STVARANJE JE MOJA MISIJA

INTERVJU PRIPREMILA: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: TAMARA ROGOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

TAMARA ROGOVIĆ, UMETNICA, NAUČNICA, JEDINSTVENO GENIJALNO DETE – „CHILD PRODIGY“, SADA VEĆ DEVOJKA KOJA NA SVOJIM PLATNIMA PRELAMA SVA SVOJA ZNANJA I NAUČNA DOS­TIGNUĆA IZ RAZLIČITIH OBLASTI. SRPKINJA SA BALKANA, UMETNICA KOJA FASCINIRA SVET SVOJOM SLIKAMA I VIZIJAMA. IMALI SMO U PROŠLOSTI UPRAVO TAKVE ZNALCE, A SADA JE NA SCENU STUPILA ONA KOJA SPAJA KOSMOS, PERFORMANS, MOSTOVE, ENERGIJE, DUŠE.

TAMARA ROGOVIĆ, ROĐENA KRALJEVČANKA, SA IZUZETNIM REZULTATIMA U SVIM OBLASTIMA, OSNOVNU OSMOGODIŠNJU ŠKOLU JE ZAVRŠILA ZA SEDAM GODINA SA DIPLOMOM VUKA KA­RADŽIĆA I TIME OD SAMOG POČETKA ŠKOLOVANJA ZAPOČELA UBRZANO OBRAZOVANJE. ISTE GODINE, PRIMLJENA JE U SREDNJU UMETNIČKU ŠKOLU, A VEĆ SLEDEĆEG MESECA PRELAZI NA UNIVERZITETSKE STUDIJE LIKOVNE UMETNOSTI, KAO NAJMLAĐI STUDENT U REPUBLICI SRBIJI SA 14 GODINA. KAO ŠESNESTOGODIŠNJAKINJA, NASTAVLJA ŽIVOT I RAD U PARIZU I NAJMLAĐI JE STUDENT NA PARIS COLLEGE OF ART, ZVANIČNO PREPOZNATA I PRIMLJENA KAO ‘CHILD PRO­DIGY’ – GENIJALNO DETE. U 18. GODINI, NA OSNOVU NJENIH DOTADAŠNJIH DELA, UNIVERZITET U EDINBURGU (VELIKA BRITANIJA) TAMARU PRIMA NA DVOGODIŠNJE POSTDIPLOMSKE STUDI­JE, MASTER OF FINE ART IN CONTEMPORARY ART PRACTICE. UNIVERZITET U EDINBURGU JE OSNOVAN 1582. GODINE, JEDAN JE OD NAJSTARIJIH I NAJPRESTIŽNIJIH SVETSKIH UNIVERZITE­TA I 20 NOBELOVACA IZ RAZNIH OBLASTI NAUKE I UMETNOSTI BILI SU NJEGOV DEO. U SVOJOJ 20. GODINI, TAMARA POSTAJE NAJMLAĐA MAGISTARKA UMETNOSTI U SVETU.

TAMARA ROGOVIĆ ĆE 12. MAJA 2024. IMATI SVOJU PRVU PRODAJNU SAMOSTALNU IZLOŽBU U „ALEKSIĆ GALERIJI“ U KRAGUJEVCU. „ALEKSIĆ GALERIJA” PREZENTUJE ISKLJUČIVO UMETNIKE KOJI SU ROĐENI I RADE NA BALKANU, ILI SU ROĐENI NA BALKANU, A TRENUTNO RADE VAN REGIJE. BIĆE TO ISTORIJSKI TRENUTAK ZA SVE, A POSEBNO ZA UMETNICU KOJA ĆE SVOJE RADOVE PUSTITI SVETU. U ČIJOJ ĆE SE KOLEKCIJI NAĆI? VREME ĆE POKAZATI.

Kada se neko rodi kao child prodigy, genijal­no dete, kakvi su putevi razvoja i koliko se oni razlikuju od sve ostale dece?

