PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTEARVJU: SARA NIKOLIĆ
FOTOGRAFIJE: BRANKO STARČEVIĆ
SARA NIKOLIĆ, ROĐENA U MAJDANPEKU 8. JANUARA 1988. GODINE, SRPSKA JE UMETNICA U OBLASTI VAJARSTVA. DIPLOMIRALA JE 2012. NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU, ODSEK VAJARSTVO, U KLASI PROF. DRAGOLJUBA DIMITRIJEVIĆA. ČLAN ULUPUDS-A OD 2012. GODINE, A U STATUSU SLOBODNOG UMETNIKA JE OD 2013. GODINE. OD 2014. GODINE, STUDENT JE DOKTORSKIH STUDIJA NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU.
NJENO DELO, SPOMENIK PATRIJARHU PAVLU, POSTAVLJENO JE U PORTI SABORNE CRKVE U TREBINJU. BISTA VUKA KARADŽIĆA NALAZI SE ISPRED FILOLOŠKOG FAKULTETA U BANJA LUCI, A SPOMENIK PALIM BORCIMA PRVOG SVETSKOG RATA U KUČEVU. PORED SPOMENIKA, SARA JE POSEBNO POSVEĆENA IZRADI SKULPTURA KONJA OD METALA. ZALJUBLJENA U ONO ŠTO RADI, SA POSEBNIM SENZIBILITETOM KREIRA I OŽIVLJAVA SVOJE FIGURE KROZ METAL, GLINU. NJENE RUKE VEŠTO DOLAZE DO FORME SKULPTURA KROZ MATERIJALIZACIJU IDEJE.
DOBITNICA JE DIPLOME ZA VISOKI UMETNIČKI DOMET NA IZLOŽBI ,,DIPLOMA 2012”, KOJU JE DODELIO ULUPUDS, SEPTEMBARSKE NAGRADE ZA OBLAST UMETNOSTI KOJU DODELJUJE OPŠTINA MAJDANPEK ZA 2013. GODINU I TREĆE NAGRADE NA JAVNOM KONKURSU ZA IDEJNO REŠENJE SPOMENIKA OSLOBODIOCIMA NIŠA U DRUGOM SVETSKOM RATU.
PORED TOGA, DOBITNICA JE ULUS-OVE NAGRADE “ZLATNO DLETO” ZA SKULPTURU NA PROLEĆNOJ IZLOŽBI U UMETNIČKOM PAVILJONU “CVIJETA ZUZORIĆ” U BEOGRADU.LJUBAV PREMA NAKITU I NJEGOVOM DIZAJNU TE JE ODVEO U SVET VAJARSTVA. KAKO SI ZAVRŠILA NA FAKULTETU ZA PRIMENJENU UMETNOST?
Važno mesto u celoj priči zauzima grad Majdanpek u kom sam rođena i u kom sam završila gimnaziju. Godinama se u Majdanpeku održavao internacionalni simpozijum zlatarstva Majdan – Art. Tu sam se prvi put susrela sa umetnicima koji izrađuju nakit i požela da i ja učestvujem u tome. Smer vajarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti u sklopu svog nastavnog programa nudi predmet koji se posebno bavi sitnom plastikom i nakitom, pa je tako proizašla odluka da to bude moj izbor. Kasnije, moje interesovanje je privukla monumentalna skulptura, pa sam od nečeg tananog i decentog došla do potpuno drugačijih formata.
TVOJ IZBOR U VAJARSTVU JE FIGURACIJA. ZAŠTO?
Mislim da figuracija nije bila nešto što sam izabrala na svesnom nivou već datost. Istina je da umetnost treba da bude proces istraživanja da bismo pronašli sebe i ako govorimo o figuraciji kao izboru vrlo je moguće da govorimo o jednom vremenskom periodu u kom mene figuracija okupira, što ne znači da ta vrsta izbora nije promenljiva. Trenutno je figura temelj mog rada. Bavim se propitivanjem odnosa figure, materijala i pokreta, kako se iste forme ponašaju kada se realizuju u različitim materijalima. Takođe, figura ima svoju konstrukciju, formu i poruku koju šalje. Skulpture realizujem bez modela i to mi omogućava da se oslobodim ograničenja stvarnosti. Radim po instinktu, osećanju i sećanju.
