in

IMAM SRCE LAVA – NEUSTRAŠIVI BALKAN BOY

PIŠE: ALEKSANDAR MOMČILOVIĆ

Nisam Boško Buha, nisam Bruce Lee, niti Mike Tyson, pa ima li tu hrabrosti, ima li tu muškos­ti?

Razmišljajući na tu temu, javlja mi se nekoliko različitih perspektiva. Pored one univerzalne, ljudske, kosmičke, ima nešto specifično veza­no na primer za polni arhetip, kao i podneblje odakle potičemo, pa tako izdvajam i ovu našu balkansku podvrstu.

Podneblje gde smo iznikli i odrastali utiče ge­netskim i kulturološkim nasleđem. Sistem vre­dnosti tog društva nas neminovno formira, do­brim delom. Tako dolazimo do arhetipa balkan­sko-srpskog muškarca, zadataka i očekivanja postavljenih pred tog mužjaka. Kao mlad uzo­rak toga nisi baš svestan, pa udaraš kako te osećaj vuče. Pre ili kasnije (ili nikada), dođe do osvešćivanja, pa se počešeš i kažeš – a pa da, sad mi je jasno zašto sam to i to uradio na ovaj ili onaj način.

Neustrašiv, nepokolebljiv, zaštitnik, hranitelj, odlučan, sposoban, da ne nabrajamo dalje te epitete. A da pokaže slabost, tugu, suzu – ne daj bože, pa to ne ide, to nije za muškarca. A da, tu onda ide i niz povlastica – lupanje rukom u sto, glava kuće i niz drugih privilegija jednog takvog neustrašivog, fantastičnog mužjaka.

Moram priznati da nisam primetio takva očekivanja, kao i privilegije, kod zapadno-e­vropskih komšija gde provedoh 20-ak godina. Mislim se – blago njima, daj da naučim nešto. Evo odričem se lupanja u sto i sličnih stvari samo da me malo puste da dobijem pravo da budem i slab i uplašen i nesiguran.

Rekoh – daj da tu nešto promenimo… olakšaj sebi, čoveče. Uzmi malo toga sa zapada i uživ­aj. Ali, avaj, ne ide to tako lako. Mora da se radi na tome dan-noć, pa je opet uspeh polovičan. Teško je promeniti ono duboko ukorenjeno u nama (meni bar nije uspela transformacija, možda neki procenat).

Da li uopšte treba da težimo tim evropskim modelima, da li nam to nešto donosi ili da se držimo naših iskonsko-ratničkih merila “ili si lav ili nisi” (u slobodnom prevodu, imaš mu­da-nemaš muda)?

Kapiram da nas ta naša balkanska “neu­strašivost” često dovodi u neprilike i lične i ko­lektivne. Možda ipak da malo učimo od isku­snijih civilizacijskih verzija? Nekad prećutati, ne reagovati na prvu, malo razmisliti pa nešto reći ili uraditi je samo pametno i korisno, a ne uključuje gubitak muškosti. Naprotiv, to je baš i hrabro – pobediti sebe, svoje instinkte, svoj ego…

Oh, da, taj ego taj nam i ponajviše muke pravi (u daljem tekstu Mr E). Oko njega se puno toga vrti, on je taj koji nam posta­vlja očekivanja i zadatke. Taj Mr E kao da je zaražen pantljičarom i ne možeš ga nahranti, vazda gladan… Mr E! Ali ovo nije običan Mr E, ovo je taj naš balkanski, srpski i zahteva po­sebne namirnice. Ne može se nahraniti nekim veganskim vlaknima. Njemu treba visokokalo­rični, visokoenergetski “kick”, inače nula poe­na, tuga, beznađe.

Ne znam što se zalepih za taj ego toliko, ali kad iskreno pogledam u sebe, moram priznati da mi je često velika prepreka da uradim nešto, napravim neki novi korak, neki rizik izlaska iz komforne zone. Šta ako taj iskorak ne ispuni očekivanja Mr E-a, kako ćemo onda? Bolje ne izlaziti iz sigurne zone poznatog i očekivanog. Ali onda život gubi draži, onda se ne živi nego vegetira i čeka da kazaljka obrne krug.

U potrazi za nekim suplementom za uništav­anje te nezasite pantljičare, naleteh na mno­go ideja i predloga kako je se rešiti, kako je izgladneti i bar na momente ući u “flow” (Wu Wei) – tok i sklad sa prirodom i okruženjem (volim tog Lao Cea i njegove ideje). Raditi st­vari bez očekivanja i biti u skladu sa prirodom, pratiti njen tok – drugim rečima, ništa na silu ne može uspeti, nema dugoročnu perspekti­vu. Svakako plivanje uzvodno nas neće nigde daleko odvesti, završićemo krajnje iznureni u borbi protiv rečnog toka (ili u borbi sa samim sobom).

Nego da skočimo na kratko u tu hladnu vodu i ubacimo se, bar na trenutak, gde Ego ne igra u startnoj postavi, gde u prvi plan sa lakoćom izbijaju plemenitost, empatija, ljubav prema drugom čoveku, kao i lepa reč umesto zlobne i zavidne, sve ono što i sami preferiramo od nekog drugog. Uspemo li to bar na momente, skupljamo poene za mesto u kosmičkoj neu­strašivosti, kosmički lav nam se smeši.

Uskačem, pa javljam prolazno vreme.

ŠTA MISLITE?

101 Poena
Upvote Downvote

LET´S PLAY

LAVICA