PIŠE: MARISOL VARGAS BRAVO DE ANĐELIĆ
“Promeniti perspektivu, jezik, svet, znači ponovo se roditi sa drugom kožom, ali sa istim srcem.” — Blanka Varela
Kažu da je život prazna knjiga u kojoj svako piše svoju priču. Kada sam se prvi put susrela sa tim stranicama, imala sam snažnu želju da izgradim svet po sopstvenoj meri — svet vođen dobrotom, istinom i pravdom. Danas shvatam da ta odluka nije bila samo želja, već početak moje lične rekonstrukcije.
Biti Self-made Woman za mene nikada nije značilo samo profesionalni uspeh. To je hrabrost da iznova osmisliš svoju sudbinu, da se prilagodiš promenama, a da pritom ne izgubiš ono što jesi.
Prvo prazno platno
Moje putovanje počelo je veoma rano. Sa šesnaest godina napustila sam Peru i otišla u Boliviju da studiram stomatologiju. Već tada sam naučila da sama upravljam svojim vremenom, novcem i odlukama.
Štrajk na univerzitetu vratio me je u Peru, gde sam upisala ekonomski fakultet. Odluka da ostanem i nastavim studije u svojoj zemlji tada mi možda nije izgledala kao velika životna prekretnica. Danas znam da postoje tihe odluke koje zauvek promene naš pravac.
Sa sedamnaest godina počela sam da volontiram u prihvatilištu za napuštenu decu. Njihove priče i snovi o porodici zauvek su ostali u meni. Tada sam sebi obećala da ću, ako jednog dana budem imala mogućnost, pružiti dom detetu kome je potreban.
Život je, međutim, imao drugačije planove.
Ljubav kao novi kontinent
Još tokom studija počela sam da radim, a sa 21 godinom zaposlila sam se u rudarskoj kompaniji BHP Billiton Tintaya, gde sam radila po zahtevnim međunarodnim standardima. Diplomirala sam i gradila profesionalni put, ali je upravo tada stigla odluka koja će promeniti sve: izabrala sam ljubav.
Udala sam se za Duška i 2004. godine stigla u Beograd — sa diplomama, iskustvom i prtljagom punim očekivanja, ali i bez znanja srpskog jezika.
Nisam novu zemlju doživela kao prepreku, već kao izazov. Želela sam da razumem ljude i kulturu kojoj sam se pridružila. Od ranije sam volontirala u Karitasu, pa sam se uključila i u njegov rad u Beogradu. Pomagala sam u podeli hrane i odeće, a kroz druženje sa jednom mladom ženom sa invaliditetom počela sam intenzivno da učim srpski. Ona je meni pomagala da naučim jezik, a ja sam njoj pravila društvo. Naše prijateljstvo je vremenom postalo toliko duboko da je ona danas moja kuma i jedna od mojih najbližih prijateljica.
Tada sam prvi put jasno shvatila da se mostovi između ljudi ne grade jezikom, već empatijom.
Na međunarodnom susretu volontera u Budimpešti, dok sam tražila zastavu svog Perua među brojnim delegacijama, doživela sam posebno snažan trenutak. Shvatila sam da će moj život biti stalno putovanje između dva sveta. Peru i Srbija su naizgled veoma različiti, ali ih povezuju toplina, porodica, gostoprimstvo, druženje i snažan osećaj zajedništva.
Od tada sam počela da živim između dve kulture, birajući iz svake ono najbolje.
Selidbe, rad i ponovno dokazivanje
Godine 2007. vratili smo se u Peru zbog suprugovog posla. Za mene je to značilo ponovno profesionalno dokazivanje. Tokom godina koje sam provela van zemlje promenili su se propisi i poslovni sistemi, pa sam morala brzo da obnovim i proširim znanje.
Naš život je uključivao brojne selidbe unutar Perua. Okean, Andi i džungla postali su deo svakodnevice. Putovanja su ponekad trajala i više od osamnaest sati.
U jednom trenutku poželela sam samo jedno — stabilan dom.
Ali moj preduzimljivi duh nije me napustio. Prilagodila sam se digitalnom svetu i postala direktorka prodaje u međunarodnoj kompaniji. Sedam godina vodila sam timove na daljinu, usklađujući posao sa porodičnim životom i stalnim putovanjima.
Tada sam naučila jednu od najvažnijih lekcija: kada se svet oko tebe menja, ne moraš da se zaustaviš. Možeš da promeniš način na koji radiš, ali ne i ono što želiš da postigneš.
Majčinstvo i oluja
Posle osam godina braka, tokom kojih smo se suočavali sa ozbiljnim zdravstvenim izazovima, 2013. godine u Peruu se rodila naša ćerka.