SPOMENIK PATRIJARHU PAVLU JE TVOJ DIPLOMSKI RAD. POSTAVLJEN JE U PORTI SABORNE CRKVE U TREBINJU. SPOMENIK JE ZAŽIVEO NA PRAVI NAČIN. NAROD GA JE PRIHVATIO, A TEBI JE SRCE ISPUNJENO. TO JE BIO TVOJ POKLON DIVNOM TREBINJU ZAHVALJUJUĆI PROFESORU MILIVOJU UNKOVIĆU.
Mislim da je velika sreća kada neko vajarsko delo dobije priliku da bude postavljeno u javnom prostoru. S obzirom na lik i delo Patrijarha Pavla, ovo je ujedno i velika čast za mene. Spomenik je moj diplomski rad i vajala sam ga tako da što više približim ljudima sve osobine koje su ga krasile. Moja želja je bila da taj rad poklonim, a profesor Milivoje Unković i gospodin Dragan Davidović prepoznali su to kao dobru skulpturu i pomogli u realizaciji da skulptura zaživi baš u Trebinju. Spomenik je postavljen i ljudi su počeli da reaguju na pozitivan način, što je meni potvrda da on dejstvuje na okolinu onako kako sam želela. Kada narod prihvati delo, to je onda velika potvrda onoga čime se bavim.
ZAŠTO JE KONJ TVOJA VEČITA INSPIRACIJA?
Konj predstavlja fantastičnu tvorevinu prirode i samo postojanje konja koji je snaga i pokret meni u analitičkom smislu daju veliku inspiraciju. Konj je povod za skulptorska istraživanja. Pokušavam da zadržim njegov elementarni oblik zarad prepoznatljivosti motiva, dok se uporedo bavim psihološkim stanjima. Radeći skulpturu, sve što je snaga i pokret zatvaram u nešto što je statično kao medij, ali to zatvaranje i dalje nosi u sebi neukrotivost koju konj ima. Konji koje izrađujem su oblikovani tankim limom, iznutra potpuno šuplji. U tom praznom jezgru volumena otkrivam lice i naličje lima. Za mene to nisu ljušture, već forme, naizgled teške i sirove, a suštinski oslobođeni ograničenja. Propitivanje anatomije tela konja u različitim situacijama i položajima daje još jedan novi prostor za skulptorski rad, jer su neke vizure koje tretiram retko dostupne da se lako vide – ne dodirujući tlo, oni kao da lebde u prostoru.
U KOJIM DIMENZIJAMA PRAVIŠ SKULPTURE? I DA LI TU VAŽI PRAVILO DA VEĆE SKULPTURE BOLJE KOMUNICIRAJU SA PUBLIKOM?
Dimenzije su različite i kreću se u rasponu od minijatura do spomeničkih figura. Prostor u kome se skulptura postavlja igra značajnu ulogu u tome kako će skulptura komunicirati sa okolinom, jer ona nije izolovani predmet. Uključujući, a pre svega promišljajući prostor kao sastavni činilac, dobijamo celinu koja nastavlja interakciju sa publikom.
KAKO IZGLEDA TVOJ ATELJE I RAD U NJEMU? DA LI SI TI MODERNI KOVAČ 21. VEKA?
Atelje izgleda kao radni prostor zatrpan idejama na papiru, započetim ili završenim skulpturama i mnoštvom alata i materijala koji su potreban za rad. U ateljeu provodim puno vremena. U odnosu na provedeno vreme, atelje postaje prostor u kome se smenjuju najrazličitije emocije, od sreće do tuge i svega između. Skulpture koje nastaju u tom prostoru su sredstvo komunikacije mene i spoljnog sveta, odnosno onog skrivenog dela mene koji se odnosi na senzitivan doživljaj sveta.