Ponosna sam što je moj put primer prevazilažen­ja konvencionalnih i restriktivnih okvira obrazo­vanja. Prepoznavanje i praćenje razvoja poten­cijala svakog deteta je ključno, a obrazovni okviri treba da prate, ohrabruju i ne usporavaju ovaj proces. Do odlaska na studije u Francusku, pa zatim i Veliku Britaniju, ostvariti pravo na obra­zovanje adekvatno mojim sposobnostima je bio proces pun izazova u našem obrazovnom sis­temu, gde sam sama pomerala granice i često bila prva i najmlađa. Ovo je zahtevalo odricanje, apsolutnu posvećenost umetnosti i učenju, kao i neprocenjivu podršku moje porodice. Nadam se da ću uspeti da ostvarim svoje zamisli vezane za uspostavljanje programa koji bi prepoznavali i na pravi način podržavali izuzetnu decu u svim oblastima širom sveta.

Postigla si veliki uspeh i prepoznata si na mnogim poljima u svojoj originalnosti, auten­tičnosti. Koja vrata si uspela da otvoriš kao Srpkinja, žena sa Balkana?

Srpkinja, Balkan – pojmovi su koji nas dopun­juju, a ne izdvajaju. Smatram da svi ljudi svojom jedinstvenošću utiru put ka svojim ciljevima, koje ako postavite dovoljno visoko, pružaju adekvatne izazove za kretanje napred. Kada funkcionišete na taj način, vaši dometi kao jedinke su neogra­ničeni. Nabrajati sva vrata koja sam uspela da otvorim je preobimno, ali sam ponosna što ni jedna nisam zatvorila. Sva vrata kroz koja sam prošla mi uvek nude pogled i ispred i iza onoga što ja jesam. Kao Zemljanka, potekla sa Balka­na, razumem da je sve put do puta i iza svakih novih vrata gradim nove mostove do sledećih.

Potpredsednica si Unije umetnika Škotske sa sedištem u Edinburgu. Koji su vaši projekti i ko su članovi vaše unije?

Unija predstavlja svoje članove – vizuelne i pri­menjene umetnike Škotske i vodi računa o zaš­titi njihovih prava i interesa, kao i svim pravnim aspektima profesije. Čast mi je da sam pored funkcije potpredsednice i predsedavajuća članica Komiteta za intersekcionalna pitanja, koji se bavi društveno angažovanim i aktivističkim inicijativa­ma umetnika u cilju promena na polju sistemskih diskriminacija i bezbednijeg društva za sve. Ta­kođe sam jedna od članova osnivača Komiteta za UBI (Univerzalni bazični dohodak). Značajan cilj ove kampanje je približavanje ideje o značaju meke moći umetnosti društvu, konkretnih nači­na sprovođenja, pravnih akata, obezbeđivanjem preraspodele budžeta radi osiguravanja pravič­ne novčane nadoknade za umetnike koji se pro­fesionalno, sa punim radnim vremenom, bave stvaranjem umetnosti, radeći u službi društva. Pokušavamo da sprovedemo u delo ideju da biti umetnik ne znači da morate da budete komerci­jalan umetnik koji prodaje svoja dela, već da vam društvo, zarad opšte dobrobiti, omogući osnovne uslove za život, rad i stvaranje.

Umetnički rad je nevidljiv, kao mnogi radovi u ovom vremenu – tvoj aktivizam je intenzivan i na tom polju. Šta ti aktivizam donosi?

Prepoznavanjem neophodnosti i uticaja umet­nosti na društvo, moramo prepoznati i umetni­ke kao delatnike profesije čiji rad treba da bude adekvatno vrednovan. Vrednovanje počinje priz­nanjem umetnika kao kreativnih i visokoobuče­nih pojedinaca čije su veštine i iskustvo u osnovi svih infrastruktura zdravog društva.

