ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: АНЂЕЛА ГРОЗДАНИЋ
У данима припреме за писање овог текста и теме Кутије, многе кутије и пакети су се сами отворили преда мном. О кутији, пакету књига за мене значајном и новом, писаћу у другом тексту, а овда га помињем јер у наслову садржи реч Апокалипса (Откривење).
У поменутим данима отворена су и дружења са људима, читаоцима и главном темом кутије књига.
Користим прилику да употпуним речник који се слаже из текста у текст у овој рубрици и надам се да ће сваком читаоцу бити подстицај да истражује даље и детаљније, али и мотивише да направи свој речник појмова.
Реч Апокалипса долази од глагола грчког – калипто, што значи скривати, и у корену те речи се налази реч кал што изворно означава неку лопту, коцку, скривену просторију, простор скривен од очију људи и апо што значи нешто одшкринути, откривати и отворити. Скривено – јесте предато очима јавности, изнето.
Текст који се налази као последње поглавље – књига у Новом Завету – Откривење Јованово је комплексан, интегрални, за читање компликован и сложен, али и неопходан за канон светих списа.
У колективном памћењу је да и сама реч и њено значење указује на неку катастрофу и све знаке пре и пустош после ње. У тумачењима и доживљајима текста главна тема и порука Откривења често остаје занемарена или непрочитана као главна поента и израз, исказ, порука и сведочење, како ће заједница Бога и света, Бога и човека изгледати.
Постоји популаран књижевни, филмски, уметнички жанр који се бави апокалиптичним темама и што је интензитет епидемија, природних катастрофа, људских немарности већи, и њих је више, а лакше се и клупко односа пред нама расплиће и свакодневно смо у прилици да посећујемо меч рвања планете са човеком и на филму, платну, књигама и у животу.
Тешко је замислити да се у даху не прочита ова откривена кутија и још теже разумети да се текст отме духу читања какво Откривење и има у свом назначењу, а то је да се у заједници као Цркви чита и предаје, тумачи. Текст Апокалипсе јесте текст Литургије Цркве. Стога је и најтеже разумети да може остати неки непрочитани део или самостално песимистично протумачен да је крај и заиста крај. Свега. Света. Човека.
Усамљени човек већ има своје отворене кутије и сраслу за шаку једну кутијицу, која уводи у неки други, нови, али давно описани живот.
Шта тачно свакодневно откривамо у тим кутијама? Склона сам оним катастрофама у погледу и ја да поверујем и дам за право да само то из кутија и излази – катастрофа. Ипак, оснажена другим погледом, разумем да неко те кутије користи и за неки смислени садржај и поруку.
Кутије служе и да разговарају једне са другима, подстичу се међусобно програми да и без нас и наших руку разговарају и свој речник и појмовник састављају.
Данас је човеку у клупку времена лакше да открије и тај језик, две или више кутијица у руци, него језик, рецимо Откривења.
Да ли зато што је за један потребно само знање, а за други и нешто више?
Унапређују ли кутије језике које потом и скривају од нас и немогуће их је научити знањем? Имају ли оне слободу да досегну свезнање? И хоће ли се појавити покрети и за њихово ослобађање од човека?
Истрошили смо ваљда све покрете и иницијативе да се одбрани и ослободи човек од човека.
Нисмо?
Постоји претпоставка да ће те кутије отказати човеку сарадњу, направити свој покрет, јер све хоће да се ослободи од свега.
Све узевши у обзир, зашто је онда човеку најлогичнији крај свега, света? Можда зато што нам знање само логику ангажује да би то и било.
Ко или шта ангажује више од знања? Ко може једини да открива и нас и себе?
Откривање, Откивење је уклањање сваке препреке времена, простора, било које познате нам мере, оно је откривање другог и другачијег језика и дијалога Бога и човека. Човека у Богу.
Нека остане у сваком тексту више постављених питања него одговора, јер показати своју слабост и недореченост показује снагу оног кога очекујем, а знам да одговоре има, макар нам и питања непрестано постављао.
Можда су баш питања највећи простор слободе. Отворена кутија и све изван ње.
