PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: ANA DORNIK
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Ani Dornik dijagnostikovan je invazivni karcinom dojke tokom rutinskog pregleda 2020. godine. Nakon šoka zbog dijagnoze, odlučila je da bolest prihvati kao izazov i aktivno se bori protiv nje.
Posle oporavka, odlučila je da svoje iskustvo iskoristi kako bi pomogla drugim ženama koje prolaze kroz sličnu situaciju, a danas je aktivistkinja u oblasti borbe protiv raka dojke. Ana Dornik je osnivačica udruženja „Žena uz ženu”, čiji je cilj podizanje svesti o raku dojke, edukacija o prevenciji i psihološka podrška ženama koje se leče ili su preživele bolest. Kroz humanitarne akcije i događaje prikuplja sredstva za zdravstvene ustanove i opremu za onkološka odeljenja. Ponosna je na brojne humanitarne aktivnosti, ali pre svega na činjenicu da je sve što postoji u pet godina rada udruženja put koji je nastao iz ličnog bola.
Autorka je autobiografske i motivacione knjige „Ti si ta” – u kojoj opisuje svoju borbu sa bolešću i daje psihološku podršku ženama, kao i knjige „Ožiljci od meda”.
Kao NLP trener, svoje životno iskustvo je oblikovala u strukturu koja danas pomaže drugim ženama da svoja iskustva sagledaju, razumejau i prožive na način koji im donosi snagu i smisao. Otvorila je vrata svog života i kroz pozorišnu monodramu „Ožiljci od meda”, koja govori o emocionalnim ranama, ljubavi i snazi.
Prošlo je tačno pet godina kako je nastalo udruženje „Žena za ženu”.
Danas, posle pet godina, znam da „Žena uz ženu” nije samo udruženje – to je prostor u kojem žene pronalaze snagu, razumevanje i veru da čak i iz najtežih iskustava može nastati nešto dobro. I zato verujem da je najveća vrednost našeg udruženja to što svakoj ženi poručuje: nisi sama, tvoja priča ima smisao i tvoja snaga je veća nego što misliš.
Ako smo za ovih pet godina postigle nešto važno, onda je to da smo mnogim ženama pomogle da svoje iskustvo ne dožive kao kraj, već kao početak novog, svesnijeg života. Jer kada se žene podrže i prepoznaju jedna u drugoj, tada i najteže životne priče mogu postati priče o snazi, rastu i novim počecima.
Koji je osnovni cilj udruženja i na koji način pomažete ženama koje prolaze kroz istu borbu?
Osnovni cilj udruženja „Žena uz ženu” jeste povezivanje žena koje prolaze kroz iskustvo bolesti, ali i stvaranje prostora u kojem nijedna žena neće imati osećaj da je u toj borbi sama. Ideja je nastala iz vrlo ličnog trenutka – onog kada sam i sama ostala sama sa dijagnozom u rukama, noseći kući jedan papir koji je u tom trenutku značio potpuno novi život. Na putu od klinike do kuće, suočavala sam se sa prolaznošću života i mislila da sam u toj priči potpuno usamljena.
Upravo tada, rodila se želja da jednog dana budem žena koja će drugim ženama reći da nisu same. Da ovo iskustvo ne bira godine, vreme ni mesto, kao i da nije kazna, već životna lekcija koju svako od nas uči na svoj način. Verujem da je razumeju oni koji uspeju da kroz sve ostanu strpljivi, tihi, mirni i verujući.
Kroz udruženje danas pružamo podršku ženama na različite načine – kroz razgovore, susrete, edukacije i međusobno deljenje iskustava. Najvažnije je to što stvaramo zajednicu u kojoj žene mogu da pronađu razumevanje, ohrabrenje i snagu da kroz svoje iskustvo prođu dostojanstveno, sa više nade i vere u sopstvenu snagu.
Koje aktivnosti udruženja sprovodite na godišnjem nivou?
Tokom pet godina rada, udruženje „Žena uz ženu” razvilo je niz aktivnosti koje povezuju prevenciju, edukaciju i međusobnu podršku žena. Posebno sam ponosna na projekat „Budi divna – pregledaj se”, karavan preventivnih pregleda koji već petu godinu obilazi Srbiju i koji je do sada organizovan 16 puta, omogućavajući ženama besplatne ultrazvučne preglede dojki i podsećajući ih koliko je važno da budu odgovorne prema svom zdravlju.
