PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU/FOTOGRAFIJE: STEFAN SOKOLOVSKI
Stefan Sokolovski je međunarodno priznati makedonski modni fotograf, jedini iz svoje zemlje koji je ostvario zavidnu karijeru na svetskoj sceni. Sa samo 27 godina, iza sebe ima impresivno iskustvo — snimao je modne editorijale u 45 država širom sveta, od Evrope i Amerike, do Rusije, Afrike i Azije.
Fotografijom se bavi od svoje petnaeste godine, a njegov talenat i posvećenost doveli su ga do više od 30 naslovnih strana prestižnih modnih magazina. Njegov rad je prepoznat i u umetničkim krugovima, gde je izlagao na međunarodnim izložbama širom regiona.
Stefanov fotografski izraz odlikuju elegancija, snažna estetika i sposobnost da modni trenutak pretvori u umetničko delo. Kombinujući sofisticirano osvetljenje, izražajnu kompoziciju i iskrenu emociju modela, on stvara fotografije koje prevazilaze prolazne trendove i postaju bezvremeni vizuelni portreti stila.
Na njegovim fotografijama prepliću se svetovi — glamur svetskih modnih metropola i autentičan duh Balkana. Sarađivao je sa nekim od najvećih svetskih brendova, među kojima su Philipp Plein, John Richmond, Andersson Bell, MSGM i drugi, kao i sa najpoznatijim estradnim zvezdama regiona.
Kako si uspeo svoj život da skockaš tako da svaki mesec provedeš i radiš na različitim destinacijama?
Samo izgleda da je sve tako skockano. U stvarnosti, to je rezultat dugog niza rada, upornosti i povezivanja sa ljudima širom sveta u poslednjih pet godina.
Da sam ostao samo u Makedoniji i radio isključivo ovde, ne bih mogao da živim život kakav želim, niti da sebi priuštim zadovoljstva koja su važna za moje mentalno zdravlje. Putovanja i snimanja na različitim destinacijama su ono što me pokreće — daju mi inspiraciju i motivaciju da završim svaki projekat, ispoštujem sve rokove i stalno napredujem.
Monotonija je za mene fatalna. Zbog toga stalno „letim” — menjam gradove, ljude i energije, jer jedino tako ostajem u balansu i zadržavam kreativnost koja mi je neophodna u ovom poslu.
Ove godine pratio si i učestvovao na Fashion Week manifestacijama u Parizu, Milanu i Njujorku. Kakvi su utisci?
Februar i septembar su meseci ženskih Fashion Week manifestacija i bez dileme najvažniji periodi godine za modnu industriju. Posebno septembar, jer predstavlja pravi „comeback“ nakon letnje pauze — tada se postavljaju trendovi i definišu pravci koji će oblikovati sezonu koja dolazi.
Ovaj septembar je za mene bio neverovatno intenzivan i naporan. U pojedinim trenucima bukvalno nisam znao u kom sam gradu. Obično idem samo u Milano i Pariz, ali ove godine sam odlučio da spojim i Njujork, što je značilo da sam išao iz aviona u avion, sa koferima koji se pakuju i raspakuju gotovo svakog dana.
Bilo je iscrpljujuće, ali istovremeno uzbudljivo i inspirativno. Ta energija modnih prestonica, adrenalin snimanja i susreti sa ljudima iz celog sveta — to je ono što me podseća zašto volim ovaj posao.
Koga najviše voliš da fotografišeš?
Najviše volim da fotografišem osobe koje imaju stav — one koje su hrabre, autentične i ne plaše se da pokažu svoju individualnost. Volim ljude koji zrače samopouzdanjem, koji veruju u sebe i u proces. Kada mi neko pruži poverenje i prepusti se mom oku, tada nastaju najbolje fotografije.
Posebno cenim one koji imaju izražen osećaj za stil i estetiku, koji razumeju da je fotografija mnogo više od poziranja — to je dijalog između fotografa i osobe ispred objektiva, trenutak u kojem se moda pretvara u umetnost.
Sa kakvim ženama najviše voliš da radiš?
