PIŠE: ALEKSANDAR MOMČILOVIĆ
Nisam Boško Buha, nisam Bruce Lee, niti Mike Tyson, pa ima li tu hrabrosti, ima li tu muškosti?
Razmišljajući na tu temu, javlja mi se nekoliko različitih perspektiva. Pored one univerzalne, ljudske, kosmičke, ima nešto specifično vezano na primer za polni arhetip, kao i podneblje odakle potičemo, pa tako izdvajam i ovu našu balkansku podvrstu.
Podneblje gde smo iznikli i odrastali utiče genetskim i kulturološkim nasleđem. Sistem vrednosti tog društva nas neminovno formira, dobrim delom. Tako dolazimo do arhetipa balkansko-srpskog muškarca, zadataka i očekivanja postavljenih pred tog mužjaka. Kao mlad uzorak toga nisi baš svestan, pa udaraš kako te osećaj vuče. Pre ili kasnije (ili nikada), dođe do osvešćivanja, pa se počešeš i kažeš – a pa da, sad mi je jasno zašto sam to i to uradio na ovaj ili onaj način.
Neustrašiv, nepokolebljiv, zaštitnik, hranitelj, odlučan, sposoban, da ne nabrajamo dalje te epitete. A da pokaže slabost, tugu, suzu – ne daj bože, pa to ne ide, to nije za muškarca. A da, tu onda ide i niz povlastica – lupanje rukom u sto, glava kuće i niz drugih privilegija jednog takvog neustrašivog, fantastičnog mužjaka.
Moram priznati da nisam primetio takva očekivanja, kao i privilegije, kod zapadno-evropskih komšija gde provedoh 20-ak godina. Mislim se – blago njima, daj da naučim nešto. Evo odričem se lupanja u sto i sličnih stvari samo da me malo puste da dobijem pravo da budem i slab i uplašen i nesiguran.
Rekoh – daj da tu nešto promenimo… olakšaj sebi, čoveče. Uzmi malo toga sa zapada i uživaj. Ali, avaj, ne ide to tako lako. Mora da se radi na tome dan-noć, pa je opet uspeh polovičan. Teško je promeniti ono duboko ukorenjeno u nama (meni bar nije uspela transformacija, možda neki procenat).
Da li uopšte treba da težimo tim evropskim modelima, da li nam to nešto donosi ili da se držimo naših iskonsko-ratničkih merila “ili si lav ili nisi” (u slobodnom prevodu, imaš muda-nemaš muda)?
Kapiram da nas ta naša balkanska “neustrašivost” često dovodi u neprilike i lične i kolektivne. Možda ipak da malo učimo od iskusnijih civilizacijskih verzija? Nekad prećutati, ne reagovati na prvu, malo razmisliti pa nešto reći ili uraditi je samo pametno i korisno, a ne uključuje gubitak muškosti. Naprotiv, to je baš i hrabro – pobediti sebe, svoje instinkte, svoj ego…
Oh, da, taj ego taj nam i ponajviše muke pravi (u daljem tekstu Mr E). Oko njega se puno toga vrti, on je taj koji nam postavlja očekivanja i zadatke. Taj Mr E kao da je zaražen pantljičarom i ne možeš ga nahranti, vazda gladan… Mr E! Ali ovo nije običan Mr E, ovo je taj naš balkanski, srpski i zahteva posebne namirnice. Ne može se nahraniti nekim veganskim vlaknima. Njemu treba visokokalorični, visokoenergetski “kick”, inače nula poena, tuga, beznađe.
Ne znam što se zalepih za taj ego toliko, ali kad iskreno pogledam u sebe, moram priznati da mi je često velika prepreka da uradim nešto, napravim neki novi korak, neki rizik izlaska iz komforne zone. Šta ako taj iskorak ne ispuni očekivanja Mr E-a, kako ćemo onda? Bolje ne izlaziti iz sigurne zone poznatog i očekivanog. Ali onda život gubi draži, onda se ne živi nego vegetira i čeka da kazaljka obrne krug.
U potrazi za nekim suplementom za uništavanje te nezasite pantljičare, naleteh na mnogo ideja i predloga kako je se rešiti, kako je izgladneti i bar na momente ući u “flow” (Wu Wei) – tok i sklad sa prirodom i okruženjem (volim tog Lao Cea i njegove ideje). Raditi stvari bez očekivanja i biti u skladu sa prirodom, pratiti njen tok – drugim rečima, ništa na silu ne može uspeti, nema dugoročnu perspektivu. Svakako plivanje uzvodno nas neće nigde daleko odvesti, završićemo krajnje iznureni u borbi protiv rečnog toka (ili u borbi sa samim sobom).
Nego da skočimo na kratko u tu hladnu vodu i ubacimo se, bar na trenutak, gde Ego ne igra u startnoj postavi, gde u prvi plan sa lakoćom izbijaju plemenitost, empatija, ljubav prema drugom čoveku, kao i lepa reč umesto zlobne i zavidne, sve ono što i sami preferiramo od nekog drugog. Uspemo li to bar na momente, skupljamo poene za mesto u kosmičkoj neustrašivosti, kosmički lav nam se smeši.
Uskačem, pa javljam prolazno vreme.