PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: MOSHEN VLASNIK KONJA U ĐERBI
Put kojim sam krenula nije bio isplaniran u koracima. To je onaj put koji se ne meri kilomentrima, već sobom. Na njemu nisam nosila, kofer već srce. Ne tražiš znamenitosti – već znakove. Ne očekuješ a dobijaš. To je put koji me je povezao sa sobom i doneo neslućenu introspekciju, buđenje Venere, spajanje sa slobodom, i nebesa koja se dodiruju tamo negde sa Sredozemnim morem. Ovo je moja osvrt na susret o spoju divljine i nežnosti – u jednom dahu.
RAZUMEVANJE BEZ PREVODA
Neke veze se ne grade rečima, već tišinom.
Naslonila sam svoje telo, na njegovo, kao da se poznajemo od pre. Prepustila sam se.
Moja kosa i njegova griva spojile su se kao dve niti istog vetra. U toj bliskosti nije bilo ničeg divljeg – samo poverenje koje ne traži objašnjenje.
Konj nije samo životinja.
On je sloboda koja ima telo.
Snaga koja ume da nosi, a da ne povredi.
On je pokret koji zna kada treba da stane.
U njemu je prastari ritam prirode, onaj koji smo mi ljudi zaboravili – ali ga duša prepozna kad ga oseti.
Griva, razbarušena i nežna, uplela se s mojom kosom kao znak pripadanja nečemu što nema ime. Kao veza između divljine i prisustva. Između onog što ne možemo ukrotiti – i onog što smo mi sami kad skinemo sve maske.
A put…
Put kroz pustinju ne meri se koracima.
To je unutrašnji prostor gde nestaje buka sveta, a ostaje samo ti i ono što jesi.
Put je ono između mesta odakle dolazimo i onog gde više ne žurimo.
Na njemu naučiš da ništa ne moraš – i da je dovoljno da jesi.
I tako verujem da je sve jasno da postoje susreti koji nisu ni početak ni kraj. Oni su zarez u vremenu – upravo onaj trenutak kada se čovek i priroda razumeju bez prevoda.
