in

ZAHVALNOST

PIŠE: MISHA KATARINA, EXECUTIVE COACH, INTERNACIONALNI NLP TRENER I COACH, HYL TRENER I COACH, POY EDUKATOR & HIGH PERFORMANCE COACH

Pita me klijent kako najbrže da napravi vidljivu promenu u svom životu. Moj odgovor je: zahvalnost. Radi svaki dan zahvalnost. Sledeće pitanje kao iz topa: “Koliko ti, Katari­na, odvojiš dnevno vremena za to?” i ja shvatim da uopšte ne odvajam nikakvo vreme za zahvalnost niti imam ritu­al zahvalnosti. Shvatila sam, bez preterivanja, da živim svakog minuta tu zahvalnost. Od prvog trenutka kad se pro­budim, kad pogledam voljenu osobu pored sebe, ustanem odmorna, ja sam zahvalna. A tek kad raširim zavese svaki dan i pogledam taj čaroban kvarnerski zaliv koji se prosti­re pod mojom terasom, pre­plavi me ovaj osećaj.

Oduvek sam želela da živim na moru. Dobro, znam to puno ljudi želi ili bar tako pri­čaju, ali ja sam usidrila sva­šta uz to more. Kad sam bila jako mala, imala sam neku misterioznu alergiju koja je s vremena na vreme prekrivala moje ruke kao osip. Međutim, svaki put kad bih s roditeljima stigla na more, ona je čudno­vatno nestajala istog dana. Mama i tata su zaključili kako to more leči. I stvarno, svaki put bi se ponovilo isto kad bih stigla na more. Osim te sreće što smo na letovanju, sreće zbog predstojećeg uživanja u kupanju, suncu i ostalim morskim radostima, još su i svi problemi nestajali. I tako odrastem uverena da je more rešenje za sve.

Oduvek sam obožavala vodu i čudila se kako to da već ni­sam rođena na nekoj obali. Kad sam malo odrasla, san mi je bio da u penziji živim u nekom zalivu. I moje raz­mišljanje išlo je otprilike ova­ko: Zašto kad sam u penzi­ji? Pa na moru se ne živi, na moru se letuje, kupa, uživa (i to isključivo leti, jel’ te?!). Ali ne može samo tako, mora i da se radi nešto u životu. Tek kasnije sam otkrila da može i zimi da se ide na more, a da tamo može i da se živi i radi.

Moja ljubav prema moru se nastavila i samo se pojača­vala godinama, rasla i bivala sve jača. A san da živim tamo prvo se pretvorio u vizualiza­ciju. Odatle su se rodili moji planovi, a iz njih ciljevi. Iz cilje­va izdvojili su se jasni zadaci i koraci da svoj san i ostva­rim. Jer koga ima moj san? Moj san ima samo mene da ga pretvorim u realnost. Znam mnogo ljudi koju su mi takođe pričali kako bi vo­leli to isto, kako im je to želja i kako će se možda jednog dana stvarno preseliti, ali ni­sam do tada lično poznavala nekog ko se na taj korak usu­dio ili ga već ostvario. Ljudi su se selili u Nemačku, Lon­don, ali niko na more.

Nisam mogla da ostavim svoj san na cedilu. Zagrlila sam ga čvrsto i evo već šest godina uživam u predivnoj Opatiji. Inspirišem i druge da se presele na more ako to stvarno i žele. Dok živim svoj san, trudim se ga živim svesno jer samo svesni mo­žemo da uživamo u svojim darovima i živimo u zahval­nosti koja nas prirodno obu­zima.

Dešava se da nekad zabora­vimo odakle smo pošli, šta smo sve poželeli i šta smo sve ostvarili. Stvari u našim životima uzimamo često zdravo za gotovo, pa čak i kad ostvarimo svoje snove i ciljeve samo podižemo le­stvicu i ne dajemo sebi do­voljno vremena da uživamo u svojim ostvarenim snovi­ma.

Da li vi imate neki san ili san ima vas? Živite li ga? Ako ga imate – nemojte ga pustiti da izbledi. Nemojte čekati da deca odrastu, da zaradite dovoljno novca, da se stvore perfektni uslovi. Ne dopusti­te da vas obeshrabri nečija ili vaša nedoumica da li je vaš san realan ili nije, već ga prigrlite, pretvorite u ciljeve i akcione korake i uživajte u njemu sada. Ne u penziji 🙂

ŠTA MISLITE?

100 Poena
Upvote Downvote

SAN KOJI IMA MENE

IT’S ALL HAPPENING ALREADY