Polje nevidljivog rada, polje meke moći umet­nosti, nije nešto što sam ja prva pokušala da pre­dočim, nije nešto što samo pojedinac može da iznese pred posmatrački sud i uspe elaboraciju da privede upotrebi u društvu. Međutim, upornim zalaganjem za osvetljenjem tog dela čovekovog života je moguće doći do novih, upotrebljivijih sh­vatanja ne samo simbolike, već i direktne koristi svih nas. Nastajanje jednog dela – umetničkog, naučnog, radnog – složen je proces koji iziskuje ogromna ulaganja u smislu obrazovanja, razvit­ka, istraživanja, ali i odricanja kojih smo svesni. Umetnički rad treba biti ekonomski vrednovan u proporciji sa vremenom uloženim u rad, izuča­vanje svih novih puteva u čiji uvid nas upućuje prethodno stečeno formalno obrazovanje formi­rano klasičnim školovanjem – od škole, preko fa­kulteta, do daljih studija. Ponekad posmatramo rezultat nečijeg rada na nekom platnu i pokuša­vamo da razumemo svrhu i poruku dela ispred sebe. Ponekad se zaista i podrobnije potrudimo da proniknemo u suštinu. A gotovo nikada, kao posmatrač, ne uđemo u prostor razmišljanja ko­liko rada je umetnik uložio u stvaranje svog dela. Fizičkog rada, da, ali to je u zanemarljivo maloj količini u odnosu na umni rad, u odnosu na pre­duslove za postavljanje novih shvatanja i meri­la perspektive koju umetnik prikazuje. Pri tom, za umetnika je najjednostavniji rad na poznatu temu, jer tu nema istraživanja, nema naučnog rada, nema novih vrednosti, nego isključivo puko ponavljanje nečega već stvorenog od strane onih koji su zaista prvaci u svojim oblastima.

U ovim područjima gde običan posmatrač ne vidi potrebu za jasnijom pozicijom uloženog i prika­zanog, trudim se da performansima, živom in­terakcijom kako sa publikom tako i sa delom na kome radim, bolje prikažem sve ono što jedno delo jeste, ali i ono što ostaje nakon dela. Sam­im prikazivanjem i izlaganjem neke slike stvarate određenu percepciju nečega u mozgu posmat­rača. Međutim, to je samo jedan deo onoga što jedna slika može, jer slika vam može reći 1000 reči, a da ne poseduje organ emitovanja zvuka.

Kako izgledaju UMOVI sveta, tvoje kolege sa kojima sarađuješ u Asteriji, istraživačkoj gru­pi za nauku i umetnost?

Radoznali i svesni moći i koristi deljenog procesa razmišljanja u transdisciplinarnim projektima gde nauka i umetnost, kao različite forme znanja, ap­solutno dopunjuju i informišu jedna drugu.

Jedna sam od članova osnivača Asteria Crea­tives, istraživačke grupe za nauku i umetnost pod potkroviteljstvom Univerziteta u Edinburgu, koja se bavi spajanjem različitih nauka, filozofi­je i umetnosti u cilju istraživanja kosmosa, radi unapređenja života na Zemlji poput dugoročnih rešenja društvenih problema, kao i tehnologije i etike otkrivanja i naseljavanja drugih nebeskih tela.

Projekti istražuju teme poput održivosti bio-ma­terijala u smislu naseljavanja drugih planeta i održivosti ljudskog života na njima, vezu između istovremenog razvoja Zemlje i svemira kroz ins­talacije, skulpture, AR, VR, kao i vizualizacije podataka, a često i organizovanje događaja i de­bata koji okupljaju najaktivnije umetnike i nauč­nike iz ovih oblasti. Kroz Asteriju, imam priliku da istražujem (ne)zakonitosti kosmičke povezanos­ti i metafizičke mostove koji nas upućuju jedni na druge kroz prihvatanje naših nepodnošljivih (identitetskih) različitosti transformisanih nekim višim, kosmičkim identitetom.

Most kao simbol je arhetipska veza, vekovi­ma se provlačio kroz literaturu, umetnost. Ti si ga doživela i prikazala na svoj način. Ko­madiće mostova srušenih u Srbiji 1999. godi­ne spajala si u jedan most – most mira.