Na godišnjem nivou, organizujemo i četiri do pet tribina na kojima učestvuju renomirani stručnjaci iz oblasti medicine, psihologije i psihoterapije, sa ciljem da otvorimo razgovor o holističkom pristupu zdravlju i psihosomatskoj povezanosti emocija i tela. Važno nam je da govorimo ne samo o bolesti, već i o ženi – njenom iskustvu, snazi i načinu na koji može drugačije da razume ono kroz šta prolazi. U okviru udruženja organizujemo i manje radionice sa psihoterapeutima, kao i zajednička druženja i dvodnevne izlete nekoliko puta godišnje. Ti susreti jačaju zajednicu među ženama i podsećaju na našu osnovnu poruku – da nijedna žena ne mora sama da prolazi kroz svoje iskustvo. Udruženje je i autor pozorišne predstave „Ožiljci od meda”, koja kroz umetnost govori o ranjivosti, ali i o snazi žene da iz najtežih iskustava stvori novi početak. Pored toga, organizujemo i brojne humanitarne aktivnosti za podršku onkološkim odeljenjima, kao i projekat „Vrt nade – putokaz sećanja”, koji simbolično čuva sećanje, ali i šalje poruku nade i zajedništva. Suština svih naših aktivnosti je ista – da žene povežemo, osnažimo i podsetimo ih da u svojoj priči nikada nisu same.
Šta bi poručila ženama koje stalno odlažu mamografiju ili ultrazvuk?
Ispričaću to kroz svoju životnu priču. I sama sam dugo odlagala preglede, gurajući ih od sebe kao ono zvono na budilniku koje stalno pomeram za još pet minuta. Ali život nije budilnik koji možemo beskonačno odlagati – jednoga dana on zazvoni i može biti prekasno.
Možda nećemo „zakasniti” svaki put, ali dovoljan je jedan trenutak da promašimo šansu koja može biti presudna. Moja bolest me je naučila da ne odlažem svaki „alarm” koji nam telo šalje, već da ga posmatram kao priliku da se probudim iz letargije, straha i izgovora. Svaki pregled, svaka briga o sebi, nije samo mera zdravlja, već čin ljubav prema sebi i svojoj životnoj priči. Kada se na kraju osvrnem, mogu reći da sam, čak i u strahu, živela svesno i trudila se da dostojno živim svoj život. Život se ne živi na odloženo. Svaki trenutak je šansa da se probudimo, poslušamo sebe i donesemo odluke koje mogu spasiti život – i to je poruka koju želim da svaka žena dobije.
Kako izgleda život nakon izlečenja – da li se čovek ikada vrati potpuno na staro?
Daleko bilo da se vratimo na staro. Bolest nikada ne treba da bude poziv na povratak prethodnom životu, već poziv da se oprostimo od stare verzije sebe. Žena koja dobije bolest dobija je s razlogom – često zato što je vodila život prekriven tuđim vrednostima, tuđim očekivanjima i obavezama, zanemarujući sebe. Upravo o tome govori moja predstava „Ožiljci od meda” i moje dve knjige – o otkrivanju sopstvene snage, razumevanju svojih osećanja i redefinisanju životnog puta.
Bolest otvara vrata nečemu novom. Ta vrata može otvoriti samo osoba koja je spremna da prizna i razume dublju svrhu, koja ostaje mirna, tiha i strpljiva pred lekcijama koje život donosi. To je žena koja se ne plaši da postane verzija sebe koju tek treba da otkrije. Svako iskustvo, pa i najteže, prilika je da se probudimo i pozovemo sebe na istinski život. A ako to ne učinimo sada, kada ćemo?
Da li ti je ova životna borba donela i neke neočekivane darove ili spoznaje?
Ova borba, tokom pet godina koliko postoji udruženje „Žena uz ženu”, donela mi je mnogo više od izazova – donela mi je spoznaje koje nisam očekivala. Kada sam završila prvu fazu bolesti i došla u remisiju, shvatila sam da ni jedno životno iskustvo samo po sebi nije loše. Sve zavisi od toga kako ga doživimo i kako odlučimo da živimo kroz njega.
Postoji jedna divna misao koja kaže: „Ne živimo život onakav kakav jeste, već onakav kakvim ga mi vidimo.” Tu leži sva suština – način na koji doživljavamo iskustvo oblikuje nas i razlikuje jednog pojedinca od drugog. Svaka teškoća, svaki izazov, svaka prepreka može postati dar, ako smo spremni da je vidimo kao priliku za rast, introspektivnu spoznaju i transformaciju.
