BELO PLATNO KAO ŠTIT – SLIKARSKI SAN

PIŠE: KATARINA VIDICKI, SLIKARKA

Jednog dana sam se probudila i oko mene je postojao samo mrak.

Bol, tuga, strah, opšte nezadovoljstvo, gubitak samopouzdanja, strah od budućnosti, odsu­stvo ideje kako nastaviti dalje i odsustvo nade da dalje uopšte postoji.

Tako je sve počelo.

U toj tami pojavio se mali trag mesečine koji me odveo do institucije u kojoj me sačekala Branka. Dobila sam list papira i pastelne kre­de. Od tog momenta pričam svoje neispričane priče, svoja zapažanja, sve sto mi leži na duši, a toliko toga neispričanog je ležalo…

Posle izvesnog vremena Branka me je iznena­dila pitanjem da li ću nastaviti da slikam i, ako nastavim, u kom pravcu želim da idem. To pita­nje za mene je bilo od životnog značaja. Treba­lo se vratiti svakodnevici, pronaći novi posao, buditi se svakog jutra, a ne biti svoj… Raditi nešto što moraš, a ne želiš; trpeti autoritete i ponižavanja, a opet se izboriti sa činjenicom da želiš ostati ono sto jesi u moru lazi, sujete, u granicama, kalupima i na način koji je „neko” „negde” odredio. Živeti život pridržavajući se pravila kakav treba da budeš da bi tvoje bitisa­nje na ovom svetu „bilo kako treba”!

Moj odgovor na Brankino pitanje tada nije bio ubedljiv. Vremenom sam shvatila da nije želela olako da me pusti. Predložila mi je saradnju – slikanje u ateljeu OT centra, sa pravim slikar­skim materijalom. Neverovatno! Zvučalo je kao san…

Postavih sebi pitanje da li je moguće da je bav­ljenje slikarstvom, moj davno zaboravljeni san, sada preda mnom i čeka da ga ostvarim.

Uplaših se! Od ljudi koje sam volela često sam slušala da su moje želje i snovi sebični i društveno neprihvatljivi. Ponekad su to govorili svesno a uglavnom nesvesno (naravno, iz sop­stvenog straha). Sagledali su u tome odsustvo svake ambicije za kojom ja nisam težila – Biti slikar, slikati? Da bi neko bio uspešan, mora se baviti ekonomijom. Iz toga proizilazi da rezultat mora biti dobro finansijski nagrađen! Nažalost, poklekla sam i u tu priču poverovala. Silno sam se borila, a u toj bici izgubila sebe.

Ovoga puta sam odlučila da bude drugačije. Donela sam tu odluku zahvaljujući Branki i po­dršci koju sam imala od svojih najbližih! Osta­jem tu gde jesam a boje i platno neka mi budu štit, dok ne stasam dovoljno i dok se ne stvore ideje. Slikajući ono sto vidim i osecam, uvide­ću kojim putem treba da krenem dalje. Boje su samo u mojim rukama i sama biram nijanse. Uneću boje u svoj mrak.

O RADOVIMA

Svi moji radovi su zasnovani na sopstvenim doživljajima svakodnevnog – kroz putovanja, šetajući ulicom, ili pak posmatrajući okruženje sa svoje terase. Otvorila sam sva čula i dozvo­lila da slučajni prolaznici sa kojima sam se su­sretala svakodnevno, šetajući svog psa, pola­ko preuzimaju glavne uloge na mojim crtežima. Postoje radovi na kojima sam predstavljala lju­de koje volim, naše zajedničke priče, maštanja. Sve to sam prenela na platno. Priroda u svim svojim oblicima takođe je bila čest deo mojih zapažanja. Prirodom sam fascinirana. Ipak, u osnovi svih mojih priča je ljubav kao fenomen koji je često zaboravljen.

Život lišen snova nije život već robovanje ži­votu. To je moto kojim ću se uvek voditi. Veo­ma sam zahvalna na svakom novom danu koji mi je život pružio. Zahvalna sam za svaki zrak sunca, rosu u travi, zagrljaj i osmeh. Zahvalna sam za svoj život u bojama.