Mostovi su nešto što nas spaja, upućuje, vodi određenim smerom, dajući nam nadu da prel­askom prepreke bilo koje vrste, uvek možemo nastaviti put. Mostovi u mojim delima predstavl­jaju put spoznaje i obnove lične snage i istov­remene gradnje novih mostova kroz povezanost sa drugim ljudima, bićima, okolinom i svemirom. Oštećeni i slomljeni mostovi, koji su često motivi na mojim slikama, govore o fragilnosti i komplek­snosti naizgled utemeljenih i snažnih struktura i odnosa. Kompleksna dinamika međupoveza­nosti i međuzavisnosti ljudi svojim različitostima ispituje razne koncepte vezane za tematiku po­rekla (ne)nasilja, međuzavisnosti i konflikata.

Tumačenje termina most, njegovog značenja, mogućnosti, opasnosti i radosti koje može do­neti, otvoreno je za individualne interpretacije, pa može predstavljati i neku vrstu infrastrukture koja se teško popravlja kada se jednom uruši, ali zato daje mogućnost za pravljenje još većeg, jačeg i šireg spoja među ljudima.

Ovakvi spojevi nisu nešto što možemo videti oči­ma u trenutku vremena, nisu delovi puteva koje možemo preći. To su oblasti koje naše duše, naše biće spajaju sa drugima. To su naše veze sa kiseonikom, vazduhom, nebom i svemirom. Mostovi su spojevi koji naše praiskonsko posta­janje od nekoliko molekula hemijskog elemen­ta kao preduslova za stvaranje života na Zemlji vode ka očuvanju onoga šta i gde jesmo, usme­ravajući nas na put.

Slika je najčešći medijum tvog izražavanja. Međutim, tvoja interdisciplinarnost vodi te i u druge vode, a performans je samo jedan od njih. Šta želiš kroz ovu vrstu izražaja da po­ručiš?

Performans je važan medijum mog izražaja. Umetnost performansa se istorijski razvila, iz­među ostalog, iz ideje da oslobođeni ili lišeni svih umetničkih materijala i dalje imamo telo kao sredstvo izražaja kreativnosti i komunikacije. Značajno drugačije od dramskih umetnosti, to­kom performansa ja ostajem ja, koristeći vreme, prostor, sebe i publiku kao materijal za istraži­vanje povezanosti i međuzavisnosti.

Tvoja izložba slika u „Aleksić Galeriji“ u Kra­gujevcu, 12. maja 2024. godine, kada galerija slavi godinu dana svoga rada, prvi put će biti i prodajnog karaktera.

