PIŠE: MILAN KUŽELKA
“Sposobnost da osećamo je ono što daje lepotu i vrednost našem postojanju.” H. Hese
Svako osećanje funkcioniše na određenoj vibraciji. Radost je prilično visoka vibracija sa vrednošću od 540 Hz. Svaka osoba prirodno teži ka tom nivou postojanja. Kako to ostvariti se uči. Dve su ključne faze u tom procesu. Najpre da shvatimo šta nas čini radosnom osobom. Potom da naučimo da ne pokušavamo da zadržimo stanje radosti.
Uzmimo kao bazičnu istinu da je “svet veliko polje beskrajnih mogućnosti, a ona mogućnost koju izaberemo je naš život”. Biti čovek znači imati mogućnost izbora. Ništa nama poznato nema tu mogućnost u meri u kojoj je imaju ljudi. Divimo se prirodi, divimo se Suncu, Mesecu, životinjama, ali samo čovek ima mogućnost da izabere na koji način će biti deo sveta, deo Univerzuma. Treba razumeti da uvek imamo mogućnost izbora koja ćemo iskustva steći u životu, ali isto tako treba znati da taj ogroman spektar mogućnosti može da stvori konfuziju.
Naša osnovna greška je što hoćemo da “uzmemo sve što nam život pruža”. Ne možemo da uzmemo sve, nego treba da napravimo izbor, što ne znači da kasnije ne možemo da načinimo drugi izbor, ali to se vezuje za budućnost, a to ne postoji realno u sadašnjem trenutku svih dešavanja u Univerzumu. To postoji samo u našem umu. Dakle, svi izbori koje vršimo utiču na “sad i ovde” Univerzuma. Zato se i kaže da svaki izbor nosi sa sobom odgovornost. Niko i ništa ne funkcioniše izolovano, već u koegzistenciji sa svim postojećim.
Dakle, napravili smo izbor. Zatim pratimo napredak koji ostvarujemo na putu koji smo izabrali. Ovde je preporučljivo da naučimo tehnike svesnosti (kao što je npr. meditacija) kako bismo jasno uvideli kako se menjamo. Ako to ima smisla za nas, nastavljamo dalje tim putem. Posledično, u nama se formira dubok osećaj da na dobar način koristimo svoje vreme, a to je preduslov naše radosti. Dovoljna je ta jedna misao koju doživljavamo kao istinu da probudi ispunjenost u grudima koja nas onda momentalno nagoni da udahnemo duboko. I nakon toga sledi tako relaksirajući izdah. Ali šta nas to raduje? Šta je to što van svake sumnje stvara tu vibraciju, taj osećaj, u nama?
Pogledajmo to sa naučne strane, strogo objektivno. To ne može biti ništa statično. To ne može biti ništa za šta možemo grčevito da se uhvatimo. Najmanje su dva razloga za to. Najpre, svet u kojem se nalazimo je u konstantnom kretanju, u neprekidnoj promeni. Kao što znamo, jedina konstanta u milijardama dugoj istoriji Univerzuma jeste da se sve menja. Vi ste deo Univerzuma koji ima 200 milijardi galaksija, a u svakoj galaksiji nalazi se oko 400 milijardi zvezda. I sve ovo se kreće neverovatnom brzinom, a opet u savršenom skladu. Vi ste deo procesa kreiranja Univerzuma, jer se on i dalje širi. Pa kreirajte onda nešto lepo.
Naša svest je takođe u neprekidnom kretanju, od misli do misli, prema prošlosti ili budućnosti. Ako imamo to što nas raduje, onda poželimo to da zadržimo, da nešto ostane tako kako je. Time ne poštujemo prirodni zakon koji glasi: “U ustajaloj vodi, samo otrovu se nadaj.” I javlja se strah, prožet sumnjama i neizvesnošću. Jer sigurno je da će se okolnosti promeniti. A da li ćemo moći sve to da kontrolišemo? Pa najverovatnije nećemo.
