ПИШЕ: МИА МЕДАКОВИЋ
ИНТЕРВЈУ: БЛАГОЈЧЕ НАУМОВСКИ – БАНЕ, ПЕТАР НОВКОВСКИ
ФОТОГРАФИЈЕ: ИЗ ПРИВАТНЕ АРХИВЕ
„БРУТАЛИСТ“, заједничка изложба Благојче Наумовског – Бане и Петра Новковског која ће бити постављена у Галерији 73 у Београду и чије је отварање 09. септембра у 19 часова. На пресеку геометријске апстракције, неопластицизма и брутализма, овај пројекат отвара питања о форми, материји, структури и простору, али и о човеку који у свету непрестаних промена покушава да успостави ред, равнотежу и смисао.
Благојче Наумовски – Бане је рођен 2. априла 1985. године у Кичеву. Дипломирао је 2007. године на Факултету ликовних уметности при Универзитету „Св. Кирил и Методиј“ у Скопљу, на педагошком одсеку, смер сликарство, у класи проф. Рубина Корубина. Године 2009. стиче звање магистра сликарства код проф. Јована Шумковског.
Од 2007. године члан је Друштва ликовних уметника Македоније (ДЛУМ), а од 2009. године члан групе Арт И.Н.С.Т.И.Т.У.Т, у чијим пројектима активно учествује. Од 2015. године члан је колектива АД АКТА. Од 2012. године ради на Факултету за арт и дизајн при Европском универзитету Републике Македоније, најпре као асистент, а од 2016. године као доцент. Данас је редовни професор и декан Факултета за арт и дизајн.
Наумовски је излагао у бројним европским и светским културним центрима, међу којима су Берлин, Њујорк, Љубљана, Париз, Хаифа, Праг, Софија, Приштина, Беч, Отава, Тирана и Београд, као и на бројним ликовним колонијама. До сада је реализовао двадесет три самосталне и бројне групне изложбе. Иако је изградио препознатљив и аутентичан израз у области савременог сликарства, његова уметничка пракса није ограничена искључиво на овај медиј. У свом раду развија мултимедијалне и мултидисциплинарне пројекте који обухватају широк спектар савремених уметничких форми, од сликарства и просторних инсталација, преко перформанса и видео-арта, до комплексних мултимедијалних изложби.
Петар Новковски – Inchronax (2002, Скопље, Северна Македонија) мултидисциплинарни је визуелни уметник и дизајнер чија пракса одражава нову генерацију аутора који померају границе између савремене уметности, дизајна, технологије и визуелне културе.
Делујући у областима визуелне уметности, фотографије, графичког дизајна, креативне режије и 3D world-buildinga, Inchronax развија имерзивне визуелне језике кроз које истражује људску природу, митологију, идентитет, перцепцију и замишљене реалности. Његова пракса слободно се креће између физичког и дигиталног, при чему сваки медиј третира као различит инструмент за конструисање значења.
Његов све обимнији опус дубоко је повезан са савременом културом и културним наслеђем. Сарађивао је са културним институцијама и креативним платформама, међу којима су Музеј Македоније, за чију је прву публикацију „Стрип Арт“ радио дизајн, и Институт за фолклор „Марко Цепенков“, са којим оснива колектив Blue Deer Collective, усмерен на модернизацију и промоцију македонског фолклора. Коаутор је пројекта „Текстилне метаморфозе – од традиције до савремености“, представљеног у оквиру Fashion Weekend Skopje, у поновној сарадњи са Институтом за фолклор „Марко Цепенков“. Потписује креативну режију, визуелни идентитет и дизајн пројекта „Фемина 8“ за ДЛУМ, као и визуелни идентитет прве изложбе колектива Пресек – креативног колектива за промоцију младе уметничке сцене у Македонији, реализоване у сарадњи са Галеријом ОСТЕН. У оквиру МКЦ Скопље потписује дизајн изложбе „Професори + Студенти“. Од 2019. године Inchronax је успешно реализовао више од четрдесет корпоративних и freelance пројеката.
Како би описали ваш рад и синергију којом ћете се представити на изложби у Галерији 73 у Беогаду чије отварање ће бити 09. септебра 2026. године?
Петар: Свој ауторски рад бих описао као ритуал комуникације између мене, као уметника, и публике, која је активни део друштва. Моје стваралаштво није намењено томе да демонстрира интелектуалну супериорност или да импресионира публику. Напротив, своја животна искуства преливам у универзалне, чисте емоције. Из њих стварам визуелне светове у којима публика може да се осети схваћено и прихваћено, да пронађе сопствено самопоуздање, инспирацију и подстицај да тежи непрестаном узбуђењу и радозналости у животу. Иста уметничка, али и животна филозофија, примењена је и у овој изложби.
На изложби „Бруталист“ одлучио сам да преузмем визуелни идентитет брутализма као метафору за наша животна искуства, трансформишући их у оклоп који нас штити и пружа нам стабилност.
