PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: KRISTINA PIRKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: VLADIMIR POPOVIĆ
Sneg, vatra, šuma i srce postaju simboli jednog sveta koji istovremeno govori o prirodi i čovekovoj egzistenciji
Kristina Pirković pripada generaciji umetnika čiji svetovi nastaju na granici stvarnog i imaginarnog, lepog i uznemirujućeg, vidljivog i onog što tek naslućujemo. Rođena je 1991. godine u Smederevskoj Palanci. Diplomirala je i završila master studije na Filološko-umetničkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, na odseku za primenjenu umetnost, smer zidno slikarstvo, u klasi profesora Željka Đurovića. Članica je ULUS-a od 2018. godine i živi i stvara u Beogradu.
Iza nje je više od dvadeset samostalnih izložbi, kao i brojne grupne izložbe u zemlji i inostranstvu. Dobitnica je značajnih priznanja za crtež i slikarstvo, među kojima je i Druga nagrada Fondacije Vladimir Veličković za crtež. Godine 2024. boravila je na umetničkoj rezidenciji Cité internationale des arts u Parizu.
U njenom radu susreću se fantastična figuracija, mit, religijski simboli i savremena egzistencijalna pitanja. Njena umetnost ne nudi lake odgovore — ona nas poziva da zastanemo pred slikom i zapitamo se šta se događa sa čovekom kada se svet oko njega promeni.
U Galeriji Kulturnog centra Zlatibor otvorena je samostalna izložba Kristine Pirković „Vatra. Sneg. Vrtovi“, novi ciklus u kojem se susreću tišina snega, intenzitet vatre i simbolika vrta — prostora između stvarnosti i imaginacije, života i njegovih nevidljivih slojeva. Izložba je otvorena do 21. oktobra 2026. godine.
Tvoj novi ciklus slika „Vatra. Sneg. Vrtovi.“ proizašao je iz ciklusa „Veliki kreator“. Na slike si unela sneg. I srce. I Tomasa Mana. I — šta još?
Da, slike koje su izložene u Galeriji Kulturnog centra Zlatibor pripadaju podciklusu unutar serije radova Šume, a nazvala sam ih Vatra. Sneg. Vrtovi jer u sebi sadrže vatru kao oponent snegu i vodi. Taj element otapa snežno prostranstvo i unosi toplinu, ali sa sobom donosi i nemir i osećaj paničnog užasa koji izaziva plamen. Kao i svaki simbol na mojim slikama, i vatra ima dve strane, dva kraja, dve oštrice. Može da predstavlja toplotu i vodilju, ali isto tako može biti pretnja svemu što se pred njom nađe.
Vrt je mesto mira, jedan lični prostor koji nas ograđuje od spoljnog sveta i daje nam sigurnost. Poput zidova kuće, sopstvene kože i svega onoga što predstavlja granicu između jednog i drugog sveta, između naše i tuđe stvarnosti i doživljaja iste. Iako su moji vrtovi, zapravo, šume ispunjene stablima i životinjskim svetom, oni jesu duboko povezani sa našom prirodom, sa našim nasleđem i svime što nas čini bićima kakva jesmo.
Sneg (Čarobni breg) je slika koja ima poveznicu sa romanom Tomasa Mana, zbog čitave atmosfere koja se u tom delu prožima, ali posebno zbog poglavlja u romanu koje nosi naziv Sneg. U tom poglavlju postavlja se pitanje opstanka i očuvanja života pred svom silinom prirode i njenom superiornošću nad čovekom.
Srce ima visceralnu simboliku. Ono predstavlja vitalnu, esencijalnu tačku protoka života. Kao najvažniji pokretač ljudske mašine, ono pumpa krv dalje u organizam, a bez te pokretačke pumpe i prokrvljenosti koje srce predstavlja, doslovno i metaforički, ne bi postojali ni život, ni ideja, ni stvaralački pogon. Zato je srce našlo svoje mesto na mojim slikama.
Ko su likovi tvoje fantazije koji se pojavljuju na slikama i nose energiju priče? Da li su oni protagonisti jednog sveta koji postoji negde između sna i stvarnosti?
To su uglavnom sukobljeni likovi. Sa jedne strane imamo figure u ulozi dece, a sa druge likove koji nose teret ljudske egzistencije, istorije, civilizacijskog nasleđa i arhetipskih motiva koji nas podsećaju na to ko smo.