S obzirom na to da u ateljeu dominira masivni metalni sto, nakovanj, kao i drugi alati poput aparata za zavarivanje, brenera, maski, kožnih kecelja, mogu da kažem da trenutno jesam kovač.
BITI ŽENA SKULPTOR ZAHTEVA VELIKI FIZIČKI RAD I NAPOR. IMA LI SNAGE KADA POSTOJI JAKA VIZIJA?
Snaga uvek postoji kada imam jaku motivaciju da materijalizujem ono što se mota po glavi na nivou ideje. Fizički napor i rad su sastavni deo svaga što radim, tako da ih više ne odvajam kao neku posebnost radnog procesa .
MATERIJAL SA KOJIM RADIŠ JE METAL. METAL PRUŽA OTPOR. KO KOGA U TOJ IGRI VODI? TI NJEGA ILI ON TEBE?
Izbor materijala je veoma važan zato što svaki materijal doprinese razvoju ideje. Mislim da je osnovna karakteristika koju tražim u materijalima neposrednost. Ono što je karakteristika i izazov kod tehnike kovanja lima je da skulpture ne mogu da ponovim, gotovo je nemoguće da dva puta postignem isti efekat.
Ono što karakteriše, ali i pravi razliku među materijalima su specifične osobine svakog od njih kojima pokušavam da se prilagodim. Metal je težak za oblikovanje jer se deformiše na velikim temperaturama i ima specifičnu težinu. Materijali kojima je teže manipulisati i imaju sopstveni inetgritet meni predstavljaju izazov za rad. Takođe uticaj vremena na ovaj materijal ne možemo zanemariti, jer donosi nov likovni kvalitet. Rad sa metalom predstavlja uzajamni sukob sa dobrim ishodom po oboje. Iskustvo donosi lakoću u procesu prevazilaženja izazova u smislu kako se koji materijal ponaša i kako mu se pristupa, tako da sada kada smo metal i ja već stari znanci lakše i sarađujemo.
KAKAV JE STATUS VAJARA U SRBIJI? DA LI IMA DOVOLJNO KONKURSA ZA SPOMENIKE?
Nije lako baviti se ovim poslom, dok sa druge strane nema većeg ispunjenja od stvaralačkog rada. Položaj vajara ne razlikuje se puno od drugih oblika umetnosti s tim da su vajari u nezavidnijem položaju u smislu nemogućnosti realizacije skulptura. Nedostupni materijali, alati, problem prostora za rad.
Treba reći da je prisustvo skulpture u enterijerima daleko manje zastupljeno. Međutim, mislim da je bitno koliko je umetnik spreman da bude ili ne bude nagrađen za svoj rad, a da sve vreme bude istrajan u svom poslu. Moram da napomenem da postoje ljudi koji imaju sluha za mlade umetnike i umeju da im pruže šansu.
Što se tiče spomeničkih konkursa, mislim da je problem više estetskog karaktera kada su u pitanju javne skulpture. Spomenici koji se podižu svedoče o vremenu u kome živimo i predstavljaju javni interes. Možda bi trebalo više obratiti pažnju na likovnost spomenika nego na njihov broj.
KAKO IZLEDA TVOJA SARADNJA SA UDRUŽENJEM PIGMALION I GORAZDOM ČUKOM?
Saradnja sa Gorazdom Čukom i Udruženjem Pigmalion je počela prošle godine kada sam posetila Tamnjanicu gde se održala izložba skulputra kolege Petra Hranuellija. Tamo sam zatekla nestvaran ambijent, prelepu prirodu i polja lavande među kojima su postavljene skulptutre. U takvom okruženju svaki umetnik dobije inspiraciju i poželi da stvara. S obzirom na to da je Gorazd kreativan i energičan čovek, na obostrano zadovoljstvo smo došli do ideje da tamo realizujem jedno delo u sklopu Međunarodnog simpozijuma skulpture Pigmalion koji će se održati u septembru ove godine. Nameravam da uradim skulpturu koja bi trebalo da bude visoka oko dva metra i koja će, nadam se, na pravi način komunicirati sa tim prostorom.