Za mene je bolest postala učitelj – naučila me je kako da cenim život, kako da ostanem mirna pred neizvesnošću i kako da vrednost trenutaka prepoznam i u najjednostavnijim stvarima. Naučila sam da upravo mi biramo perspektivu, a perspektiva određuje kvalitet našeg života.
Šta danas za tebe znači hrabrost?
Za mene hrabrost nije nešto što bolest donosi – bolest samo podseća koliko smo zaista hrabri. Ne volim kada mi kažu da sam bila hrabra ili heroj, jer hrabrost nije opcija, već naša dužnost prema životu koji nam je dat. Nemoguće mi je živeti život površno, trošiti ga na ono što nije u skladu sa sopstvenim vrednostima i dubinom duše.
Ako bih morala da odgovorim kratko i jasno, hrabrost danas za mene znači ostati smiren i strpljiv pred životnim izazovima, suočiti se sa borbama i odnosima koji zahtevaju srčanost i integritet, biti dosledan sopstvenim uverenjima i Božjim zapovestima. Hrabrost je živeti svesno, sa smirenošću i prisutnošću, prepoznati snagu u svakom trenutku, čak i kada je teško.
Koja je najvažnija lekcija koju te je bolest naučila?
Strpljen, spašen. Istina je da me je bolest učila onome što mi je najviše trebalo – strpljenju.
Šta bi želela da svaka žena u Srbiji zapamti kada je zdravlje u pitanju?
Svaka žena treba da zapamti da zdravlje nije samo stanje tela. Prava osnova zdravlja dolazi od načina na koji brinemo o sebi – svom mentalnom, emocionalnom i duhovnom biću. Briga o fizičkom zdravlju, kao što su pregledi i fizička aktivnost, treba da bude četvrti korak, koji nadograđuje ovu unutrašnju snagu. Kada se brinemo o svojoj unutrašnjoj ravnoteži, telo i zdravlje prirodno prate – to je holistički pristup koji menja način na koji živimo i kako doživljavamo život.
Kada pogledaš unazad, šta bi rekla onoj Ani koja je tek dobila dijagnozu?
Rekla bih joj isto što sam rekla pre pet godina – kada sam sama sebi postavljala pitanje: „Zašto baš meni se ovo dešava?” Tada sam stajala na raskrsnici između straha i potpune emotivne, duhovne i fizičke iscrpljenosti. Danas znam da odgovor ne dolazi odmah i da je važno imati strpljenja i poverenja da će vreme doneti razumevanje.
Rekla bih joj da ostane strpljiva, da oprosti sebi sve odluke koje je do tada donosila i da shvati da ni za šta što se dešava nije kriva. To što je bolest došla u njen život ne znači da je ona pogrešila – već da je učinila najbolje što je u tom trenutku znala.
Važno je da prošlost ostavi iza sebe i da se ne osvrće na ono što je bila, osim da vidi koliko je od te Ani napredovala i koliko joj je to iskustvo pomoglo da postane žena koja je danas. Svaka rana, svaka greška, svaka borba – sve to je deo puta koji je oblikovao njenu snagu, mudrost i mir koji danas nosi.
Tema aprilskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Zagrljaj”. Šta je za tebe zagrljaj i koga najviše grliš?
Zagrljaj za mene nije samo fizički kontakt – on je izvor energije, duhovne i emotivne obnove. Statistika kaže da je potrebno najmanje osam zagrljaja dnevno za preživljavanje, dok je za potpunu emocionalnu i duhovnu obnovu potrebno oko 12 zagrljaja. Kada se zagrlimo sa nekim, naše srce i srce druge osobe zapravo postaju jedno – pola nas i pola njih spajaju se u celinu, stvarajući osećaj potpune povezanosti. Najviše volim da grlim svoju decu – to je najiskreniji i najautentičniji oblik bliskosti. Ali zagrljaj nije samo za druge – učim se da ga koristim i kao nežni čin prema sebi, način da osetim svoju unutrašnju toplinu, brigu i ljubav, da se dopunim kada mi treba snaga, nežnost i sigurnost. Za mene, zagrljaj je mala, ali moćna praksa koja povezuje, isceljuje i podseća nas na važnost prisutnosti i ljubavi – prema drugima, ali i prema sebi.