„БРУТАЛИСТ“ се налази на пресеку геометријске апстракције, неопластицизма и брутализма. Како је настао овај пројекат и шта је био његов први импулс?
Бане: „БРУТАЛИСТ“ је настао из потребе да геометрију посматрам не као нешто коначно и статично, већ као живу структуру која може да се мења, трансформише и добија нова значења. Први импулс био је управо осећај да између реда и хаоса не постоји јасна граница, већ стална напетост и могућност преласка једног у друго.
У почетку ме је занимала сама геометријска структура – њена строгост, чистота и способност да успостави ред у простору. Али, како је процес напредовао, почео сам да размишљам шта се дешава када се тај ред наруши, када форма почне да се помера, преклапа, губи своју првобитну јасноћу и поново гради.
Шта за Вас данас значи реч „бруталист“? Да ли је то пре свега естетика, архитектонски принцип или одређени однос према материји, простору и животу?
Петар: По мом мишљењу, „Бруталист“ представља својеврсни архетип који се може препознати у различитим дисциплинама, карактерним особинама и животним околностима. Брутализам је, у извесном смислу, антипод традиционалном схватању естетике. Као пракса и правац, он не ставља естетику у њеном конвенционалном облику у први план, већ наглашава снагу, издржљивост и сам процес изградње стабилности као суштинске елементе одређене друштвене структуре и система. Ова терминологија присутна је и у свакодневном говору и може се препознати у бројним изразима, као што су: „брутално искрен“, „брутално се понашаш“, „брутално добро“ и многи други. Као што можемо приметити, појам брутализма у овом контексту не односи се искључиво на естетику, већ пре свега на непосредност, снагу и транспарентност на емоционалном, материјалном и духовном нивоу.
У Вашем пројекту геометрија није статична, већ жива и енергетска појава. Када сте почели да је доживљавате на тај начин?
Бане: То се није догодило одједном, већ постепено, кроз сам процес рада. У једном тренутку геометрија је престала да ми буде само систем линија, површина и правилних односа. Почела је да функционише као сила која има сопствени ритам и напетост.
Када се форма помери, преклопи или понови, она више није само један облик. Она ствара однос са другим формама и отвара простор између њих. Тада почиње да се дешава нешто што ме веома занима – геометрија постаје динамична.
Мислим да је важно да форма не буде затворена у једно коначно значење. Ако је оставимо отвореном, она може да се мења пред посматрачем. Нешто што је у једном тренутку стабилно, у другом може да делује као да се распада или ишчезава.
Зато геометрију у „БРУТАЛИСТУ“ доживљавам као живу енергију. Она истовремено гради и разграђује, успоставља ред и ствара могућност да се тај ред преиспита. Управо та двојност ми је један од најважнијих елемената целог пројекта.
Шта се дешава са формом када престане да буде коначна? Да ли је распадање форме за Вас заправо њен нови почетак?
Петар: Моје гледиште на ову тему прилично је једноставно и логично. У уметности, деконструкција представља трансформацију форме и њено претварање у нови почетак. Ми, као визуелна бића, имамо потребу да своје емоције визуализујемо кроз одређене трансформације форме, користећи их као симбол онога што у одређеном тренутку доживљавамо. Од пећинских цртежа па све до данас, овај принцип присутан је у нама, можда чак и на подсвесном нивоу. Са животног аспекта, желео бих да се надовежем на ову тему. Имамо само један живот, а лепота наше трансформације произлази из две чињенице: релативности времена и онога што смо проживели.
Реалност живота је наша смртност „Memento mori“. Када се, као људи, суочимо са свешћу о сопственој пролазности, она нас може усмерити ка тежњи да пронађемо и остваримо сопствени животни позив и смисао. Једино што на известан начин може да превазиђе границе појединачног живота јесте допринос обликовању и унапређивању културе, као и све оно што води ка трансформацији, развоју и образовању наредних генерација. Истинско трајно богатство, по мом мишљењу, није финансијско, већ оно које остављамо иза себе кроз стварање, идеје и културни допринос. Дела која стварамо трају све док живе у сећању, култури и људима који их доживљавају и преносе даље. „Siempre viva“ увек живо
Може ли грубост бити лепа? И да ли сте кроз „БРУТАЛИСТ“ покушали да покажете лепоту нечега што на први поглед делује хладно, тешко или недовршено?
Бане: Може, и мислим да грубост понекад може да буде лепа управо зато што је искрена. Лепота не мора увек да буде у глаткоћи, савршенству или декоративности. Понекад је много снажнија онда када се виде траг, тежина, несавршеност и сам процес кроз који је нешто настало. То је једна од ствари које ме привлаче у брутализму. Његова вредност није само у визуелном изгледу бетона, већ у томе што материја остаје присутна и што се конструкција не прикрива. Она показује своју снагу, али истовремено и своју рањивост. У „БРУТАЛИСТУ“ покушавам да ту идеју пребацим у апстрактни визуелни језик. Не желим да грубост буде само естетска категорија. Занима ме шта она може да значи и на унутрашњем, готово психолошком нивоу.