Volim da radim sa ženama koje se ne plaše da budu autentične. One koje imaju bogat, raznolik garderober i ne beže od boja, tekstura i oblika. Privlače me žene koje koriste modu kao način da izraze svoju ličnost — koje ne prate pravila, već ih same stvaraju.
Najinspirativnije su mi žene koje su svesne svoje lepote i imaju hrabrost da je pokažu. Kada osete poverenje i dozvole mi da ih transformišem, nastaju fotografije koje zrače snagom, samopouzdanjem i elegancijom. Tada moda postaje umetnost, a svaka žena — muza.
Kako biraš svoje projekte i klijente?
Biram projekte koji me inspirišu i klijente sa kojima mogu da ostvarim punu kreativnu slobodu. Važno mi je da postoji međusobno poverenje i otvoren dijalog, jer onda fotografija postaje više od posla — postaje iskustvo.
Najzanimljivije su mi saradnje u kojima mogu da eksperimentišem sa stilom, svetlom i pričom koju želim da ispričam kroz kadar. Pravi izazov je spojiti viziju klijenta i svoj estetski potpis — kada to uspe, rezultat je uvek jedinstven i nezaboravan.
Kako bi opisao svoju fotografiju?
Jednom rečju — personal. Svaka fotografija je lična i različita za svakog klijenta. Uvek stavljam personu na prvo mesto i trudim se da prikažem svakog pojedinca na način na koji nikad ranije nije viđen.
Moje fotografije, generalno, stavljaju akcenat na žensku lepotu i senzibilitet — bilo kroz portrete, modu ili stil. Volim da eksperimentišem sa hrabrim i neobičnim kombinacijama, spajajući umetnost, estetiku i modu. Upravo taj spoj je ono što nastojim da prenesem kroz svoj objektiv.
Da li ti je svet premali ili su ti fotografski apetiti preveliki?
Nedavno sam pročitao jedan citat koji mi se duboko urezao: dok smo živi, ceo svet nam je premali, kada više nismo tu, dovoljna su nam i dva-tri kvadrata u kovčegu. Brutalno, ali istinito. Ponekad znam i samog sebe da ugušim svojim ambicijama, ali to često i vodi ka nečemu dobrom. Balans je važan, kažu, ali teško ga je uvek postići u realnom životu.
Rođen sam u zemlji gde moda i umetnost nikada nisu bili na zavidnom nivou i nikada nisam imao dovoljno prostora da se izrazim onako kako želim. Zato sam uvek tražio više — inspiraciju, prostor i mogućnost da se istaknem na svetskoj sceni. Moji apetiti za karijerom nisu mali, ali dolaze iz želje da prolepšam svet oko sebe. I ništa me više ne ispunjava nego kada ljudi to primete i cene.
Gde sebe vidiš za pet godina?
Nadam se da ću u narednih pet godina imati svoju bazu — grad u Evropi ili Americi u kojem ću provoditi veći deo godine i tako smanjiti konstantna putovanja. Želeo bih da radim sa svojim stalnim klijentima, svetskim modnim dizajnerima čiji rad zaista volim, i da istovremeno razvijam saradnju sa nekim svetskim umetnicima koje već dugo želim da uključim u svoje projekte. To bi za mene bio idealan balans između kreativnog izraza i stabilne profesionalne platforme.
Tema novembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Perspective changes everything“. Kako bi to objasnio iz ugla nomada — fotografa?
Perspektiva je ono što svako vidi drugačije i upravo na tome počiva razlika između fotografa, umetnika, pa i samog čoveka. Svaki umetnik vidi svet kroz svoj jedinstveni pogled i svaki bi drugačije prikazao isti model. Naše lično gledište se menja u zavisnosti od raspoloženja, okoline ili životnog perioda.
Dobro je zapamtiti da uvek postoje bolje i gore— kao što svi znamo primer sa polupunom ili polupraznom čašom. Za mene, perspektiva čini život lepšim i lakšim za živeti kada se fokusiramo na pozitivno. Nadam se da će i vaša perspektiva biti takva.
