UMETNICA PERSIJSKO PLAVE I NARANDŽASTE BOJE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: ALEKSANDRA ILIĆ BJELICA
FOTOGRAFIJA: IZ PRIVATNE ARHIVE

ALEKSANDRA ILIĆ BJELICA – BELA, UMETNI­CA, SLIKARKA. STUDIRALA JE I ISTRAŽIVALA ORGANIZACIJU, PSIHOLOGIJU, KOMUNIKA­CIJE I ISTORIJU UMETNOSTI. IAKO JE GOTO­VO DVE DECENIJE PROVELA U „POSLOVNOM SVETU” NA TRI KONTINENTA, LJUDI SU ODU­VEK NJEN FOKUS. PODSTIČE OTVORENU KO­MUNIKACIJU I PARTNERSTVA, VERUJUĆI DA SU PODRŠKA I SARADNJA KLJUČEVI USPE­HA.

ISTINSKI UŽIVA U SLUŠANJU ŽIVOTNIH PRI­ČA DRAGIH LJUDI, A POTOM NA PLATNA PRE­TAČE NJIHOVU AUTENTIČNOST KAKO BI IH PODSETILA NA NEPROCENJIVU VREDNOST I SVA FANTASTIČNA POSTIGNUĆA.

IZLAGALA JE U GALERIJAMA U NJUJORKU, ILINOISU I MIČIGENU, OKUPLJAJUĆI LJUDE RAZLIČITIH PROFESIJA KOJI SU U AMERIKU DOŠLI IZ SVIH KRAJEVA SVETA. POVEZUJU­ĆI PAMETNA PARTNERSTVA, POSTAVILA JE TEMELJ SVOG UMETNIČKOG PREDUZET­NIČKOG PODUHVATA KOJI USPEŠNO RAZVI­JA VEĆ OSAM GODINA. NJENE SLIKE ŽIVE U DOMOVIMA OD AMERIKE, KANADE I EVRO­PE, DO AZIJE KAO SPONA PRIJATELJSTVA, ŠTO SMATRA SVOJIM NAJVEĆIM ŽIVOTNIM USPEHOM.

ALEKSANDRA ILIĆ BJELICA IMAĆE SVOJU PRVU SAMOSTALNU IZLOŽBU U BEOGRADU, 23. MAJA 2024. GODINE, U GALERIJI NIKOLA RADOŠEVIĆ. TO JE IZLOŽBA NA KOJOJ ALEK­SANDRA PREDSTAVLJA SVOJ UMETNIČKI OPUS I SNAGU JEDNE ŽENE. OTVARANJE JE ZAKAZANO ZA 19 ČASOVA.

Pre 11 godina, na lutriji si dobila zelenu kartu i iselila se u Ameriku, gde si počela da slikaš, puno radiš na sebi i pričaš neke sopstvene priče. Da li sada imaš zelenu kartu za Srbiju i da li je ovo nova šansa da se Aleksandra potvrdi na svim poljima u zemlji svog porek­la?

Uh, koliko je moćno ovo pitanje!

Velika istina jeste da mi je život u Americi i moje raznovrsno i bogato iskustvo pomoglo da otvorim široko polje razumevanja života, da se krećem napred kršeći granice koje postavljaju okolnosti, da naučim da poštujem, negujem i dalje izazivam sopstvene vrednosti, sposobnosti i želje. Najviše od svega, da budem potpuno iskrena, čak hrab­ra da udružim sve ljubavi i promenim pravac ži­vota od karijere u biznisu ka svetu umetnosti.

Navela si me da se duboko zamislim. Verujem da sam stekla zelenu kartu za ulazak u umetnički svet u zemlji porekla.

Šta je za tebe značio odlazak i život u Ameri­ci?

Kao inženjerka organizacije, otišla sam u “centar Sveta” da unapredim akademsku i korporativnu karijeru. Njujork jeste grad krcat izuzetno talen­tovanim ljudima, željnih da pokažu svoje talente. Beskrajni razgovori sa briljantnim ljudima sa ko­jima me je put spajao, a koji “odgovorno ispun­javaju svoje obaveze da obezbede za život“. U toj trci, obično zaborave da se do ostvarenja au­tentičnog sna ili vrha popularnosti ne može doći kada pratimo pravila i hodamo sigurno progaže­nim putevima proseka.

Naravno da sam čula komentare kao u bilo kom sistemu pre toga: “Ti si neka umetnička duša. Nema u poslu emocija. Konkurencija je velika i moraš da grabiš!” U mojoj mapi života konkuren­cija ne postoji, zato sam rešila da iskoristim sjaj­nu podršku preduzetnicima koju Amerika nudi i da krenem umetničkim putem, postavljajući temelj za pametan biznis kroz jaka partnerstva širom sveta.