Брутализам се често повезује са бетоном, масивношћу и грубом материјалношћу. Ви, међутим, идете корак даље — ка његовој филозофији. Шта Вас је у суштини брутализма највише привукло?
Петар: Лично, као младог уметника, посебно ме привлачи постојаност ставова и идентитета, али и начин на који се снага и знање користе. Сваки човек, на одређен начин, током свог развоја наилази на отпор околине према сопственим способностима и амбицијама, као и на уверење да је немогуће успети у свему. Управо тај отпор мени лично даје снагу да будем храбрији и истрајнији.
Исте карактеристике препознајем и у брутализму, у снажној и стоичкој структури која не одступа од своје позиције и свог циља. Брутализам функционише по принципу да форма следи функцију, а управо из тог принципа произилази његов својеврсни бунт и „инат“ према свакој сили која намеће конформизам.
Чак и сам аспект бетона и процес његове трансформације од флуидне, течне материје до чврсте и постојане структуре може се посматрати као метафора наше дуалности као људских бића. Постављам реторичко питање на које, верујем, сви већ знамо одговор: „Шта ће се догодити када обичан предмет дође у судар са неуништивом материјом?“ Још један аспект који ме привлачи јесте начин на који се грубост у брутализму може перципирати у позитивној конотацији. По мом мишљењу, грубост је понекад само неприхваћена истина, док је лаж често маскирана слаткоћом и удобношћу. Управо та лаж може постати опасно оружје, коме настојим да одузмем снагу. Лепота се, по мом мишљењу, налази у потпуној транспарентности и истини. Да, понекад нас она може повредити и довести у стање нелагоде, али нас истовремено може учинити снажнијима. Целокупна привлачност брутализма за мене лежи у избору структуре и суштине пре свега, а не у површно схваћеној естетици.
Исту поруку желим да пренесем и својој публици: највећа лепота произилази из става и идентитета који су независни, постојани и слободни од конформизма.
Да ли апстракција може да буде лична исповест, чак и онда када у њој нема препознатљивих фигура, лица или предмета?
Бане: Апсолутно. Мислим да апстракција може да буде веома лична управо зато што не нуди готову причу. Када нема фигуре, лица или конкретног предмета, остаје више простора за оно што је унутрашње – за ритам, напетост, тишину, немир или равнотежу.
Мој рад није покушај да представим конкретан догађај. Више ме занимају стања и односи. Нешто што је унутра тешко именовати може да се преведе у форму, линију, површину или простор. Зато геометрија може да буде лична, иако на први поглед делује потпуно рационално и безлично. У начину на који постављам форму, у ономе што остављам празним и у ономе што намерно нарушавам, постоји и мој лични однос према свету. У „БРУТАЛИСТУ“ се та лична линија највише види у односу према реду и хаосу. Постоји потреба да се успостави структура, али истовремено и свест да ниједна структура није трајна. Мислим да је то нешто што свако на свој начин препознаје у савременом животу.
Тема септембарског издања RYL magazina носи назив „У фокусу“. Шта Вам је у фокусу, чему се надате и шта радите?
У фокусу ми је даље истраживање – не само форме, већ и односа између форме, материје, простора и човека. „БРУТАЛИСТ“ за мене није завршна тачка, већ једна фаза у истраживању које се наставља.
Надам се пре свега да ће изложба отворити разговор. Не бих волео да публика добије само једно објашњење шта треба да види. Више ми значи када дело остави питање, осећај или неку врсту унутрашње реакције која настави да траје и после изложбе. Посебно ми је важан сусрет са простором Галерије 73 и са публиком у Београду, али и сам дијалог са Петром Новковским. Два аутора могу да имају различите приступе, али управо у том разликовању може да настане занимљива целина. Тренутно радим на даљем развијању свог визуелног језика и на истраживању граница између реда и хаоса, конструкције и распадања, материјалног и духовног. Мислим да се управо на тим границама налази простор за нове радове.
Петар: У мом фокусу је, пре свега, наставак ширења и развоја моје публике на глобалном нивоу. Посебно место у том процесу имаће сарадња са већим бројем дистрибутерских компанија, које би омогућиле да моја уметност постане део јавног простора и доступна широј публици. Значајан фокус биће и на мом аналогном стваралаштву, коме желим да посветим више времена кроз продукцију слика, уз интервенције футуристичких елемената који су присутни у мом визуелном језику. Такође, један од мојих циљева јесу и изложбе у Француској, пре свега у Паризу, као и у Кини.Наравно, у средишту пажње свих нас требало би да буду и издања часописа RYL Magazine, који континуирано доприноси едукацији јавности и пружа подршку талентованим ауторима и визионарима.
