PIŠE: MARKO REPIĆ
FOTOGARFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Postoje ljudi čiji tihi koraci ostavljaju neizbrisive tragove, oni koji menjaju svet nečujno, a njihova dela odjekuju zauvek. Moj advokatski poziv, koji obavljam s puno posvećenosti i radoznalosti, omogućio mi je da ostvarim svoj san – da putujem, otkrivam nove horizonte i upoznajem izuzetne ljude na raznim meridijanima. Svako novo putovanje, svaka nova priča, nežno me obogaćuju i podsećaju koliko je važno biti otvoren za svet i ljude oko sebe. Upravo zahvaljujući tom svom poslu, imao sam retku privilegiju da upoznam fantastičnu ženu – osobu čija je snaga u tišini i toplina u svakom pogledu ostavila dubok trag na mene. Poziv da je upoznam stigao je od udruženja Danish Justice Foundation, što je bila posebna čast i još jedan dragoceni dokaz da moj profesionalni put vodi ka susretima koji oplemenjuju život.
Biti deo događaja u veličanstvenoj zgradi francuske ambasade u Kopenhagenu, tog prolećnog dana 2025. godine, bilo je iskustvo koje se ne zaboravlja. U tom prostoru, gde se prepliću istorija i duh zajedništva, susreo sam ženu čija životna priča ostavlja snažan utisak. Ovaj susret nije bio samo susret sa borcem za ljudska prava, već i sa simbolom nade za decu čiji se glasovi često ne čuju. Iako na prvi pogled nežna i tiha, ova žena u sebi nosi snagu preživljavanja i toplinu doma u kojem nijedno dete nije zaboravljeno.
Rođena u Burundiju, zemlji izmučenoj etničkim sukobima i siromaštvom, njeno detinjstvo obeležili su nemiri, ali i duboka vera u čoveka koju je nasledila od svoje majke. Još kao mlada, radila je kao učiteljica i sanjala o tome da stvori svet u kojem su deca zaštićena, voljena i slobodna. Sudbina joj je, međutim, namenila mnogo veću ulogu.
Tokom krvavih sukoba u Burundiju 1993. godine, bila je svedok masakra u svom rodnom gradu. Umesto da pobegne ili se preda očaju, sakupila je preživelu decu – i Hutua i Tutsija – i dala im utočište. Tako je nastao “Maison Shalom” (Kuća mira), dom i utočište za hiljade dece bez roditelja, siročad, decu vojnike i najranjivije. Iz ničega je stvorila čitavu zajednicu: izgradila je škole, bolnice, radionice, farme, bioskope. Deca su u Maison Shalomu prvi put dobijala priliku da budu samo deca, da sanjaju, uče, igraju se i rastu u ljubavi.
Uprkos pretnjama i progonima, ostala je verna svom pozivu. Njena filozofija je jednostavna: “Ljubav može sve.” U Maison Shalomu nije bilo mesta za mržnju, osvete ili podele. Svako dete je bilo jednako, svako dete je imalo pravo na osmeh i budućnost. Često je ponavljala: “Ne želim da deca budu žrtve. Želim da budu heroji svojih života.”
Godine 2015, zbog političkog progona, bila je prinuđena da napusti Burundi. Sa tugom, ali i neugaslom verom, nastavila je svoj rad u Luksemburgu, gde je osnovala “Maison Shalom International” i “Oasis of Peace” – centre za podršku izbeglicama, posebno deci i mladima iz Afrike. I dalje je bila majka hiljadama dece, ali sada širom sveta. Njen rad je prepoznat i nagrađen brojnim međunarodnim priznanjima, među kojima su i Nagrada za mir iz Asturije, Nagrada za ljudska prava iz Ženeve, kao i Nagrada UNESCO-a.
Ova fantastična žena nije samo spašavala živote – ona ih je obnavljala. U Luksemburgu je pokrenula radionice za decu izbeglice, pomogla im da nauče jezik, pronađu prijatelje, izgrade samopouzdanje i osećaj pripadnosti. Organizovala je psihološku i pravnu podršku, ali i umetničke i sportske aktivnosti, verujući da je kreativnost put ka izlečenju trauma. Deca su kroz njen rad dobijala priliku da ponovo veruju u ljude, ali i u sebe.
Danska, u kojoj sam imao čast da je lično upoznam, neguje tradiciju pomaganja mladima i ranjivim grupama. Fondacije i zadužbine postoje vekovima, a njihova svrha je da unaprede društvo kroz podršku najugroženijima. Uspešni pojedinci i kompanije osnivaju fondacije koje finansiraju projekte za decu, mlade i marginalizovane grupe. Država i društvo podstiču građansku odgovornost i solidarnost, a volonterizam je deo svakodnevnog života.
Nažalost, u Srbiji i regionu, tradicija fondacija i zadužbina, koja je nekada bila snažna, gotovo je zamrla posle Drugog svetskog rata. Pre rata, imućni građani su osnivali zadužbine za izgradnju škola, bolnica, sirotišta. Danas, takvih inicijativa je malo, a društvena odgovornost je često svedena na pojedinačne napore entuzijasta. Danski model pokazuje da je moguće izgraditi društvo u kojem niko nije zaboravljen, gde se solidarnost ne podrazumeva, već se neguje i prenosi generacijama. Ona je živi dokaz da pojedinac može promeniti svet – ali samo ako ga društvo podržava, prepoznaje i vrednuje njegovu borbu.
Susret sa ovom izuzetnom ženom bio je više od običnog poznanstva – bio je podsetnik na to koliko je važno boriti se za one koji nemaju glas. Njena priča je poziv svima nama da obnovimo tradiciju solidarnosti i da, makar malim koracima, gradimo bolje društvo za decu. Možda ne možemo svi biti kao ona, ali možemo biti deo promene. Možemo se setiti zaboravljenih vrednosti, podržati inicijative, osnovati fondacije, ili jednostavno pružiti ruku detetu koje je u nevolji. Jer, kako često kaže: “Ljubav je najjača sila. Samo ljubav može izlečiti svet.”
Ovaj tekst posvećujem svim nevidljivim herojima koji, poput nje, svakodnevno menjaju svet – tiho, uporno, s ljubavlju. Neka njihova svetlost bude putokaz i nama.
