PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: NEMANJA DRAGAŠ
FOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE
Nemanja Dragaš rođen je 6. jula 1992. godine u Beogradu, a osnovnu i srednju školu završio je u Pljevljima, gde je nosilac diplome „Luča“. Veoma rano počinje da piše, pa već sa šesnaest godina objavljuje prvu zbirku poezije, Fantazija u plavom (2008), nakon koje slede Mikrofonija zrelosti (2010), Obećani svemir (2014), Okovani satima (2015), Izbor iz poezije / Gedichtauswahl (2016) i Morfijum (2018).
Sa dvadeset godina postaje najmlađi član Udruženja književnika Srbije. Njegova poezija objavljivana je u brojnim književnim časopisima, zbornicima i na međunarodnim platformama, a dela su mu prevođena na nemački, engleski, španski, makedonski i rusinski jezik.
Dragaš je dobitnik brojnih književnih priznanja, među kojima su nagrada „Milutin Bojić” za 2020. godinu za ciklus pesama Deoba paramparčadi, Vidovdanska nagrada Akademije umetnosti i priznanje „Timočka lira“. Dnevni list Politika uvrstio ga je 2012. godine među šest najuspešnijih mladih umetnika Srbije.
Pored književnosti, završio je Produkciju na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi prof. dr Dejane Prnjat, kao student sa prosečnom ocenom 10, i stekao zvanje diplomiranog dramskog i audiovizuelnog umetnika. Njegov profesionalni interes zato prevazilazi književnost – bavio se filmskom i pozorišnom produkcijom, a bio je deo producentskih timova različitih filmskih i scenskih projekata.
Dragaš je autor koji svoju kreativnost ne vezuje za jednu umetničku disciplinu. Od poezije, eseja i kritike do filma, pozorišta, produkcije i mode, njegov rad karakteriše potreba da istražuje različite načine pripovedanja i da umetnost posmatra kao prostor ličnog promišljanja, slobode i komunikacije sa savremenim čovekom.
Nedavno je u Jerevanu predstavio svoju prvu modnu reviju, a njegov autorski brend Kōzma donosi kaftan kao spoj poezije, arhitekture, tela i slobode.
Nemanja, upravo si u Jerevanu imao svoju prvu modnu reviju. Šta si osećao u trenutku kada su tvoji Kōzma kaftani prvi put izašli pred publiku?
Izuzetan osećaj ponosa i preplavljenost toplinom kakvu donosi samo uzvraćena ljubav. Jerevan je grad koji mnogo volim i koji mi je oduvek otvarao kreativne prostore. U Parku pobede, simbolično je trijumfovala i moja stvaralačka nesputanost da u sadašnjosti spojim ono što mi je s godinama sve važnije – svoj koren i svoje cvetanje.
Tako intenzivan emocionalni naboj osećao sam samo kada sam objavljivao svoje knjige poezije. Postoji nešto u svima nama što pred nas stavlja prazan papir da sami definišemo reči dok proživljavamo emocije. Ovo veče bilo je jedan takav zapis.
Jerevan je grad snažnog kulturnog identiteta, a tamošnja modna scena sve više povezuje tradiciju i savremeni dizajn. Šta si ti prepoznao u tom gradu što je odgovaralo tvojoj estetici?
Jermeni veoma drže do svog kulturnog nasleđa, a njihov savremeni modni dizajn uspešno komunicira priču o prošlosti kao neodvojivu od ličnog i nacionalnog identiteta. Prema tome gajim i divljenje i poštovanje.
Estetika taraza, jermenske narodne nošnje, bogata je ornamentima koji prate kulturni i istorijski narativ. Pesnici i umetnici poput Sayat-Nove i Sergeja Paradžanova u svojim delima pokazali su neodvojivost stvaralačkog izraza od kulturnog i društvenog konteksta Jermenije, a savremeni dizajn to prepoznaje i oblikuje.
Kao pesniku i dramskom umetniku, dragocen mi je taj primer sublimacije, očuvanja i opstanka.
Zašto baš kaftan? Šta te je toliko privuklo tom komadu odeće da je postao tvoj prepoznatljiv izraz?
Kaftan kao odevni format otvara širok prostor za interpretaciju, jer spaja moć i slobodu. Poštuje telo, prati njegovo kretanje, dozvoljava biću da diše kroz svoju kožu i da svoju duhovnost presadi u vizuelnu dimenziju, bez obzira na pol.
On je produžetak naših poetičnih doživljaja i čuvar naše aure. U kontekstu mode i poezije, kaftan je savršen primer izbrušene refleksivne misli u svojoj tekstilnoj dimenziji.
Kao što kaže Rumi: „Naše telo je naš veo na ovom svetu; mi smo poput mora skrivenog ispod slamke.“
Kaftan postoji vekovima i pripada različitim kulturama. Šta je za tebe njegova suština – odeća, umetnost, simbol slobode ili nešto četvrto?
Najtačniji odgovor bio bi – sve od navedenog i mnogo više. U svojoj osnovi, kaftan je izuzetno jednostavan, ali jednostavno veličanstven. To je umetnost savršene mere. Princip izuzetnosti. Istovremeno, on je veliki komad slikarskog platna, pesma koja se pamti, ples kroz vreme i arhitektonsko rešenje našeg ličnog prostora. U njemu se susreću ono što nasleđujemo i ono što sami biramo da postanemo. Možda je upravo zato opstao vekovima – menjao je svoje lice, ali nikada svoju sposobnost da prenese ideju o traženju sopstvenog izraza.
