ПИШЕ: ЈОВАН ВИНЧИЋ
Можда је до посете могло доћи и раније. Вероватно је Господ осећао да не треба, да нисам спреман. Исхитрених реакција, лако увредљив, нестрпљив, брз на језику и коментару, хедониста. Како бих се, макар и на неколико дана, уклопио у скромне услове монашког живота?
Године, а и искуство са неколико претходних поклоничких путовања, као да су ми донели потребно смирење.
– Указало се једно место за пут на Хиландар. Да ли си заинтересован? – добијам СМС десетак дана пре заказаног термина. Знао сам, осећао сам да је ово позив који се не одбија. Све се поклопило.
Манастир Хиландар, четврти у хијерархији светогорских манастира, камен је темељац српске средњовековне државе и српске духовности.
Историјски извори казују да је манастир кao утврђење у 8. веку подигао грчки монах Георгиос Хиландарио.
Обновили су га 1198. велики жупан Стефан Немања и његов син Свети Сава и од тада он постаје центар духовног и културног живота Срба. Сви владари династије Немањића били су значајни ктитори Хиландара. Са свог последњег путовања у Јерусалим, Свети Сава је као испуњење вишевековног пророчанства Светог Саве Освећеног, добио на дар игумански штап, икону Богородице Млекопитатељнице и икону Богородице Тројеручице, која се и данас чува и поштује као заштитница и највећа светиња Хиландара. Краљ Милутин је обновио Цркву Ваведења Пресвете Богородице, која је данас Саборна црква.
Цар Душан је проширио и додатно ојачао утврђење. У време велике куге која је харала Европом, овде је преместио престоницу и прекршивши правило довео у манастир своју супругу, краљицу Јелену. То је једини пут да је женска особа боравила у Хиландару. На месту где су монаси дочекали цара Душана, данас се као спомен-обележје налази крст.
Не знају се тачно разлози због којих је цар Душан икону Богородице Тројеручице изместио из Хиландара на свој двор, а потом и у Манастир Студеницу, али је познато да су, плашећи се одмазде османлијске војске, монаси икону причврстили на самар једног магарета и упутили га да иде куда га Богородичина воља води. Магаре је прешло читаву Србију, Македонију, Свету Гору и зауставило се пред зидинама Хиландара. Тако се икона вратила на место коме припада, а касније је неким чудом и Божјом промисли Богородица Тројеручица трајно именована за игуманију Хиландара.
За време владавине Османлија, у периоду од 15. до краја 19. века, манастир се само формално водио као српски и постојала је опасност да потпадне под управу бугарске или грчке цркве. То се није десило само захваљујући интервенцијама руских царева Ивана Грозног, Фјодора Ивановича и наследника који су кроз векове Хиландару обезбеђивали извесну аутономију и финансијску подршку.
Спор око управе над манастиром трајно је разрешен тек 1896. године када је Свету Гору посетио краљ Александар Обреновић. Он је откупио све дугове манастира, у близини основао болницу, стимулисао обнову братства. И овде на још једном примеру потврђујем своје слободно уверење да су у нашој историји, од Мајског преврата, краљ Александар Обреновић и краљица Драга тенденциозно и лажно представљани као пар неодговорних, саможивих, неспособних, недораслих, благо ретардираних бонвивана. А нису то били. Напротив.
Како нам се због тога историја данас гадно свети. И на власти и међу претендентима имамо и недорасле и неодговорне и бонвиване, да не будем малициозан – и благо ретардиране.
У великом пожару 2004. манастир је озбиљно оштећен. Од тада се систематски обнавља и реконструише. Како и колико – просудите по фотографијама сами, а ја ћу рећи – много, много боље него што заслужујемо нашим односом према вери и цркви. Само захваљујући молбама и надљудским напорима монаха и особља, очуван је и изгледа како изгледа. Овде не очекујте раскош и бљештавило. Само истинску посвећеност и веру. Још дуго треба да испаштамо грехе, видамо ране и лечимо душу.
И ево нас у недељу 16. јула 2023. пред улазом у Манастир Хиландар.
Први утисак. Камене, неравно постављене степенице, углачане и излизане од времена и корака монаха и ходочасника. И већ ту на првом кораку схватиш како си као појединац мали, обичан и пролазан. Само камичак у том степеништу површине пар стотина квадратних метара. И да само саборност и заједништво обезбеђују континуитет и трајање кроз векове.
