PIŠE: JOVANA JANKOV, AKADEMSKA SLIKARKA
Ljubav u mom radu se ne pojavljuje kao tema niti kao sadržaj koji zahteva tumačenje. Ne slikam slike koje se interpretiraju. One nisu nosioci značenja, već prostori doživljaja. Moj rad ne traži objašnjenje, već prisustvo. On ne poziva na analizu, već na zadržavanje.
U tom smislu, bliska sam pristupu majstora iz japanske slikarske tradicije, koji ne nastoje da objasne pejzaž, već da uhvate njegov mir, koji ne opisuju zen, već ovekovečuju tišinu. Njihove slike ne „govore o“ nečemu — one jesu stanje. Na sličan način, moj rad ne pokušava da artikuliše narativ o ljubavi, već da je zadrži kao unutrašnje iskustvo, kao kratkotrajno ali intenzivno stanje svesti.
Zato mnoge figure na mojim slikama imaju zatvorene oči. Taj gest nije simboličan u klasičnom smislu. On ne upućuje na skriveno značenje, već na povlačenje pažnje ka unutra. Zatvaranje očiju predstavlja trenutak u kojem se spoljašnji svet, sa svom svojom bukom i zahtevima, privremeno isključuje kako bi se omogućio susret sa unutrašnjim sadržajem. Ljubav se tada ne pojavljuje kao odnos prema drugom, već kao stanje prisutnosti u sebi.
Svesna sam da moj rad nije savremen u uobičajenom smislu te reči. Nikada nisam težila aktuelnosti, trendovima ili pripadanju dominantnim umetničkim tokovima. Ono čemu sam težila jeste vanvremenost — mogućnost da se u slici zadrži ono što smatram suštinskim u ljudskom iskustvu, u vremenu koje sve češće gubi dodir sa sopstvenom unutrašnjošću.
U tom kontekstu, svoj rad doživljavam kao čin sličan slikanju ikone, ali bez religijske ozbiljnosti. Ne težim dogmi, već intenzitetu. Ne svetosti, već snazi ljubavi kao nesavladive sile. Ljubavi koja, makar na trenutak, oslobađa od beživotne svakodnevice i otuđenja savremenog sveta, sveta omeđenog tehnologijom, marketingom i neprekidnom borbom za pažnju.
Ovakav rad za mene deluje gotovo lekovito. On me usmerava ka onom najboljem u meni, ali i u drugima. Podseća me da stvarnost nije iscrpljena u haotičnom spoljašnjem svetu, već da podjednako stvarni ostaju i unutrašnji sadržaji — oni koji imaju moć da taj spoljašnji svet preobraze.
