram profilu moje divne drugarice, profesorke francuskog i engleskog jezika, lude za putovan­jima i fotografijama. Istina je – svaka slika ima svoju priču. Istina je i da je ona jedinstvena, iako to ne prihvata. „Objavi ih negde! Podeli lepotu!“ Moljakam je u ime svih koje zadivljuje. „Ma, ne! Ja to za sebe… Ne znaš ti koliko je onih neupo­redivo boljih od mene.“ Nervira me njena skrom­nost. Znam, sigurno ih je mnogo, ali je malo onih koji s istom strašću i bezuslovnom predanošću fotografišu drvenu ogradu na Oplencu, svetli be­skraj Dubaija, raskošnu Rusiju, zaraslu kućicu u magli Islanda, moćne vodopade ili zalutalu čuvarkuću pokraj puta…

Ne plašite se svojih ideala. Ni mudrosti. Sve što radiš – vezuj konce za nebo, kaže naša pos­lovica. I zato, vezuj svoje želje za zvezde, čak i onda kada boli.

„Ponekad, kad najviše boli, uzimam prirodni, drveni ugljen. Umesto zidina, rasprostirem toniran hrapav karton i crtam besomučno, instinktivno i divlje.

Iza svake nove linije krije se luda želja da će jednom baš on stajati ispred ovog dela. Gledati ga i smešiti se, srećan što je neko njegov, a ja jesam njegova, iznedrio nešto tako plemenito i vredno. Iza svake nove senke, krije se luda nada da će se, baš zbog ovog crteža ponositi mnome. Ponositi toliko da će mi se vratiti“, ne predaje se moja ju­nakinja. Nije njoj tek tako ime Lea.

Ljudi vole one koji žele nemoguće, odavno je Gete rekao. Neka ljubav bude i vaše nadahnuće. Budite neponovljivi i imajte nekog ko je izuzetan poput vas – obrazovan, odgovoran, strastven, kreativan, posvećen porodici, profesiji, i vama, ako mu već niste porodica. Opčinite ga svojom jedinstvenošću, žudnjom za životom i stvaran­jem toliko da vaša inspiracija ne poželi da se ikad odvoji od vas. Znaće da ga niko ne gleda s toliko divljenja i ne gori tako ludo pod njegovim gladnim rukama. Znaće da nikad neće naći ne­kog kao vi posebnog, nepovratno zaljubljenog i u njega i u svoje snove. Pa ko bi se toga odrekao?!