Tvoje slike sada vs. tvoje slike nastale u Ame­rici. I kako izgleda izlaganje u Americi iz tvoje vizure umetnika?

Čini mi se da sam se u Americi više tražila, pa sam prolazila kroz razne faze izražaja, od figu­rativnog do apstraktnog. Povratkom među svoje ljude, našla sam svoj mir, što se vidi po potpu­nom prepuštanju osećaju da me vodi u procesu stvaranja.

Velika prednost koju sam osetila na svojoj koži živeći i radeći u Njujorku, Detroitu i Čikagu, za razliku od Balkana, jeste KULTURA PODRŠKE. Stekla sam utisak da ljudi sa kojima sam pro­vodila vreme lakše otvore svoju istinu, konstruk­tivno dele izazove i spremniji su na zajedničko stvaranje i iskrenu razmenu. Takođe, umet­nost je bolje podržana od strane sistema, tako da usmerava pojedince i kompanije da ulažu planirano, jer razumeju da je, ne samo kupo­vina umetničkog dela, već podrška razvoju umetnika, pametna investicija.

Najdraži uspeh mi je samostalna izložba, koju sam organizovala sa Vivace Art Consulting ti­mom na jezeru Cass u Mičigenu, gde smo uz ukusnu hranu, piće i muziku napravili atmos­feru koja oslobađa od svih rutina svakodnevi­ce. PRODALI SMO SVE IZLOŽENE SLIKE ZA JEDNO VEČE I PRIVILEGIJA DA SE SVOJIM DELIMA POVEŽEM SA SUNČANIM LJUDIMA KOJI SU DANAS MOJA PORODICA, OSTVA­RENJE JE MOJIH SNOVA.

Svoju prvu samostalnu izložbu u Srbi­ji imaćeš od 23. do 31 maja u Galeriji Ra­došević. Koliko se duša i platna raduju i šta ćeš predstaviti?

Iako sam već izlagala u Americi, izložba u mom gradu, pred najdražim ljudima, poseban je povod. Toliko dugo želim da se okupimo, a inspiracije i slike dolaze i prolaze… ne mogu rečima da dočaram uzbuđenje.

Verujem da su susreti ključ života. Tako se i ovaj naš razgovor poklopio sa brojem 88 slika koje su kroz moje ruke prošle i nastavile dal­je da žive širom Sveta u domovima posebno vrednih ljudi. Odluka da se najzad okupimo u najdražoj galeriji u Beogradu se rodila zahval­jujući tebi. Hvala ti beskrajno što si sjajna ins­piracija i podrška!

Predstaviću slike iz serijala „Surender to the flow“. Kako sama učim da se prepustim slo­bodnom toku, tako mi u život dolaze ljudi koji su u životu dostigli taj luksuz da upoznaju i za­vole svoju jedinstvenu lepotu i dopuste prirod­nom toku da ih vodi. Moja jaka želja da se taj talas prenese dalje u našem Beogradu je najzad našla priliku. Dolazi nam leto i svima nam je potrebno osveženje. Jedva čekam da se upoznamo bolje, otvorimo teme o kojima ne pričamo često i pogledamo se iz svetlijeg ugla.

Koliko je format bitan u izražaju? Da li ve­liki formati zaista doprinose boljoj komuni­kaciji sa gledaocima ili je za to i minijatura dovoljna?

Volim velika platna jer mi daju slobodu da, dok plešem, oslobodim pokret da intuitivno preds­tavi neponovljivu lepotu ljudi i njihovih priča o kojima razmišljam dok slikam.

Obično se posvetim određenoj temi da je izučim sa naučnog aspekta i proradim kroz duge razgovore sa ljudima koji su eksperti u toj oblasti. Kada osetim da sam spremna da izrazim to što znam i osećam, prepuštam se intuiciji da me vodi kroz slobodan pokret cel­og tela i izrazi emociju i misao u svom čistom obliku. Osnovna forma slike nastane tako što ostavim trag na platnu prstima umočenim u pastu za modeliranje ili boju dok plešem zat­vorenih očiju. Nije mi dovoljno samo da pro­mišljam o ljudima ili temi koja me povede dok slikam. Zato mi veliko platno oslobađa prostor da uključim pokret celog tela i oslobodim široki pokret izražaja.

Mada, jasan izražaj se prenese i na platno manjeg formata. Da li možete da zamislite kakav je osećaj, čak priznanje uspeha, kada mi u studio uđe osoba za koju sam slikala i prepozna svoju sliku, čak i ne znajući da mi je bila vodeća inspiracija? Meni su takvi momenti najdragoceniji pokazatelj da se kroz stvaralač­ko delo, bez obzira na format, ljudi osete i po­vežu na nivoima za koje nema smisla tražiti objašnjenje u polju zdravog razuma.

