BE – LI(E)VE

PIŠE: SLAĐANA JOSIĆ PAJIĆ

Za svoj deseti rođendan dobila sam na poklon knjigu priča, od kojih mi se jedna posebno dopala i urezala u pamćenje. Naziv te priče je „Čarobni mesec“, pisac Džejms Terber.

Pripremajući se da napišem tekst za novi, oktobarski broj RYL magazina, razmišljajući šta je to za mene, ustvari, magija života, setila sam se ove priče, pronašla knjigu i ponovo pročitala priču.

U njoj, ukratko, u jednom dalekom kravljevstvu kraj mora, jedna malena princeza Leonora, koja upravo puni deset godina (baš kao i ja, kad sam dobila knjigu na poklon), poželi da za svoj rođendan dobije Mesec koji svako veče posmatra kroz prozor svoje sobe. Kralj, otac princeze, očajan jer vidi da će mu se dete razboleti ako želja ne bude ispunjena, počinje da saziva sve umne ljude oko sebe, kako bi mu pomogli. Ali, sva njihova logika, svi matematički proračuni, svi realni predlozi, ništa od toga nije bilo od pomoći. Svi su bili mišljenja da je Mesec predalek, prevelik i da po svom sastavu sigurno ne bi mogao da stane u sobu jedne malene devojčice, iako je princeza.

Onda je kod kralja došla dvorska luda i videvši tužnog i zamišljenog kralja, upitao je šta ga muči. Kada je kralj izneo svoj problem, luda je, jednostavno, rekao „Hajde da upitamo Leonoru, šta ona kaže, koliko je Mesec daleko. Ona sigurno ima svoje mišljenje o tome, pa ćemo onda probati da dođemo do rešenja.“

Domišljata dvorska luda dobio je odgovor od princeze koji mu je bio potreban.

Kada na jedno oko zažmuri, a pred drugo stavi svoj palac, dok ga gleda, Mesec je veličine njenog nokta.

Kada ga gleda kroz prozor svoje sobe, on nije dalje od najvišeg drveta ispred prozora.

Sledećeg dana, dvorska luda, otišao je kod kraljevskog zlatara i naručio mali, pljosnati zlatni privezak u obliku Meseca, koji će princeza Leonora nositi oko vrata na zlatnom lančiću i Mesec će uvek biti kraj nje. Tako i bi.

No, kraljevim brigama tu nije došao kraj. Bližila se noć, Mesec će opet zasijati na nebu i princeza će znati da mali Mesec na njenom lančiću, nije pravi Mesec. Ponovo je morao da sazove sve učene ljude u svom kraljevstvu, ali njihovi odgovori ni ovaj put nisu dali željeni rezultat, jer su, pogađate, opet bili puni logike, matematike, „odraslog“ razmišljanja.

Mesec je već uveliko bio na nebu, kralj tužan i nemoćan kada se pojavio dvorska luda, koji je još jednom domišljato pomogao kralju.

Otišao je u sobu princeze, video kako mala Leonora zamišljeno posmatra veliki Mesec kroz prozor, s vremena na vreme, gledajući svoj maleni Mesec na lančiću.

Dvorska luda, tiho je i naizgled, začuđeno, upitao princezu kako je moguće da se Mesec opet pojavio na nebu, kada ga je on lično prošle noći, uzeo i doneo joj ga.

Princeza je kao i prvi put, sama imala objašnjenje – Kada detetu ispadne zub, izraste drugi, kada baštovan iseče jedan cvet, u bašti će izrasti drugi, kada jedan dan ode, posle nekog vremena rodi se novi dan … tako je i sa Mesecom, baš kao i sa svim drugim stvarima na ovom svetu.

*****

Istina je vrlo jednostavna, samo nam često izmiče, jer žudeći za raznim stvarima i daljinama, pomišljajući kako je negde tamo, nekome, sigurno bolje nego nama, ograničavajući sebe logikom, usađenim uverenjima, predstavom o životu, nismo spremni da je vidimo.

Neretko bivamo nesrećni, tužni, pa i zavidni, sami sebi namećemo nevidljive okove koji nas drže tu gde jesmo, zanemarujući bogastvo duše koje nam je dato već samim našim postojanjem.

Stvari koje su nam vrlo blizu, čine se daleke i nemoguće, samo zato što ih, u određenom trenutku, ne vidimo jasno, pa nam je lakše da od njih odustanemo i nastavimo da žudimo, tiho pateći za njima, umesto da nađemo svoj način da ih približimo sebi. Jer, one su mnogo bliže nego što mislimo … one su već u nama. Čim nešto jako, svim srcem, želimo, ono je već tu.

Magija života ne počinje tamo negde, iza sedam gora i sedam mora.

Počinje iz duše, iz naše čiste želje i naših misli,

počinje iz ljubavi.

Počinje iz potrebe da živimo svoju istinu, da izrazimo sebe onako kako najbolje znamo i možemo.

Ponekad je potrebno malo više vremena da to shvatimo i prihvatimo, da čujemo zov svoje prirode.

Često neće uspeti iz prvog puta, posrtaćemo, nekad i plakati od nemoći poput deteta odranih laktova i kolena, posle pada u igri.

Jer, magija je takva, ne uspeva baš uvek iz prvog puta. Da bi uspela, moraš biti fokusiran/a na nju i pažljivo birati svoje misli.

A to, osim želje, zahteva i malo tvog vremena i posvećenosti.

Živeći u ubrzanom svetu, ponekad je i sama pomisao na malo usporavanja, uznemirujuća.

Šta ako propustim nešto bitno, šta ako ljudi prestanu da računaju na mene, šta ako izgubim ritam i rutinu i više ne mogu da im se vratim … šta ako izgubim kontrolu nad svojim životom ?!

A šta, ako dobiješ mnogo više?!

Nećeš izgubiti ništa bitno. Ništa što je bitnije od tebe samog/same.

I u tome leži sva magija života, u tom otkriću.

Da već znaš sve što ti je potrebno da znaš, da možeš sve što poželiš, da je tvoj život samo tvoj.

Da se ne tiče drugih, niti njihovog mišljenja o tebi.

Da je potrebno samo da veruješ da uvek postoji način.

Da sebi daš slobodu da do tog načina dođeš.

Da je razdaljina između tvojih želja i njihovog ostvarenja mnogo dostižnija nego što se, u prvi mah, čini i da je eliksir koji ih čini mogućim, već u tebi, baš kao i sve čarobne reči.

Da je tvoj um čarobni štapić, i da u tvom srcu počinje magija tvog života.

Neka počne … sad!