Uvek me je zanimao čovek sa svim onim što ga čini bićem materije i duha — sposoban i za veličanstvena i za potpuno monstruozna dela. Danas me posebno intrigira čovek u procepu između ubrzanog tehnološkog napretka i tradicije koju nosi u sebi.
Pitanje je da li je tehnologija prerasla svog tvorca i da li i dalje imamo kontrolu nad sopstvenim dostignućima ili su nas ona prevladala. Gde u svemu tome nestaje potreba za duhovnošću i u kojoj tački materijalno postaje jedino važno? Utisak je da se sama ideja o čoveku promenila i da je neophodno osmisliti nov sistem delovanja i ponašanja.
Kroz tvoje slike i njihove nazive prepliće se odnos majke i deteta. Da li je to pre svega tvoj unutrašnji prostor ili tema koja pripada univerzalnom iskustvu svake majke?
Verujem da je i jedno i drugo. Ranije su predstave majke sa detetom imale sakralnu komponentu i bile direktna aluzija na Bogorodicu sa Hristom. Kako su se stvari oko mene menjale, pa i u mom životu, te predstave su dobijale sve više profani izraz, odnosno i samo značenje je transponovano u svetovno i lično.
Za mene je taj odnos dve jedinke najsnažniji, najčistiji, bezuslovan i uvek pečatiran jednim osećajem žrtve koji ima višeslojno tumačenje. Slika MAMA, koja predstavlja nultu sliku i srž serije Šume, upravo je predstava snažne veze između dva bića u odnosu na okruženje, kako spoljašnjeg tako i unutrašnjeg sveta.
Tvoji pejzaži nisu mrtva priroda. U njima se nešto događa — postoji tišina, ali i potisnuta napetost, osećaj da se iza naizgled mirnog prizora odvija priča koju ne možemo odmah da pročitamo. Sneg, vatra, vrtovi, figure i neobična bića deluju kao simboli jednog unutrašnjeg sveta. Šta zapravo predstavljaju tvoji pejzaži — spoljašnji svet koji posmatraš ili unutrašnje predele čoveka? I koliko ti je važno da gledalac ne dobije gotov odgovor, već da u tvojoj slici pronađe sopstveno pitanje?
Namera i jeste da se posmatrač identifikuje sa onim što moje slike nose i da u njima pronađe sopstvena pitanja, ali samo u onoj meri koja je moguća ili neophodna. Ipak, moj rad jeste refleksija onoga što se događa na ličnom nivou, odnosno svega onoga što u meni ključa — onoga što me muči, raduje, što dolazi spolja i sudara se sa mojim unutrašnjim stanjima.
Ukratko, ono što je moja opsesija, i zato ne mogu da očekujem da će to biti i tuđa opsesija. Ali verujem da se ipak u nekim tačkama dodirujemo i preplićemo. Zato su ti pejzaži i tihi, i napeti, i nepredvidivi, ponekad i prekinuti, jer upravo odražavaju moja stanja, odnosno moje unutrašnje pejzaže.
Sneg je gotovo lajtmotiv tvog novog ciklusa. Šta ti on donosi — belinu, tišinu, prazninu ili mogućnost da se slika iznova rodi?
Verujem da je sneg došao iz potrebe za belinom. Ranije sam mnogo više crtala i belina papira mi je igrala značajnu ulogu. Potom sam papir prekrivala bojom i radila kombinovane tehnike, da bih na kraju došla do čiste slike. Sada imam potrebu da platna sadrže puno beline i da beli tonovi imaju sopstveni život na njima.
Slikanje belinom je vrlo izazovno i uzbudljivo, jer postoji opasnost da proguta sve oko sebe, kao snežna lavina.
Takođe, razmišljam šta bi se dogodilo da svoju radnju smestim i u ostala godišnja doba. Četiri godišnja doba… možda ovo bude naziv nekog budućeg ciklusa.
Crvena boja na tvojim platnima nije samo koloristički akcenat. U odnosu na belinu snega ona gotovo fizički „ulazi“ u sliku — kao toplota, krv, život, opasnost, ali i kao znak otpora. Odakle dolazi ta crvena?
