PIŠE: MARIJA RADOJKOVIĆ
@flying_through_dreams
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
„Šta radiš po tim visinama, duva, ženo, gledam one slike i snimke i ne verujem očima, a tvoj osmeh ogroman.“
Počeo je razgovor moje bliske prijateljice i mene, u toploj atmosferi lokalne kafeterije. Na ovo pitanje moj ogromni osmeh na licu, koji me izaziva da istovremeno namažem ispucale usne. Odgovor jednostavan: „A šta bih radila, dišem i trepćem.“
Teleport na vikend iza mene i grlim šolju toplog čaja, i još jedna asocijacija na najlepši čaj koji se pije baš tamo gde duva. Duva uvek na tim visinama preko 2000 metara, retkost je da bude drugačije. Vetar je prirodna pojava tamo gde se stiže pešice, laganim korakom i dubokim udahom. Za mene je prirodna pojava, ali ima i onih za koje je vremenska nepogoda. Mislim da oni koji misle „nepogoda“ zato i ne odlaze tamo. Tvoj trud i snaga, a stižeš negde gde te vetar nosi, nešto ne štima.
VETAR NOSI, ALI I DONOSI.
Staneš tako, uzemljiš se. Opustiš svaki deo tela, možeš i da zatvoriš oči ako si siguran da si stabilan. I pustiš da osećaš. Hladno, možda. Ako i jeste, prođe kroz tebe brzo, nestane, kada si umom siguran da si stabilan. I pusti tako nekoliko sekundi, minuta, pusti da te vetar zaobiđe. On zaista to učini. Čak u nekom momentu pomisliš i da je u toj „borbi“ tebe i vetra nastao kompromis – duva onoliko koliko je potrebno da se sigurnim korakom krećeš i tu postojiš.
Vetar te izaziva, ohrabruje te, stabilizuje te. Kroz različite holističke tehnike, učila sam da je čovek jače biće od onoga što smatra i eto prilike da proverim. Vetar i ja. Tu smo, ravnopravni postanemo posle nekoliko trenutaka. Doneo mi je jačinu, osećaj stabilnosti, sigurnosti i toga da mogu. Vratio me je osećajem u neku vremensku zonu kojoj ni godine ne poznajem, samo sebe prepoznajem.
I eto osmeha i dubokog disanja. Taj vazduh, ta struja vetra, prođe kroz tebe, oko tebe, okupa te, podmladi te. Skine sa tebe, oljušti ono što se nakuplja u svakodnevici na tvojoj koži. Koža, onaj organ koji je u dodiru sa spoljašnjim svetom, opet naučeno na pomenutim holističkim tehnikama. Odneo je ono što mi ne treba, što se zalepilo spolja. Ostavio ono što mi je najpotrebnije. Dišem, trepćem, gledam, osećam, stabilno stojim i osmehom dočekujem sve što me okružuje.
Pustim vetru da me odvede tamo gde retko idem – unutar sebe. I vidim: bile su to ozbiljne vožnje na cestama života, godinama koje je trebalo dosegnuti, stići, živeti i preživeti. Ako se okrenem, shvatim da tu nema godina nego uspomena i najviše lepih sećanja i važnih lekcija. Zapravo, menjala su se prevozna sredstva i išlo se u mnogim pravcima, lutalo i stranputicama vraćalo na neke prave puteve, ali može se slobodno reći da je vijugavih bilo više. Neki znaju prečice, a meni je Kosmos dao da se do svakog cilja snađem zaobilaznicom. Kada je bilo dobro, minuti su bili dugi, a kada se stajalo u mestu, sekunde su bile sati, zato je danas ta relativnost vremena veća nego juče. Nije više jedan plus jedan jednako dva. Uvek tu ima nekog viška, zato je nekako sve preterivanje i kada je dobro i kada je loše, to je ono asimptotsko približavanje osama, valjda se uči gde je granica, ako igde i ona postoji.
Duva i dalje, otvorila sam oči i stojim stabilno, uzemljeno, ne bi me pomerio niko. Na trenutak bih možda i poletela, kada bih imala krila. A onda shvatim – krila mi nisu ni potrebna. Koren osećam da sam pustila do težišta ispod mene. Osmeh veći nego što umem opisati, onaj iznutra. Sutra su usne ispucale, ali koga briga. Vetar me nije oduvao niti odneo. Naprotiv, doneo mi sve neophodno za sjaj u očima.
Još jedan test za ići dalje. Ne brojim visine, ne gledam jačinu vetra, ako se uzemljim – nastavim. Ako je jači od mene, učim ono što mi nosi. Drugi put ću drugačije.
Zna vetar šta radi, beskonačnost i večnost su mu tajna.