Koje boje najradije koristiš u svom izraža­ju? I postoji li neka koja je lajt-motiv za sve?

Sa transformacijama ličnosti i izražaj se men­ja. Persijsko plava i narandžasta su mi najbliže ruci i srce mi se najviše raduje slanoj vodi i talasima u toplini boja izlazećeg sunca. Mada, na slikama oduvek dominira bela boja. Njom počinjem i završavam svaku sliku. Moj dra­gi mentor iz Detroita, umetnik Adnan Čarara, upitao me je zašto imam potrebu da pročistim sve(t) belinom i ohrabrivao me da istaknem tamu tamo gde postoji. Tako mi je pomogao da propustim da kroz pokret prođe i to što zaboli istim intenzitetom kako je došlo. Kroz praksu mi se pokazalo da mi nakon tog „oslobođenog čišćenja“ bela dođe kao prosvetljenje na kraju svake priče.

Tvoje slikanje je slikanje rukama, intuitivni apstrakt. Šta one govore, kako grle, da li se kroz njih potisnute emocije oslobađaju na platnu?

Čini mi se da ruke najčistije ispričaju to što dolazi iz jasnog srca. Oduvek mi je bilo preteško da emocije izrazim rečima. Zato kroz ruke sve puca. Slikam obema rukama, ali često pustim levoj da vodi jer verujem da kroz nedominantnu ruku dobije prostor da se izrazi zapostavljena emocija, misao ili znanje koje je, čini mi se, davno zaboravljeno duboko u memoriji. Dok slikam, moja unutrašnja naraci­ja se slaže na potpuno drugačijem nivou. Kao da pustim kontrolu, pa su promišljanja duboko kompleksnija i isplivaju znanja koja sam stekla godinama ranije. Doživljene situacije, ma ko­liko snažne bile, ponovo proživim, prihvatim i čak zavolim. Detalji razgovora sa sjajnim lju­dima kojih se ne bih setila, tek tako se poja­ve kao najkorisniji savet u ključnom momen­tu. Sve se tečno nadovezuje da poželim da to sačuvam kao audio zapis i podelim sa vama.

Sa svojim klijentima radiš i terapeutsko sli­kanje. Kako izgleda sam rad i proces stva­ranja?

Neuronauka i psihologija su moja velika lju­bav. Posvetila sam nekoliko godina izučavanju i konsultovala se sa ekspertima da postavimo metodologiju kojom bismo pomogli ljudima da sami u sebi otvore prostor za slobodno pro­mišljanje.

Posebno volim da je delim sa onima koji kažu – “Nemam talenta za umetnost!” Jer ova prak­sa nije slikanje, već koristimo boje da oslo­bodimo pokret i dopustimo sebi otpuštanje stroge kontrole na koju smo utrenirani i fokusi­rani na rezultate. Ista praksa se preslikava na sve oblasti života. Kada smo pribrani i svoji, postižemo više nego kada jurimo da ispunimo obaveze kao superbrze mašine. Posebno me raduje kada pratim koliko ljudi brzo menjaju odnos prema sebi i okolini kada postignu taj momenat da odole refleksu kontrole i prepuste se da situacije proteknu svojim tokom i tako sebi oslobode mnogo više vremena za sves­nije odluke i odabrane prioritete u svakodnev­nom životu.

Da li možete da zamislite koliko postaje važno da promišljamo na novim nivoima u eri kada se sve dobro poznate sfere poslovanja domi­nantno preusmeravaju na AI?

Tema majskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Slava radu“. Kako ga ti slaviš, voliš, unapređuješ?

Žao mi je što se rad obično tumači kao nešto što nas odvaja od uŽIVanja, dok sve više teži­mo autentičnosti. Čini mi se da to što jesmo postajemo radom, Slava mu, jer kroz životna iskustva i iskušenja upoznajemo svoje talen­te, vrednosti, ljubavi. Ma koliko bili obdareni, sve propade ako ne radimo vredno i pametno da kreiramo odgovarajuće uslove da uposlimo svoje potencijale, znanja i veštine. Hranimo svoje biće dok stvaramo vrednost. Nema čak ni podrške ako ne radimo posvećeno na pro­dubljivanju odnosa sa sobom i drugim ljudima.

Nije dovoljno da prepoznamo autentičnost sa kojom smo rođeni, već mi postajemo to što jesmo radom. Zahvaljujući tome što se birano razvijamo, slobodno promišljamo i pametno radimo, stvaramo više vremena i prostora os­lođenih za uŽIVanje.