Dela koja stvaram su do sada izlagana u Veli­koj Britaniji, Francuskoj i Srbiji, ako govorimo o slikama. S obzirom na to da sam kao child pro­digy svoje obrazovanje završila u najkraćem mogućem roku i da sam upisala magistraturu sa 18 godina, tako su i izložbe mojih dela projekto­vale umetnika koji nije imao trasiran put razvoja i nastanka kvaliteta. Tom činjenicom da nisam bila ograničena klišeima i predviđenim nišama usmeravanja uma, omogućila sam sebi vrlo rane spoznaje doživljaja na surov, neprerađen i ničim filtriran način. Zato su i dela koja sam izla­gala kao mlada predstavljala skrivenog, starog, oformljenog umetnika u telu tinejdžerke, kako mi je svoj doživljaj izložbi objasnio čuveni slikar Spiridon Mitić, lični prijatelj i saradnik Salvadora Dalija. Kada uspete da doživite komentare bitnih srpskih umetnika koji stvaraju u Parizu, koji ne veruju da ste sami stvorili svoja dela, već da je to radio neki stari, iskusni, poznati umetnik na zalasku svoje životne dobi, umesto da budete ra­zočarani insinuacijama o neprepoznavanju, sh­vatite da ste u stvari svojim metodama stvaranja uspeli da proniknete u nove prostore ljudskog saznanja i mogućnosti koje jedna devojčica sa Balkana može da dohvati. U nove načine defini­sanja vektora razvoja uma, koji nemaju prostor koji je neko već definisao, kao ni sile koje bi se svojim slaganjem, stvorivši novu snagu, otrg­le ka uobičajeno pretpostavljenom smeru. Delo koje uspete da formirate u nekom medijumu nije prost produkt vašeg duha i razmišljanja, već je plod naučne analize, obrazovanja, istraživanja koje sprovodite nakon formalno poznatih obli­ka sticanja znanja. Naučnici-istraživači se usko specijalizuju u određenoj oblasti i samim tim budu usmereni u tunele uma koje koriste za dalji razvoj. Ipak, svi prvo nauče da govore, čitaju i pišu, a nakon toga mogu da se posvete nečemu dimenzionalnijem. U mom slučaju, nisam morala da se ogradim dostignućima jedne nauke, nisam morala da se posvetim prisilnom učenju činjeni­ca i dokaza koji bi me usmerili. Uspela sam da slobodom svog uma ostanem otvorene energije i receptora, da u različitim trenucima dimenzija pokušam da, koristeći svoje ruke, prenesem na platno deo istraživanja kojima se bavim. Nauka i umetnost su spojene kategorije domena ljuds­kog razvoja koje uspem da prenesem kao sliku, ponekad radeći po 20 sati dnevno, jer je jednos­tavan dan od 24 sata često vrlo ograničen okvir za energiju koju posedujemo. Zbog takvog nači­na prenošenja istraživanja, dela koja su naslika­na su kapitalni stepeni usmeravanja budućnosti koja sve nas čeka i to je jedan od razloga zašto do sada ni jedno delo nikada nije izlagano proda­ji.

Pokušaću da vam kroz tekst stvorim deo utiska koji ćete biti u prilici da doživite na izložbi koja će se održati ovog meseca.

Zemaljci i vezivno tkivo prapostajanja čoveka od nastanka kao savršenog oblika u odnosu na prirodu do puta ka svemiru, oslobađanju klišea duhovnosti i materijalizma ka novim šansama za novi početak, a ne kolonizaciju.

Osam slika – devet radova koji ocenjuju trenut­ke ljudskih domena oslikavajući trenutke Zemlje i Zemaljaca.

1. Masa

Moderna nauka kaže da je Sunce prošlost, Zeml­ja sadašnjost, a da su Mesec, Mars i svemir naša budućnost. Postali smo od inkadescentne mase, a pretvorićemo se u smrznutu masu. Naša masa nije samo težina ili prostor koji zauzimamo na Zemlji, ona je deo etra, sastavljena od čestica koje još nismo spoznali.

2. Tačka

Predviđenim umiranjem Sunca, svi ćemo izgubiti mogućnost da postanemo smrznuta masa. Ipak, ostaće u Kosmosu, negde, jedna tačka, jedno mesto nove energije, koje će svojom veličinom malo, ali značenjima veliko, postati novi izvor ži­vota. Ta tačka novog jezgra je naš novi Svemir, naša nova nada, i treba da uspemo da dohvati­mo sve njene zrake.

3. Mir, hrana i rad

Najneophodniji činioci razvoja i opstanka ljuds­kog roda koji želi da počne da upravlja svojom sudbinom počevši od Zemlje, kao Zemaljci, idući putevima i mostovima, spajajući se sa drugim Zemaljcima, ukrupnjavajući svoja znanja i mo­gućnosti.

Deveti rad je performans brzog shvatanja brzih momenata u kojima sebe kao posmatrača izlož­be sprovodimo mostovima ka novim damarima prosvetljenja. Slike koje govore u tišini sobe, am­bijenta u kojima one nisu postavljene na zid iza nekog stola, već se nalaze u prostoru namenjen­om za njihov neprestani govor značenjem koje proučavaju.

Koncepcija izložbe je takođe definicija trenutka u razvoju razmišljanja i shvatanja ljudskih dometa, pa je ovim uvodom u neke od aspekata pokušan začetak zajedničkog doživljaja kompletne celine koju čine dela, izložba, performans same izlož­be, kao i delovanje, naknadno, kroz vreme i u oku izdvojenih tumača.

