PIŠE: TANJA STUPAR, SA SOBOM NA TI
Dobro sam. Kod tebe? Isto… ništa, sve po starom.
Nemam vremena. Stalno u gužvi, ne znam gde sam. Moram da prodam. Moram da kupim. Moram da se sredim.
Izvini, al’ moram da idem. Žurim, jako žurim!
Ej ćao, kako si?
Ma ne pitaj, ne znam gde sam. Posao kao ratište, kuća kao svratište.
Dođem, čekiram se. Vidim da l’ nešto treba. Ne treba?! Super, meni lakše. A sad ionako sve može da se poruči.
Izvini, al’ moram da idem. Žurim, jako žurim!
I tako…
Žurimo svaki dan.
I dobro smo.
Kao.
Nemamo vremena jedni za druge. Nemamo vremena da čujemo sebe kako smo.
Obuzeti obavezama, nametnutim i nenametnutim.
Važno nam je da budemo svuda i sa svakim, osim sa sobom. Jer to je dosadno.
Ma stvarno.
Pokušavajući da se svidimo drugima, izgubimo silno vreme u životu.
Izgubimo vezu sa sobom… ako smo je ikad i imali.
Tako je sa mnom, a tako je sa mnogima.
Pitanje je da li možemo i želimo to da priznamo.
Da li možemo i želimo da se povežemo sa sobom? Da li smo dovoljno hrabri za to?
Ja verujem da mogu.
Ne mislim da je to hrabrost.
Za mene je to svesnost. Da znaš gde si i šta treba da uradiš. Da se promeniš. Ne da menjaš druge nego sebe. Koliko god teško bilo.
Suočavanje sa sobom nije prijatno. Ali, izvinite, toliko drugih ljudi srećemo svakog dana i to nam je u redu. Pa zašto izbegavati sebe i svoje biće, svoju dušu?
Da li sam bila okružena „pogrešnim” ljudima, situacijama? Sigurno!
Da li ih ima i sada? O, da!
Da li mogu da ih izbegnem? Neke da, neke ne.
Možda mogu da pređem u levu traku i da ih obiđem.
Ali sebe, teško!
Sebe ne mogu da izbegnem. Od sebe niko nije pobegao.
Ustaneš ujutro, pogledaš se u ogledalo i koga vidiš? Koga zaista vidiš i šta zaista osećaš?
Lepa, nežna duša i čiste misli.
To je ono što ja vidim, osećam i čemu težim.
Ej ćao, a kako si ti?
