PIŠE: VANJA KONJIKUŠIĆ
Tiha novembarska noć. Kaplje po simsu, sve uobičajeno, ali jedna stvar nije. Ona zapada za oči. Zapada to što nisam u uniformi, već sedim i pišem. Manje brišem, uglavnom pišem. Čini se dobro, nema puno ispravki, samo ruka ne može da isprati brzinu.
Ideje naviru.
Posle nekoliko sati kada je iz mene izašlo gro priči i pesama, sela sam da predahnem na terasi. Bandere spuštaju svoje žute zavese na obrise stakla od automobila. Prisećam se takmičenja iz školskih dana, ljubavi prema biologiji, literarni radovi me nisu zanimali. A onda, setim se jedne, druge, treće slike.
U nama čuče mnoge ličnosti. Setih se kako sam se sa *nikon* aparatom vraćala tri koraka unazad na ulici da „uhvatim momenat“. Setila sam se svih galerija koje sam obišla, svih pročitanih knjiga iz oblasti istorije umetnosti. Setila sam se žene koja mi je rekla: Dobro kuvaš, imaš smisla za pokret, igru, pamtiš izraze lica, čuješ neizgovorene reči.. Šta si očekivala? Stihovi su samo čekali da odlepršaju iz olovke za tvojim stolom.
Može biti. Ona me je tako videla. A ja Vas pitam, kako Vi sebe vidite, da li čujete šapat svoje duše?
Prošla je novembarska noć, i došao decembar. U meni nisu odzvanjale euforčne praznične note, ja sam imala svoj ram i u njega stavila sve ono što bih svoj deci ispričala. Tako je nastala Čudesna zbirka, ime joj je dalo jedno divno dete, a dete u meni je pisalo. Pisalo o osnovnim elementarnim stvarima, o našem jeziku, o znamenitim Srbima, oh kako sam srećna što se kroz ovu knjigu dodatno u školskim klupama pominje Milutin Milanković, Milunka Savić i drugi.
Svu decu, i onu veliku, kopkaju različite emocije. Nije zgoreg o njima pričati, te sam i to predočila u stihove. Da odrasli kada čitaju, i odgovraju na dečija pitanja porazmisle i o sebi i onima oko sebe.
Zatim sam se setila nanovo svog detinjstva, i upravo je ta ljubav prema biologiji pretočena u mnoge pesme, jer želim da istaknem važnost opstanka zaštićenih vrsta, želim da ris živi u Srbiji i dalje. Tu je pesma o morskim dubinama, biodiverzitetu.
Deca, deca. Deca su radila i pojedine ilustracije, želela sam da ih motivišem i podstaknem na važnost crtanja, kreativnosti. Videla sam po objavljivanju da su bili neskromno ponosni.
Mnoge pesmice su u prvom licu jednine, recimo borba sa školskim nedaćama, jer sam uvidela da vole i da deci prija kada se poistovete, kao i da ih neko čuje i razume.
Inspiracija je došla u osluškivanju. Senzitivci čuju kada list padne na zemlju. Vide priče predaka u zenici oka. Tako sam i ja čitajući prvo svojim članovima familije u njima probudila uspavane suze, jer lako je osmehnuti se, zagrliti. No, kad na papir preneseš i glasno kažeš sudbinu jedne sestre, teret koji nosi jedan otac nosi, stvari poprimaju drugo značenje.
Sav trud mi je bio lakši uz molitvu, i zato mi je pesma o našem pravoslavlju bila neizostavna.
Toliko o meni i mom skromnom stvaralaštvu, sve što imam reći ću kroz poeziju. Jer tako rade večita deca.