Дочек. Срдачан, кафа, ракија, ратлук, вода. Размештај у спаваони. Дугачка, правоугаона просторија с великим бројем уредно затегнутих, чистих удобних кревета. И упутство о понашању. Кратко, јасно, недвосмислено. Кретање и фотографисање ван просторија је дозвољено у читавом комплексу, без ограничења. У затвореном, без благослова монаха, строго забрањено. Распоред богослужења. Радно време продавница.
Распитујем се за свог пријатеља из младости, овде јеромонаха Марка. На помен његовог имена, срдачан стисак руке и погледом исказано поштовање.
– А, то је наш јеромонах. Тренутно одмара јер он служи на вечерњем богослужењу. Дођите петнаестак минута раније и јавите се.
Након туширања, раскомоћен лежим у спаваони.
А отац Марко је без најаве кренуо у обилазак манастира.
– Брзо се спреми, отац Марко је чуо да га тражи неки земљак. Милијан је добацио да га тражи Јова Винчић.
Облачим панталоне, мајицу, обућу, напипавам телефон и истрчавам. Без наочара.
Напољу он. Испод дуге оседеле браде исти осмех. Срдачан, доброћудан, дечачки наиван и невин.
Грлимо се дуго. Осећам колико је испод мантије испошћен и мршав. Како целим телом подрхтава. Не могу да зауставим јецај.
– Јово мој, изменили смо се. Остарили смо. Не бих вас познао на улици.
– Ја вас, оче, бих. По осмеху.
– Немојте то оче. За вас сам Келе, онај исти.
– Онда нећемо персирати.
– Је л’ на „ти“? Као некад. Она два момчића.
– Баш тако.
– Хајдемо у службене просторије.
И тако, два данас такорећи старца подсећају се шта је било некад, шта се променило, како је сада. Имам неке поруке и молбе за оца Марка.
– Остави ми контакт телефон те особе.
– Немам наочаре, не видим бројеве.
– Не видим ни ја.
– Донеси вечерас после службе.
– Хоћу. Имам ли благослов да направим заједничку фотографију?
– Наравно.
– Али немам наочаре, не видим да пребацим на селфи, а сви одмарају, никог другог нема.
– Добро, сутра ћемо се сликати после јутарње литургије и причешћа.
– Хоће ли ми ко поверовати?
Вечерња служба. Отац Марко, мој Келе, први међу једнакима. Замара се, корак му није тако хитар и лак. Њему, некад најбржем осамстометрашу и најбољем фудбалеру.
Срећом себе не видим.
Молитва Богородици Тројеручици у Хиландару је нешто најлепше и најсвечаније што сам у животу чуо. Кроз мисли ми пролазе моји ближњи, живи и покојни, рођаци, колеге, пријатељи, сви који су замолили да се помолим у њихово име.
После службе, отвара се олтар за целивање светиња. Он иза чека. Шапуће.
– Јеси ли донео цедуљу са контакт подацима?
– Јесам, ево.
Па ето, учиних шта је до мене. На најсветијем месту. Та особа, мотив и повод толико заслужују. Сигуран сам.
Ноћ врела, летња. Ми из групе дуго седимо напољу. Небо се осуло звездама. Северњача. Велика и Мала кола. Давно их не видех над Панчевом. Покушавам да их усликам телефоном. Не успевам, а око срца осећам неку чудну топлину.
Људско око над Хиландаром односи победу над мобилним уређајем.
Ујутру устајемо по мраку. Спремамо ствари, напуштамо спаваону да је припреме за следеће госте.
Од четири присуствујемо литургији. Увелико је мрак. Под светлошћу свећа не препознајем ликове. Исповед. Причешће. Доручак.
– Јеси ли видео оца Марка?
– Где, не знам, нисам га препознао по мраку.
– Па он те је причестио.
Мој Келе мене причестио, а да нисам ни знао да је то он.
Ево га, проналази ме, прилази и смешка се:
– Брашо, остао сам ти дужан фотографију. Да и тај дуг одужим, па хајдемо на још мало разговора.
– Хајде, донеси нам све по реду. И колаче, оне, знаш које, ово је мој друг. Два младића, данас два старца.
– Ваш друг?! Па ви, оче, много боље изгледате, шали се млади помоћник.
– Е, по заслузи, спрам јачине вере свакога од нас, смејемо се.
Још пола сата разговора. О чему – нека остане тајна. Ионако сам открио превише.
Овим путовањем, један круг је затворен. Од Јерусалима, преко Косова и Метохије, до Хиландара. Путовања кроз векове и време на којима сам пронашао део себе за којим сам дуго трагао. Духовност, пре свега. Ипак, осећам да је рано за свођење рачуна. Да ће утисци које сам понео са сваког од ових места бити подстрек за нека нова путовања и надахнуће за неке нове приче.