Kada sam prvi put ugledala svoju bebu, shvatila sam da se može plakati i od čiste sreće. Sve ono što smo godinama čekali odjednom je bilo tu.
Ali život nije samo svetlost.
Prilikom priprema za novo preseljenje u Srbiju otkriven mi je tumor na dojci koji je zahtevao hitnu operaciju. Srećom, rezultat je bio benigni. Ipak, kada sam izašla iz klinike, prvi put posle mnogo godina dozvolila sam sebi da se potpuno slomim.
Plakala sam zbog svega što se godinama skupljalo u meni — zbog selidbi, odricanja, strahova i neizgovorenog pitanja: Zašto se meni sve ovo dešava?
A onda sam obrisala suze i vratila se kući. Moja ćerka je bila mala. Žene često imaju tu gotovo mističnu sposobnost da pred decom pronađu snagu čak i kada se iznutra raspadaju.
Danas, kada vidi da plačem, ona me zagrli. Naučila sam i nju da suze nisu slabost. Ponekad su upravo one način da iz sebe izbacimo ono što nam više nije potrebno.
Ponovno rođenje u Beogradu
Naš drugi dolazak u Srbiju bio je novo poglavlje. Ovoga puta izazov nije bio samo moj, već i izazov moje ćerke, koja je morala da se prilagodi novom jeziku i novoj sredini.
Pronašla sam zajednicu latinoameričkih žena sa decom i zajedno smo stvorile malu mrežu podrške. Kafe, šetnje i druženja postali su naše utočište. Istovremeno sam izgradila duboka prijateljstva sa ženama iz Srbije čija su deca išla u isti vrtić kao moja ćerka.
U Srbiji sam posebno zavolela jednu stvar: širu porodičnu uključenost u odrastanje dece. Dok je u Peruu briga o deci često uglavnom na majci, ovde sam upoznala model u kojem se porodica mnogo aktivnije uključuje. Ta mreža ljubavi i podrške bila je dragocena i u najtežim trenucima.
Kroz život u dve zemlje naučila sam da dom nije samo mesto. Dom su ljudi sa kojima možeš da budeš svoj.
Kada se dobrota vrati
Moja povezanost sa Srbijom nastavila je da raste kroz Međunarodni klub žena. Godinama sam svoje vreme i energiju posvećivala humanitarnom radu, a 2026. godine dobila sam priznanje za svoj doprinos.
Iste godine stigla su i priznanja za moj rad na povezivanju kultura kroz književnost i španski jezik, uključujući priznanje Ambasade Španije u Srbiji i Instituta Servantes u Beogradu.
Za mene su ta priznanja mnogo više od nagrada. Ona su potvrda da ono što radimo iz ljubavi, bez očekivanja trenutne koristi, nekada pronađe svoj put nazad do nas.
Tvoj trenutak, tvoja odluka
Danas, posle svih putovanja, selidbi, profesionalnih početaka iznova, majčinstva, gubitaka i novih početaka, znam jednu stvar:
Ti odlučuješ kako ćeš izgraditi svoj život.
Ne možemo uvek birati okolnosti, ali možemo birati kako ćemo na njih odgovoriti. Možemo izabrati da ne živimo u mržnji i osveti. Možemo neke stvari prepustiti životu i, ako verujemo, Bogu. Možemo odlučiti da volimo, da učimo, da putujemo, da stvaramo i da svakog dana iznova biramo sebe. Moja stara Biblija sa beleškama, koju mi je majka poklonila kada sam odlazila iz Perua, moje knjige, muzeji, pozorišta, prijatelji, porodica i ljudi koje sam upoznala na različitim stranama sveta — sve su to stranice iste knjige. Danas znam da Self-made Woman nije žena koja je sve uradila sama. To je žena koja je preuzela odgovornost za svoj život, koja se nije plašila da počne iznova i koja je umela da prihvati ljubav i podršku drugih, a da pritom ostane verna sebi.
Možda je upravo to umetnost kreiranja sopstvenog sveta: ne pokušavati da kontrolišemo sve što nam se događa, već od svega što nam život donese napraviti nešto svoje.
Zato — voli život. Ne čekaj da drugi osmisle tvoj dan. Preuzmi odgovornost za sopstvenu sreću. Daj najbolje od sebe bez računice.
Verujem da se ono što iskreno dajemo drugima na kraju vrati, često u obliku koji nismo mogli ni da zamislimo.
Na kraju krajeva, tako univerzum funkcioniše.
“Jedini način da ostanemo u trci jeste da preuzmemo kontrolu nad sopstvenom sudbinom i da daljinu pretvorimo u naše najbolje kreativno utočište.” — Hulio Ramon Ribeiro
