PIŠE: ANIMA MUNDI
Vek u kojem živimo ima svoju novi luksuz, a to je tišina. Tišina koja mora nadvladati buku oko nas i u nama. Tišina koja je neprocenjiva u svakom kontekstu. Ljudi se razumeju i u tišini. Ne moraju reč da kažu, a da razumevanje bude u potpunosti kroz pogled, u pokretu ruku, u tom prisustvu prepoznaju ono što nose u sebi. Njima nije potrebno objašnjenje jer oni čuju i tvoju tišinu.
Tišina je najdublji govor. U njoj nema maski, pretvaranja, lažnog sjaja, preterivanja. Tišina ogoljava suštinu. Ko ume da razume, razumeće i tvoje reči, ko ne ume, neće shvatiti ništa, ni u tvom ćutanju ni u tvom govoru. Jer reči bez tišine lako postaju praznina, a tišina bez razumevanja samo muk.
Reči su most koji gradimo prema drugome. Most drži prostor između stubova. Tako i svaka izgovorena reč stoji oslonjena na tišinu. Pažljivo biram ljude pred kojima ćutim. Jer najdublje razumevanje krije se u tišini – između reči – tamo gde se ne govori, a sve je rečeno.
Tišina ima svoju vibraciju, nikada nije prazna. Ona ima ritam, energiju i puls života. Kada zastaneš i oslušneš, u tišini čuješ sopstveni dah, šum sveta oko sebe i melodiju misli. Vibracija tišine nije bučna, ali je moćna. Ona nas vraća sebi i uči strpljenju i otvara prostor da čujemo ono što često što ne možemo zbog buke i brzine svakodnevice. Postoje ljudi koji prepoznaju tu vibraciju i vreme koje je podržava.
Najsnažniju tišinu čula sam nakon buđenja u konaku manastira Gračanica na Kosovu i Metohiji. Bilo je negde posle ponoći. Iz svoje sobe izašla sam na terasu konaka i ugledala manastir osvetljen u tišini. Stajao je monumentalno. Tišina je odjekivala. Čula sam je. Sve je bilo veoma snažno. Snažna energija prostora eksplodirala je u meni. A ta tišina je imala snagu molitve. Tu istu tišinu čujem i u Subotici, među širokim ravnicama gde i nebo diše. Čuje se kao najlepša i najumilnija melodija sveta.
Tišina je novi luksuz. Tišina se razgovara, ona se živi, ona se nosi, ona se vidi, oseti. U njoj otkrivamo ritam sveta, šum vetra, dah zemlje, otkucaje srca. Ona je dragocenost koju pronalazimo kada se sklonimo od buke. Ona je ogledalo, početak i kraj svake misli.
A tišina između reči je kao nevidljivi most koji spaja misli i osećanja. One daju rutinu, dubinu i značenje svemu što je rečeno. Ona akcentuje i podvlači neizgovoreno.
Tišina je danas skupa u svemu. Mistična, zavodljiva, sa više značenja, ima moć, ima snagu, ima potvrdu.
Kažu i da sreća voli tišinu. Kada ste najsrećniji, budite u tišini.
Tišina ima svoju cenu, ona je luksuz i nije odsustvo zvuka, već prisustvo suštine. U njoj se sklapa univerzum bića.
I zato pssstttttt!!!