Crvena boja jeste došla spontano, ili podsvesno, u prvi mah. Crveno ima vrlo bogatu simboliku u raznim kulturama, u književnosti, poeziji, filmu. Uvek mi padne na pamet trilogija Kšištofa Kješlovskog Tri boje: Plavo, Belo, Crveno. Sve tri boje imaju svoje osobenosti i višeznačje, a sve tri su prilično zastupljene na mojim slikama.
Šume jesu serija gde su crveni akcenti prisutni na beličastoj gami. Njima je oslikan krvotok, neophodan životni sok, potom lopte u ulozi neobičnog isparenja, a nakon takvih ključanja došla sam do vulkana, odnosno erupcije crvene boje koja nekontrolisano izbija iz zemlje.
Mislim da me je priroda, i sve njene pojave, potpuno obuzela i da ne mogu, a da ne ostanem zadivljena pred svim čudima koje nam priroda u svojim kretanjima i tokovima priređuje.
I upravo kao što sama priroda može da bude veličanstvena u svojoj lepoti, isto tako njena ćud ume da nas iznenadi i prestravi, pa i životno ugrozi. Ovde mogu da napravim paralelu sa crvenom bojom i onim što ona za mene predstavlja — crveni, drveni konjić kojim se dete bezbrižno igra, ali i plamen koji bukti i guta sve pred sobom.
Da li su tvoji umetnički ciklusi ujedno i svojevrsna mapa tvojih životnih faza? Da li umetnik najpre mora da zaroni u sopstvenu tišinu, da prođe kroz ličnu kontemplaciju, pitanja, preispitivanja i promene, da bi iz tog unutrašnjeg prostora nastalo delo?
Nisam sigurna da je tako kod svih umetnika, jer verujem da nas različite pojave različito inspirišu. Pojedini umetnici vrlo impulsivno reaguju na događaje i imaju potrebu da njihov odgovor na taj događaj bude momentalan i dovoljno glasan.
Ali prilično sam uverena da svi mapiramo dešavanja i segmente iz života. Moj rad proističe iz nagomilavanja građe koja dolazi spolja i koja se u meni obrađuje. Gotovo pred svakom slikom prethodno odćutim i započnem je tek kada osetim da je vreme da zapišem nešto „veoma važno“ na papiru ili platnu.
To ume da bude prilično teško. Izneti sopstveni unutrašnji prostor pred publiku jednako je ogoljavanju bića — kao kada naglas izgovarate svoje najintimnije dileme. Nije jednostavno pokazati drugima ono što nosite u sebi, naročito u vremenu poljuljanog poverenja i redefinisanih vrednosti.
Kada se svet oko nas ubrza, umetnik ostaje sam pred platnom. Šta ti danas tražiš u toj samoći — odgovor, mir, smisao ili još jedno pitanje?
Pretpostavljam, sve zajedno. S obzirom na to da živimo ubrzano i da smo okruženi kakofonijom zvukova, atelje je verovatno jedino mesto gde imam utisak da vreme staje.
Kada se potpuno prizemljim i utonem u svoj mir, gubim osećaj za vreme. Zato za rad biram kasno poslepodne i noć — tada sve utihne, nema iznenadnih situacija i gotovo ceo svet spava. To je vreme kada mi najviše odgovara da se osamim i napravim otklon od svega.
Tema oktobarskog izdanja RYL magazina je „Self-made Wo(Man)“ — žena koja gradi svoj svet, svoj izraz i svoj put. Kada pogledam tvoj umetnički opus, nameće mi se pitanje koliko je umetnički put zapravo najličniji oblik self-made priče?
Mislim da stvaranje jeste izuzetno ličan i intiman čin, a predstavljanje tog stvorenog dela je, u neku ruku, pružanje sebe na tacni.
Takođe, mi nemamo kontrolu nad tim kako će neko od posmatrača, kritičara ili ljubitelja umetnosti primiti to delo. Biti onaj ko stvara je jedna strana, biti konzument je sasvim druga. Zbog svega toga, potrebni su istrajnost, upornost, ponekad prihvatanje kritike, ali ponekad i njeno zanemarivanje. Umetnost je često stvar subjektivnog osećaja i afiniteta, tako da se objektivnost namerno ili nenamerno odbacuje. Ne znam da li mogu da uporedim umetnički poziv sa građenjem karijere u drugim profesijama. Razvoj našeg puta ne zavisi uvek od nas, ali verujem da, dokle god nas vodi opsesija za kreacijom, dotle će se i stvaralački plamen obnavljati i goreti.