I tako dolazimo do novog uslova radosti, a to je da se ne vezujemo ni za šta. Mislim na vezivanje u lošem smislu, kao što je stvaranje čvora. To ne znači da nam ništa nije drago, da ničemu ne prijanjamo. Nevezivanje znači da smo spremni da pustimo bilo koga ili bilo šta kada se promene okolnosti. A to je ono što stvara patnju jer ne možemo kontrolisati život. I ne treba to da činimo jer remetimo prirodni ritam promena. I opet to ne znači da nas neće boleti, štaviše verovatno hoće. Ali treba da budemo spremni da odbolujemo, ako uopšte do toga dođe. A to su sve procesi. To je princip dualnosti koji je osnov svega u poznatom Univerzumu. Na to nas upućuju drevne filozofske postavke kao što je jin i jang, ali i nove metode poput PEAT-a. Sve ima dva pola, čije postojanje je međuzavisno. Mora postojati mrak da bismo znali šta je dan. Trebamo spoznati tugu da bismo vrednovali sreću. I sve je to u neprestanoj promeni. Važno je da ne pokušavamo da remetimo procese, iako bismo voleli da nešto traje duže ili da što pre prođe. To je samo uslov za patnju, ništa više nećemo postići. Ne možemo usporiti ili ubrzati dan, možemo ga samo proživeti. Na potpuno identičan način tretirajmo sve što nam se dešava u životu. Bilo da je prijatno iskustvo ili ne.
Međutim, ne treba ovde trošiti mnogo reči na to. U principu, nijedna filozoska tvrdnja ne može u nas da utka osećaj proživljenog, a samo uz lična iskustva mi zapravo upoznajemo sebe, što je opet potpuno prirodno. Jedno je pročitati sve o npr. Parizu i slušati priče drugih, a sasvim drugo biti tamo i proživeti ga. To je osnov holističkog pristupa životu. Doživljavanje sebe kao jedinstvenog, neponovljivog bića sa fizičkim, emotivnim, mentalnim i duhovnim aspektima. To je neodvojivo i svi ti aspekti su podjednako važni. Neophodno je dozvoliti svim tim aspektima da se ispolje, neopodna nam je takva vrsta iskustva. To danas nedostaje u velikoj meri.
Zato joga učenja i kažu da je lično iskustvo jedino validno. Ali ne užurbano jednostrano upijanje spoljašnjih stimulansa. Neophodna je obrada svega proživljenog celim bićem. U jogi se sticanje znanja odvija u tri faze. Jedno je primanje informacija, kao što je na primer završiti neki kurs joge. Zatim sledi lična praksa i proživljavanje tih informacija na svoj individualni, jedinstven način, kada mi kao subjekt formiramo odnos sa objektom. Tek tada možemo govoriti da neko ima znanje. U finalnoj fazi, ta znanja se razmenjuju sa autoritativnim osobama.
A koja su to iskustva koja predstavljaju naš izvor radosti? Nema rešenja koje odgovara svima. I ne treba da ga bude, jer bi u suprotnom to predstavljalo nametanje volje, a to ne ide pod ruku sa radošću. Odgovor je strogo individualan, ali je veoma važno prihvatiti da naš izvor radosti važi samo za sadašnje naše stanje. To je teško učiniti, ali je jedino smisleno. Ne treba se vezivati za naš izvor radosti, jer se time vraćamo na ono da želimo nešto da zaustavimo. Umesto toga, naučimo da osvestimo blagoslov trenutka koji nam donosi radost. Ostanimo u tom trenutku, proživimo ga svim našim bićem. Ne treba žuriti sa emocijama. Dajte im vremena da ih postanete svesni. Ostanite u mislima uz svoje emocije. Tada ćete osetiti fizičku reakciju na doživljeno. Proširite taj osećaj kroz sve pore. Samo potpuno proživljen trenutak stvara impresiju. A impresije su jedino što ostaje zapisano u našoj duši. To je jedino što potom nosimo sa sobom kad nastavimo putovanje naše duše, jer um sa svim svojim sećanjima i uverenjima nestaje, baš kao i fizičko telo.
