PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MAJA UZELAC
FOTOGRAFIJE: GORAN STEPANOV
Maja Uzelac je diplomirala na Odseku za filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Takođe je diplomirala na Smeru za opštu lingvistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Maja je postala poznata kao autorka kultnog Kulturnog nokauta (TV B92, RTS), koji je osmislila, režirala, uređivala i vodila. Režirala je nekoliko kratkih igranih filmova (Na prelazu, Napolju, Srpski derbi) , dokumentaraca (Fini kao mi, Daleki grad), TV emisija (Gužva, RTS +TV B92), reklama (Kapri — Frikom, Keramika Kanjiža, Eurodom), kao i dve epizode igrane serije Ujka — Novi horizonti. Njen prvi dugometražni igrani film „Ej, salaši” premijerno je prikazan na Beldocsu 2025. i upravo se prikazuje na festivalima po regionu.
Najpre veliko hvala od nas Vojvođana koji obožavamo Zvonka Bogdana, ravnicu i salaše.
Ja sam vam tu upala na teritoriju gerilski, bez predumišljaja, i drago mi je da nisam razočarala.
Film „Ej, salaši“ imao je svoju premijeru na Beldocsu, a potom smo ga gledali na 32. Evropskom filmskom festivalu na Paliću, gde ga je publika sjajno prihvatila. Potom je prikazan na drugom kraju zemlje, na Raškim duhovnim svečanostima. Kakav je osećaj raditi dokumentarni film koji mora da uspe?
Nije morao. Previše je elemenata tu bilo koje je trebalo staviti u ravnotežu, previše je ljudi mislilo da zna kako to jedino može i treba da se uradi. Vrlo je tu, u stvari, bilo neočekivano imati neku svoju viziju i veoma je teško bilo za nju se izboriti.
Film nosi snažan emotivni i nostalgični naboj. Kako ste pristupili stvaranju atmosfere filma — između narativa, poezije prostora i sećanja?
Mi smo se uhvatili za konkretne detalje i od njih smo napravili nekakvu modernu isprekidanu simfoniju. Cela ikonografija Zvonkovih pesama je u tim rukom oblikovanim predmetima čiji smo nastanak snimali. Zvonkova sećanja se takođe kreću u tom koordinatnom sistemu — rupe u prisećanju i delovi koji nedostaju su nam dali prostora za melanholiju koja je tu vrebala da nabuja.
Koliko je sam Zvonko Bogdan učestvovao u kreiranju narativa filma? Da li vam je dao potpuno poverenje ili je želeo da određene teme posebno istaknete?
On je bio tu kad smo zvali, pričao kad smo pitali, pratio rediteljske indikacije — bio je profesionalac, kao što je bio i u ulozi džokeja, trenera, pevača…
Fotografija je savršena. Minimalizam, detalj, krupan kadar koji govori sve. Veoma je moćno kad se sve to sagleda zajedno.
Imala sam u glavi spoj tih širokih totala ravnica koje govore same za sebe i Zvonkovog vrlo krupnog plana, u kom se vidi iskra u oku i trzaj kapka, uz detalj tek skovane potkovice. I tako smo išli, prateći tu ideju, kroz snimanje.
Film je posveta i salašima, i ravnici, i tamburašima, i nekim vrednostima koje polako blede. Da li ste ga zamišljali kao čuvanje jednog identiteta od zaborava?
Bili smo svesni toga da će mnogo ljudi i procesa tu biti zabeleženo možda poslednji put pre svog nestanka. Istorije koje ih prate smo beležili što preciznije, ali u isto vreme svesni mitskog prostora koji se oko njih formira. Taj nivo smo vodili i formirali izuzetno pažljivo kako bismo izbegli svaku naznaku patosa.
Da li si imala trenutke sumnje — kako „uhvatiti” suštinu Zvonka Bogdana i njegovog sveta, a da film ne postane samo biografski prikaz?
U njemu samom sam vrlo brzo osetila neku dubinu i toplinu, to mi je bilo dovoljno da ne sumnjam u ishod. Od te tačke sam se bavila samo time kako to kadrovima najbolje uhvatiti — svakakvim kadrovima je to delegirano, ne samo onima u kojima se on sam nalazi.
Koji trenutak sa snimanja ti je bio najemotivniji ili najautentičniji?
Onog časa kad sam videla radionicu Ade kovača, koji je još Zvonkovom ocu pravio potkovice, i čula njegovo svedočenje, znala sam da je to početak našeg filma i osetila da je u tim kadrovima sve za čim tragam.
Tu je bio duh epohe koja nestaje, živ i netaknut, nabijen značenjem. Tu je bila autentična slika i atmosfera. Tu je bilo sećanje koje ima težinu i nosi metaforu.
U vremenu kada se često zaboravlja na autentične umetnike, kako vidiš značaj dokumentarnog filma u očuvanju kulturne baštine?
Ivan Kljajić, koji je inicijator ovog projekta, voli da kaže da smo napravili “zadužbinu”. Mislim da nije teško zamisliti konkurs za biografski dokumentarni film, koji bi za novac jednog igranog filma mogao da sačuva pojedinačna umetnička svedočanstva o npr. deset ključnih ljudi za ovu kulturu svake godine. Ali, kao i mnoge druge ideje, i o ovoj ima smisla razmišljati tek kad se na odgovarajućim mestima budu našli odgovarajući ljudi. Za šta se upravo borimo.
Da li misliš da mlađe generacije prepoznaju lepotu onoga što Zvonko Bogdan nosi u svojim pesmama i da li film može biti most ka njima?
FIlm je napravljen modernim jezikom i opremljen je kukama koje se kače na vozilo aktuelne epohe — to je jedina šansa za pamćenje i jedini način da ovo vreme dobije i sačuva nešto ključno od onog prethodnog.
Kakve reakcije ste do sada dobijali na film — od publike, kritike i, možda najvažnije, od samog Zvonka Bogdana?
Zvonko je za nas odsvirao možda najbolji koncert na Salašu pred premijeru filma na Palićkom festivalu. To uzimam kao njegovu reakciju.
Ljudi su poludeli za filmom, osetili su u njemu snagu i nežnost, i mnoge neverovatne usputne recenzije sam od njih čula za ovih par projekcija — od kolega umetnika, preko tinejdžera i parova što slave zlatnu svadbu, pa do monahinja — dobila sam potpuno neočekivane i jako ozbiljne uvide.
Tema septembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Dear Little Me”. Šta bi rekla mlađoj sebi sa pozicije do sada pređenog puta?
Da se koncentriše na proces, ne na cilj. I da su ciljevi zapravo mnogi, ne samo jedan.
Ali ne bih očekivala da je u stanju da išta od toga razume. Nema šortkata ni džokera, mora ceo put da se pređe.