Kada si prvi put shvatio da od kaftana možeš da napraviš svoj autorski svet?
Pre nekoliko godina, tokom putovanja Kavkazom. Oduvek me je fascinirao vetar. Misao o odeći koja se na vetru pomera kao pramen kose prerasla je u konkretnu ideju da taj „slobodan stih“ dovedem i kući – na beogradske ulice i crnogorske planine. Shvatio sam da u toj jednostavnoj formi postoji dovoljno prostora da ispričam sve one priče koje su me do tada pronalazile kroz poeziju, film i putovanja. I tako je, pre godinu i po dana, nastao Kōzma.
Ostalo je istorija. Ili, zapravo – budućnost.
Koliko u tvojim kaftanima ima tradicije, a koliko tvoje lične potrebe da tradiciju pomeriš u savremeni trenutak?
U Kōzmi postoji snažna potreba da se lepota prošlog ponovo sretne sa savremenim trenutkom, ali bez doslovnih i isključivih interpretacija.
Tradicija za mene nije nešto što treba reprodukovati, već nešto sa čim treba nastaviti razgovor – sinkretički, poetički i multidimenzionalno.
Kōzma je namenjen svakom telu, ali nije za svakog. Ima svoju nišnu publiku i ja uvek navijam da se magija desi – da stvari pronađu ljude kao što ljudi pronalaze stvari.
Da li prvo nastaje ideja, materijal, boja, kroj ili žena za koju zamišljaš određeni kaftan?
Ne pravim jasnu razliku između ženskog i muškog tela – više me zanima osoba, njena energija i način na koji će kaftan na njoj nastaviti da živi. U mom procesu duhovno uvek prethodi fizičkom. Prvo istražujem ideju i formu, a zatim tražim materijale i boje koji će im dati telo. Nijedan kaftan nije isti, kao što nisu isti ni ljudi koji ih nose. Nema serijske proizvodnje i kaftan se ne može poručiti. Važno mi je da svaki nastane kao zaseban susret ideje, materijala i osobe kojoj će na kraju pripasti.
Tvoji modeli imaju određenu lepršavost i slobodu. Kakvu ženu vidiš kada zamišljaš ženu koja ih nosi?
Ne bih koristio reč „lepršavo“ u kontekstu kaftana, jer me mnogo više zanima odnos forme, tela, prostora i vazduha.
Način na koji konstruišem kaftan blizak mi je arhitektonskom promišljanju forme – on se kreće, ali istovremeno zadržava svoju strukturu i prisustvo. Umesto laganog i lepršavog, želim da komunicira moć i jasnoću stava. Ljudi koji nose moje kaftane imaju osvešćen identitet i izgrađenu estetiku: razigrani su, samosvesni i njihov glas se čuje. Kaftan nikada ne prikriva – on naglašava ljudski potencijal onoga ko ga nosi.
Da li je kaftan za tebe način da se telo sakrije ili upravo način da se žena oslobodi potrebe da stalno „oblikuje“ svoje telo prema modi?
Telo nije nešto što treba sakriti, ali ni nešto što neprestano treba disciplinovati prema zahtevima mode. Kaftan taj odnos obrće – ne traži od tela da se prilagodi njemu, već svoju formu gradi oko tela, ostavljajući mu prostor za pokret, prisustvo i slobodu. U tom smislu, za mene je on veoma oslobađajući odevni format. Ne briše telo, već ga lišava potrebe da se stalno dokazuje kroz proporcije i siluetu. Moda često pokušava da definiše idealno telo. Mene mnogo više zanima idealan prostor koji odeća može da mu pruži.
Da li je kaftan za tebe odeća koju čovek oblači – ili prostor slobode u koji čovek ulazi?
Definitivno je prostor slobode u koji čovek ulazi. Odeća se obično završava tamo gde počinje telo, a kaftan za mene počinje upravo tu. On stvara lični prostor u kojem telo može slobodno da se kreće, ali i karakter da postane vidljiv. Zato ga doživljavam gotovo kao pokretnu arhitekturu – prostor koji nosimo sa sobom i koji se menja zajedno sa nama.
Tema oktobarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Self-made Wo(Man)“. Da li osećaš upravo to – da si se samoizgradio i uzdigao na nivo koji ti pripada?
Ja sam u večitom procesu učenja i rasta i mislim da je to jedna od najlepših stvari koje imamo kao ljudi u svojoj punoći – nikada ne znamo koliko daleko i visoko možemo da stignemo. Naše horizontale i vertikale pune su iznenađenja. Ne doživljavam „self-made“ kao konačno stanje, niti verujem da se čovek ikada izgradi potpuno sam. Grade nas ljudi, susreti, mesta, uspesi, ali možda još više pogrešni izbori i trenuci u kojima smo morali ponovo da pronađemo sopstvenu meru. Ono što jeste naše jeste odluka šta ćemo od svega toga napraviti. Zato ne osećam da sam stigao na nivo koji mi pripada – više volim da mislim da ga svakim novim iskustvom iznova stvaram.