Ne dozvolite da vaša osnovna impresija bude osećaj kao da nešto propuštate. A to je sve zastupljeniji osećaj današnje civilizacije. Čak i u trenucima radosti, stvara se osećaj da nešto propuštamo. Događaji se ređaju, informacije se šire, sve je trenutno. Za naš organizam je frustrirajuće proživeti bilo šta samo mentalno. Samo videti, čuti, doneti neki zaključak (naravno objaviti post o tome) i gotovo. To poprilično zbunjuje celo biće. Emocije se tek kreiraju, frekvencija naše energije se menja, dolazi do fiziološke promene i već se prelazi na neki novi mentalni doživljaj. To je inače jedan od preduslova stresa. Um stiče osećaj da je sam. Stvara se lažna slika otuđenosti od ostatka organizma jer povratni prirodni mehanizmi nemaju vremena za reakciju, osim tog čuvenog “bori se ili beži” primarnog životinjskog instinkta u nama. On jedini može dovoljno brzo da odreaguje jer je to njegova primarna funkcija. Kad nema vremena za druge prirodne mehanizme, osim onog za preživljavanje. I od svakodnevnog uključivanja ovog reagensa, um počinje da se oslanja na njega. U početku donosi snagu, fokus i efikasnost, ali vremenom strada nervni sistem i uopšte fizičko telo, a um gubi stabilnost i stvara se anksioznost, nesigurnost, panika.
Biti radostan traži svesno angažovanje. To je danas neophodno. Ne trebamo čekati da nas nešto ili neko učini radosnim. Toliko je spoljašnjih stimulansa, toliko doživljaja da moramo napraviti distancu. Stvoreni su paradoksi sa kojima moramo da naučimo da živimo. Povezani smo, a istovremeno i otuđeni više nego ikad. Dobijamo informacije da treba biti originalan, a više nego ikad smo preslikani. Prepuni informacija, a tako neosetljivi.
Biti radostan traži hrabrost. Traži da napravimo izbore. Traži da se ne vezujemo za posledice.
Biti radostan traži da poštujemo lični ritam. Traži da naučimo da se oslanjamo na inteligenciju svog bića. Inteligenciju koja postoji na svim nivoima postojanja: fizička, emotivna, mentalna i duhovna inteligencija. Svaka od njih ima svoju ulogu i svaka nam nešto poručuje. To mora da se razume kako bismo bili radosni. Konačno, dok ne poznajete sebe, svaka radost je kratkog daha.
O autoru:
Milan je sertifikovani joga i reiki učitelj, kao i PEAT praktičar – https://www.milankuzelka.com/
“EFIKASNA PODRŠKA LJUDIMA MOŽE DA SE BAZIRA SAMO NA HOLISTIČKOM PRISTUPU. TAKO I MOJ PRISTUP UKLJUČUJE RAD NA SVIM DELOVIMA BIĆA – FIZIČKOM, MENTALNOM, EMOTIVNOM I DUHOVNOM. TOKOM GODINA STEKAO SAM NEKOLIKO VEŠTINA KOJE ŽELIM DA INTEGRIŠEM U KOMPLETAN PROGRAM KOJI PREDSTAVLJA PUNU HOLISTIČKU PODRŠKU. NJEGOVA TRI KLJUČNA ASPEKTA SU JOGA, REIKI I PEAT. OVE VEŠTINE SAM STICAO GODINAMA, POSTEPENO I TEMELJNO, EDUKUJUĆI SE KOD AUTORITATIVNIH UČITELJA ČIJE SE ZNANJE I METODE POTVRĐUJU IZ GODINE U GODINU. VERUJEM DA SU JEDINI PRAVI UČITELJI ONI KOJI PRENOSE ZNANJA KOJA SU PROVERILI U LIČNOJ PRAKSI. SAMO SPOJ TEORIJSKOG I PRAKTIČNOG DOVODI DO PRAVOG RAZUMEVANJA. KAO ŠTO JE SVAKA OSOBA JEDINSTVENA I NEPONOVLJIVA, TAKO SE I MOJ PRISTUP ODLIKUJE POSEBNIM PROGRAMOM ZA SVAKU OSOBU.”
