ПИШЕ: ЈОВАН ПАЛАЛИЋ
Једном,
На крају мог пута,
Када ти се учини у варљивим
срећама,
Да су све заклетве
непролазности,
Заборављене и умрле давно,
У Венецији,
У магленом јесењем дану,
У неком углу хотела Danieli
Гледајући те,
Дуго, безнадежно,
Испићу Малвазију,
За твоју радост и нове дане.
И онда, без речи,
Прећи ћемо као стари nobili Мост
Rialto,
Док вечна лепота града
Јеванђелисте,
Тоне у воде, у сутон и мир.
И саживљен са ишчезнутом моћи и неугаслом лепотом,
И нашим животима нејасне
повезаности,
Пратићу захвалан твој одлазак, даље,
Дуж Riva degli Schiavoni,
У далеки Словенски свет севера,
У бледо Сунце беле лепоте.
И тако, негде залутао у сланој
магли,
Кроз прикривен уздах поносне
мушкости,
Схватам, у сети,
Ту коначност растанка,
И коначан крај свеноћних нада,
Да ће све те речи,
Писане, неписане, мољене,
Обликовати долазак сањане
радости.
Ипак,
Негде дубоко у дамарима,
Бије још живо и тихо,
Радост сазнања, срећа
откровења,
Да сам морао са тобом, са свим,
У сусрету лепота твога ока и
овога града,
Заокружити небројене путеве и приче,
На зеленим водама лагуна
Вољеног Јадрана.