Kakva je bila saradnja sa Dejanom Aleksićem, galeristom i vlasnikom „Aleksić Galerije” u Kragujevcu? Da li ste brzo našli zajednički jezik oko postavke koja će ući u istoriju?

Saradnja sa Dejanom Aleksićem, kao mladim galeristom, započela je na predlog mog me­nadžera, koji je uspeo da u meni pronađe motive da nešto od svojih dela izložim u Srbiji i komer­cijalizujem jedan vrlo ograničeni segment. Nije moguće da deo sebe, nauku kojom se bavite, dela koja stvarate, jednostavno otuđite i prepus­tite drugima na raspolaganje. Lako možete, a ponekad i želite da drugima omogućite uvid ko­rišćenja onoga što ste stvorili, jer je to deo koji rado delite u cilju stvaranja zajedničkog rada. Deo mog stvaralaštva je otelotvoren saradnjom sa više osoba i ne spada u domen mogućnosti otuđenja.

Kada se prodajom stvorenog dela rastanete od suštine duše posvećene stvaranju, vi se rastaje­te od bitnog dela sebe, ali i od važnog aspekta kojim dopunjavate nauku kojom se bavite. Zaista postoji razlika između umetnika koji stvaraju sli­ke u naručenoj površini merenoj kvadratnim met­rima i istraživačima nauke koji svoja dela pos­većuju ljudskoj zajednici i opštoj dobrobiti.

U radu sa svojim menadžerom i njegovim timom saradnika sam uvidela da u rasporedu za ovu go­dinu postoji period u kom možemo da deo onoga što stvaram posvetimo našoj zemlji, našim ljudi­ma, umetnicima koje, za razliku od mene, naža­lost ograničava i mesto gde su rođeni, ljudi koji ih obrazuju, kao i ekonomska situacija u kojoj žive. Jedan od ciljeva ove izložbe je i da našim umetnicima, umetnicima sa Balkana, omogući­mo da uvide da svoja dela, kojima su se maksi­malno posvetili, mogu prezentovati prvo u Srbiji, a onda i u celom svetu, kao i da od svog rada mogu pristojno da žive. Smatram da umetnički rad ne možete platiti isključivo novcem, niti njeg­ov kvalitet definisati količinom novca, a najmanje činjenicom da neko ko je rođen na Balkanu mora svoja dela da plasira za par hiljada evra samo zato što je tu rođen.

U svim ovim elementima, „Aleksić Galerija” je odabrana kao kapilarna, zrela budućnost plasi­ranja balkanske umetnosti, kvalitetan medijator između publike, umetnosti i umetnika, koji svojim znanjem i prijateljskim odnosom punim uvaža­vanja i razumevanja prema umetnicima uspeva da sve to sklopi u prepoznatljivu spoznaju svih naših duhovnih i umnih aktivnosti. „Aleksić,Gale­rija” koju su moji saradnici odabrali za kvalitetnu početnu tačku nastajanja mogućnosti za umet­nike sa naših prostora, predstavlja most kojim mogu poći svi oni koji žele da sebe dalje istraže i unaprede u svetu umetnosti.

Kao neko ko u ovoj godini sledeće izložbe ima u Luksemburgu, Kaliforniji, Engleskoj, uz pla­nirane stalne postavke u važnim britanskim ins­titucijama, od kraljevskih preko univerzitetskih i muzejskih prostora, razumem da u našoj zemlji postoji broj umetnika kojima želim da pomognem u njihovom daljem razvoju i stvaranju.

Tema majskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Slava radu“. Kako vidiš svoju misiju, svoj rad?

Slava radu, ali i odmoru kao otporu. Nikola Tesla kaže da pokretačka snaga znači rad – da bis­mo povećali silu koja ubrzava ljudsko kretanje i napredak, treba više da stvaramo, tako da svoju misiju vidim u skladu sa tim.